Mediterani

Za Marojevića Mediteran ima značenje mnogo šire od geografskog - on duboko prožima Španiju, Francusku, Italiju, Boku Kotorsku, Beograd, Albaniju, Maltu, Egipat... Sve to je različito, a ipak slično, shvatljivo jedno drugom. Šta radi slavni fudbaler Mario Kempes u Albaniji, šta traže italijanski mafijaši i porno-zvijezde u Perastu, kako policajac doživljava sport, kako djevojka koja namješta silikonske grudi pokušava da se uklopi u tihi komšiluk, šta se dešava kada vas pokradu u vozu i kako protiču noći studentkinje slavistike u Barseloni - sve to dodiruju nove Marojevićeve priče: neobične, duhovite, tople, ironične i mudre u isti čas. Ovo je najzrelije djelo mladog autora do sada. Marojevićeva proza je radikalno cinična - Quimera, Barselona Sa pričama Igora Marojevića u najmlađoj srpskoj prozi začinje se škola krtog realizma (...) Boginja ovakve proze najvjerovatnije će postati Moana Poci, blaženopočivša Ćićolinina drugarica i šarmantna fatamorgana iz Marojevićeve odlične priče Rat za čast Moane Poci. Rat za čast kratke priče možda i neće biti izgubljen, bude li vođen s blagoslovom eminentne porno-dive Vladislava Gordić-Petković, Bulevar, Novi Sad Pored književne zrelosti u jeziku, dijalogu i vladanju tematikom, pisac umije da kroz pseudošizoidni posmatrački pristup iskaže tihu patnju Aleksandar Blažević, Beogradski Krug Pisac je znalački oblikovao poseban i samosvojan književni lik čije pojedine karakteristike bar u određenom periodu, neke i trajno, posjeduje svaki čovjek. Prebacivanje karakternih osobina na opštiji, generacijski, sociološki i politički plan daje samo dodatnu katarzičnu vrijednost Marojevićevoj prozi. Nebojša Ćosić, Borba INTERVJU Silikoni kao novi mit Igor Marojević Marojević Igor Jedan od naših najprevođenijih mlađih pisaca Igor Marojević objavio je knjigu priča „Mediterani“. Život na relaciji Beograd-Barselona uticao je na ovog pisca da Mediteran spozna bez predrasuda. Jer, čemu sunčani dani, ako su noći besane zbog komšijskog seksa? - Kombinacija autobiografskog, terapijskog i onog hladnozanatskog - tako ja doživljavam pisanje - kaže za „Blic“ Marojević, koji iza sebe ima tri romana, zbirku priča „Tragači“, brojne prevode... Nova zbirka priča razbija mit o Mediteranu... - Postoji nekoliko elemenata tog mita: taj podmit o multietičnosti kao jedan, zatim mit o lagodnom, hedonističkom životu kao drugi, a koji je, kao i svaka predrasuda, nešto što ima dobre elemente jer služi ljudima da izgrade optimizam, da imaju svoje idealno mesto. No, od jednog trenutka, premoć uzimaju loše strane predrasuda. Uvek me je zanimalo kako ljudi žele da nekritički izvuku samo ono što im odgovara iz bilo koje predstave, prizora... Mislim da su se loše stvari na društvenom planu desile baš na osnovu takvog preterano selektivnog opažanja. Tako da u bavljenju selektivnim opažanjem ljudi u stvari nalazim jedan od stalnih poriva za pisanjem. U istim koricama, razbijate i mit o jugoslovenskoj kinematografiji... - Kao dečak, pitao sam se - zašto naši glumci toliko mašu rukama dok govore, i zašto se toliko čuju voda, lomljenje stakala, onomatopeje, uopšte jaki zvukovi. Onda sam shvatio da svi ti elementi čine u stvari neku posebnu poetiku jugoslovenskog, balkanskog filma. Pošto dovodim nastanak ekstremnih, radikalnih društvenih pojava, kao što je rat, u vezu sa najrazličitijim kulturološkim uzrocima, došao sam do zaključka da su jugoslovenski film i dobar deo te muzičke scene apsolutno uticali na pojavu rata. Pošto je ljudima koji aktivno slušaju neki ubitačni pop-folk bend ili se oduševljavaju štosevima iz nekog jeftinog domaćeg filma zaista snižen prag estetske percepcije, lakše su prihvatili i ratne okolnosti. Uticaj filmskog ukusa na rat pokušao sam da iskažem u priči „Zlatn e godine YU kinematografije“, naravno, ne ovakvim esejiziranjem nego skromnim proznim sredstvima. Veliki pasus posvetili ste silikonima. Niste im mogli odoleti? - U toj priči „Nurija“ kao bitan motiv pominju se i silikoni i emisija „Veliki brat“. Ja ne sudim o tim stvarima, već me one interesuju kao deo društvenog miljea u tranziciji. Interesuje me kako se proces tranzicije i mešavina različitih kulturnih modela, naročito ona koja nije sistemski kontrolisana, odražava na svakodnevicu. Tako je „Nurija“ slika saživota iz zgrade u kojoj žive cura koja hoće silikone i da učestvuje u „Velikom bratu“ i ljudi koji to osuđuju. Blagonakloniji ste prema ženskim likovima? - Kad sam bio mlađi, mislio sam da su muškarci bolji pol, međutim, vremenom sam uvideo da je većina muškaraca koje poznajem kastrirani mačisti. Društvo je strukturisano mačistički i od muškaraca se očekuje da vode svaku stvar, ali to ide teško, posebno u društvu u tranziciji. Takođe, žene imaju mnogo izraženiji intuitivni momenat, a intuicija obuhvata nešto krajnje iracionalno i nešto krajnje racionalno, kao što je iskustvo. Utoliko sam možda i stvarno blagonakloniji prema ženskim likovima. U svim pričama bavite se, kako sami ističete, problemom nepostojanja konteksta. Šta pod time podrazumevate? - Neke stvari nisu ono za šta se predstavljaju. Na primer, ako se udubite u srpsku istoriju, neizbežno primećujete velike dijahronijske rupe koje, sve u svemu, svedoče o nedostatku tradicije, ma koliko se na nju kod nas pozivalo. Dalje, naši prozapadnjaci su često seljačine, desničari su tradicionalisti, a roditelji su im bili komunisti, a sve to, i još mnogo toga, čini priličan nedostatak konteksta. Nerealna predstava čoveka o sebi istovremeno je i groteskna, pošto groteska nastaje spojem, čak sukobom, potpuno različitih osobina. A ja verujem u grotesku kao način izražavanja, i stoga se rado bavim nedostatkom konteksta. Toga ima obilato i po Barseloni, i svuda u svetu, ali, rekao bih, nigde više nego ovde. Ljubica Jelisavac