Dostavljamo i u SAD!

Cijena dostave | Vrste plaćanja

+387 35 225 027

point@knjiga.ba

Dobrodošli!

Molimo prijavite se ili napravite svoj profil!

Slika knjizicaProizvoda u bazi

25.351

Facebook slicica

Katalog

Put slave

Put slave

Kliknite dva puta da vidite sliku u normalnoj rezoluciji

Zoom Out
Zoom In

Više slika

Pisac: Kolin Mekalou


ISBN:

86-7436-098-X

Ilustracija:

Ne

Izdavač:

Dostupnost:

do 7 dana

Šifra:

N0075

Broj strana:

280

Težina:

350 g

Cijena:

Dostupnost: Na stanju

12,00 KM
do 7 dana

Kategorije:

Sadržaj:

INTERNACIONALNI BESTSELER

DRUGI ROMAN TRILOGIJE PRVI ČOVEK RIMA

U drugom delu trilogije Prvi čovek Rima, Kolin Mekalou nastavlja da na čudesan način oživljava jedno veličanstveno, davno prohujalo doba i priča večitu priču o ljudskoj strasti, pohlepi, hrabrosti, častohleplju i ljubavi.

Gaj Marije, napokon konzul, i Lucije Kornelije Sula, napokon senator, kreću za Afriku na čelu svoje neobične vojske da se jednom za svagda obračunaju sa neuhvatljivim i lukavim numidskim kraljem Jugurtom. Tokom tog pohoda, susrešće se s mnogim neobičnim ljudima, od prevrtljivih i sladostrasnih afričkih kraljeva, preko drskih konjanika s darom da nanjuše puževe, do tajanstvenih orijentalnih proročica. Put slave će ih voditi kroz pustinjske oaze do naizgled neosvojivih planinskih tvrđava i kroz strašni, krvavi metež bitaka protiv Jugurtine čuvene numidske konjice.

Za to vreme, germanska najezda približava se rimskim provincijama, i Rim joj u susret šalje veličanstvenu vojsku, na čijem su čelu dvojica vojskovođa koji ne samo da su nesposobni, već i ne podnose jedan drugog...

Ipak, Put slave nije samo priča o vojskovođama, bitkama, političarima i spletkama. U tom nemirnom vremenu dve mlade i lepe devojke, od kojih će jedna postati majka najvećeg od svih Rimljana, pokušavaju da ostvare svoje snove i izbore se za živote kojima žele da žive. Te njihove borbe imaće veoma različite ishode...

Put slave je dostojan nastavak Puta časti, čarobna i nezaboravna priča o velikoj epohi evropske civilizacije i o sudbinama ljudi uhvaćenih u kovitlac istorije.

ODLOMAK

Gaju Mariju je njegovo prvo konzulstvo značilo više nego ijednom konzulu pre njega. Krenuo je na inauguraciju prvog dana nove godine prethodno se postaravši da znamenja budu dobra i da se njegov beli bik najede drogiranog krmiva. Ozbiljan i dostojanstven, Marije je izgledao kao oličenje konzula. Visok i pravog držanja, odskakao je od ljudi koji su ga okruživali tog hladnog, ranog jutra; stariji konzul, Lucije Kasije Longin, bio je nizak i zdepast, toga mu nije dobro stajala, i bio je sasvim u senci svog mlađeg kolege.
A, i Lucije Kornelije Sula je napokon hodao kao senator, sa širokom purpurnom prugom na desnom ramenu tunike, u ulozi kvestora prateći svog konzula, Marija.
I mada nije imao fasces za januar, taj grimiznom trakom povezani snop pruća, koji će sve do februarskih kalendi biti u vlasništvu starijeg konzula Kasija, Marije je ipak sazvao zasedanje Senata za naredni dan. „U ovom trenutku“, rekao je okupljenim senatorima, koji su se pojavili u velikom broju, „Rim mora da vodi rat na bar tri strane, ako ne računamo Španiju. Potrebni su nam vojnici koji će se boriti protiv kralja Jugurte, Skordiska u Makedoniji i Germana u Galiji. Međutim, u proteklih petnaest godina, od smrti Gaja Graha, mi smo izgubili šezdeset hiljada rimskih vojnika, izginulih na raznim bojištima. Na hiljade drugih, onesposobljeni su za vojnu službu. Ponavljam vam o kom vremenskom razdoblju govorim, uvaženi senatori – petnaest godina. Ni pola jednog pokolenja.“
Senat je bio veoma tih; među prisutnima je bio i Marko Junije Silen, koji je pre nešto manje od dve godine izgubio skoro trećinu te brojke, i koji se još i sad branio od optužbi za izdaju. Niko se ranije nije usudio da u Senatu izrekne taj strašni zbir, pa ipak su prisutni znali da je pravi iznos možda čak i veći od Marijevog. Ošamućeni zvučanjem brojki izgovorenih Marijevim seoskim naglaskom, senatori su ćutke slušali. „Ne možemo da regrutujemo nove vojnike“, nastavio je Marije, „iz jednog jednostavnog razloga. Nemamo više ljudi. Vojno sposobnih rimskih građana i držalaca latinskih prava gotovo da više i nema, a kod Italika je stanje još i gore. Čak i ako nasilno regrutujemo ljude u svim oblastima južno od Arna, nećemo uspeti da sakupimo ni blizu onoliko vojnika koliko nam je potrebno za ovu godinu. Pretpostavljam da će se afrička armija, u snazi od šest legija, uvežbana i opremljena, vratiti u Italiju sa Kvintom Cecilijem Metelom, i da će je moj uvaženi kolega Lucije Kasije odvesti u Dalju Galiju. Makedonske legije, takođe, sačinjavaju propisno opremljeni veterani, i verujem da će nastaviti dobro da služe pod Markom Minucijem i njegovim mlađim bratom.“
Marije je zastao da udahne vazduh; Senat ga je i dalje slušao. „Ali nam ostaje problem nove afričke armije. Kvint Cecilije Metel je na raspolaganju imao šest punih legija. Smatram da ću moći da svedem taj broj na četiri legije, ako budem morao. Ali Rim nema četiri legije u rezervi! Da bih vam osvežio pamćenje, navešću vam tačne brojke od kojih se sastoji armija od četiri legije.“
Gaj Marije nije morao da se služi beleškama; samo je stajao na konzulskom podijumu, ispred svoje kurulske stolice od slonovače, i iznosio brojke po sećanju. „U punoj snazi: 5120 pešadinaca po legiji, plus 1280 neboraca slobodnjaka i još 1000 neboraca robova po legiji. Onda imamo i konjicu: jedinica od dve hiljade konjanika, uz još 2000 neboraca slobodnjaka koji se staraju o konjima. Prema tome, moram negde da nađem 20480 pešadinaca, 5120 neboraca slobodnjaka, 4000 neboraca robova, 2000 konjanika i 2000 neboraca konjušara.“
Preleteo je pogledom preko senatora. „Neborce nije nikada bilo teško regrutovati, i verujem da će tako biti i sada – za neborce nema imovinskih preduslova, oni mogu da budu siromašni kao brdski nadničari. Niti će konjica pričinjavati teškoće, jer je prošlo mnogo vremena otkada je Rim poslednji put u rat vodio rimske ili italske konjanike. Uvek ćemo naći ljude koji nam trebaju u zemljama poput Makedonije, Trakije, Ligurije i Prekoalpske Galije, a oni će već sa sobom povesti svoje konje i svoju poslugu.“
Naprav io je dužu stanku, posmatrajući neke od prisutnih: Skaura i neuspešnog kandidata za konzula, Katula Cezara, Metela Dalmatinskog Vrhovnog pontifika, Gaja Memija, Lucija Kalpurnija Piza Cezonina, Scipiona Naziku, Gneja Domicija Ahenobarba. To su bili ljudi koje će slediti senatsko stado.
„Naša država je čuvarna, uvaženi senatori. Kada smo proterali kraljeve, odbacili smo zamisao o vojsci koju plaća država. Zbog toga smo ograničili vojnu službu samo na one ljude koji imaju dovoljan imetak da sami kupe svoje oružje, oklope i drugu opremu, i taj preduslov važi za sve vojnike, bili oni Rimljani, Latini ili Italici. Čovek koji poseduje imovinu ima šta i da brani. Stalo mu je do opstanka države i njegove imovine. On je spreman da ratuje da bi ih zaštitio. Zbog toga smo i bili neradi da stičemo prekomorske provincije. Ali, nakon pobede nad Persejem, nismo uspeli u našim, hvale vrednim, pokušajima da uvedemo samoupravu u Makedoniji, zato što Makedonci ne razumeju drugi način upravljanja sem despotizma. Zato smo morali da stvorimo od Makedonije rimsku provinciju, jer nismo smeli da dozvolimo upade varvarskih plemena na zapadnu obalu Makedonije, koja je tako blizu našoj istočnoj obali. Pobeda nad Kartaginom nas je naterala da preuzmemo upravu nad kartaginskim posedima u Španiji, da ih ne bi prisvojila neka druga država. Dali smo glavninu afričke Kartagine numidskim kraljevima, a za sebe zadržali samo malu provinciju oko Kartagine same, da sprečimo obnavljanje punske države – a ipak, vidite šta se desilo zato što smo bili toliko velikodušni prema numidskim kraljevima! Sada moramo da zauzmemo Afriku da bismo zaštitili svoju malu provinciju, i zauvek uništili napadačke namere jednog čoveka, Jugurte. Jer dovoljan je samo jedan čovek, poštovani senatori, i mi smo u nevoljama! Kralj Atal nam je zaveštao Aziju, a mi još pokušavamo da izbegnemo obaveze koje tamo imamo! Gnej Domicije Ahenobarb je otvorio čitavu obalu Galije između Ligurije i Bliže Španije da bismo za našu vojsku imali bezbedan, romanizovan koridor između Italij e i Španije – ali smo od njega morali da stvorimo još jednu provinciju.“
Nakašljao se; kakva tišina! „Naši vojnici sada idu u pohode van Italije. Dugo su odsutni, domovi i imanja im propadaju, žene su im neverne, ne začinju novu decu. A zbog toga vidimo sve manje i manje dobrovoljaca, i moramo sve češće prisilno da prikupljamo ljude. Nijedan seljak ili zanatlija ne želi da bude odvojen od kuće pet ili šest, ili čak sedam godina! A kada mu i damo otpust, dobri su izgledi da ćemo ga ubrzo ponovo pozvati, istog trenutka kada se dobrovoljci ne jave dobrovoljno.“
Njegov duboki glas postao je još ozbiljniji. „Ali je najvažnija od svega činjenica da je u proteklih petnaest godina previše tih ljudi izginulo! I nema ko da ih zameni. U Italiji više nema ljudi koji ispunjavaju imovinske uslove da bi postali vojnici tradicionalne rimske vojske.“
Glas mu se ponovo promenio, postao je snažniji i odjekivao je drevnim zdanjem, podignutim u vreme kralja Tula Hostilija. „Još od doba drugog rata protiv Kartagine, regrutni službenici su morali da žmure na jedno oko u vezi sa imovinskim uslovima. A od gubitka armije Karbona Mlađeg, pre šest godina, počeli smo da primamo u vojsku i ljude koji ne mogu da kupe sopstveni oklop, a kamoli ostalu opremu. Ali smo to radili kriomice, mimo zakona, i uvek kao krajnju meru.
Ti dani su za nama, uvaženi senatori. Ja, Gaj Marije, konzul Senata i Naroda Rima, objavljujem ovome domu nameru da regrutujem svoje vojnike, a ne da ih mobilišem – hoću vojnike koji žele da ratuju, a ne one koji bi radije ostali kod kuće! A gde ću naći tih dvadeset hiljada dobrovoljaca, sigurno se pitate? Odgovor je jednostavan! Naći ću ih među proleterima, u najnižem društvenom sloju, naći ću ih među ljudima isuviše siromašnim da bi bili deo jedne od pet klasa – naći ću svoje dobrovoljce među onima koji nemaju novca, nemaju imovine, a najčešće ni stalnog posla – naći ću svoje dobrovoljce među onima koji do sada nisu imali prilike da se bore za svoju otadžbinu, da se bore za Rim!“

  • Vrsta uveza: Meki uvez
  • Pismo: Latinica
  • Veličina: 130x200
  • Zemlja porijekla: Srbija
  • Stanje: Nova

Detalji

INTERNACIONALNI BESTSELER DRUGI ROMAN TRILOGIJE PRVI ČOVEK RIMA U drugom delu trilogije Prvi čovek Rima, Kolin Mekalou nastavlja da na čudesan način oživljava jedno veličanstveno, davno prohujalo doba i priča večitu priču o ljudskoj strasti, pohlepi, hrabrosti, častohleplju i ljubavi. Gaj Marije, napokon konzul, i Lucije Kornelije Sula, napokon senator, kreću za Afriku na čelu svoje neobične vojske da se jednom za svagda obračunaju sa neuhvatljivim i lukavim numidskim kraljem Jugurtom. Tokom tog pohoda, susrešće se s mnogim neobičnim ljudima, od prevrtljivih i sladostrasnih afričkih kraljeva, preko drskih konjanika s darom da nanjuše puževe, do tajanstvenih orijentalnih proročica. Put slave će ih voditi kroz pustinjske oaze do naizgled neosvojivih planinskih tvrđava i kroz strašni, krvavi metež bitaka protiv Jugurtine čuvene numidske konjice. Za to vreme, germanska najezda približava se rimskim provincijama, i Rim joj u susret šalje veličanstvenu vojsku, na čijem su čelu dvojica vojskovođa koji ne samo da su nesposobni, već i ne podnose jedan drugog... Ipak, Put slave nije samo priča o vojskovođama, bitkama, političarima i spletkama. U tom nemirnom vremenu dve mlade i lepe devojke, od kojih će jedna postati majka najvećeg od svih Rimljana, pokušavaju da ostvare svoje snove i izbore se za živote kojima žele da žive. Te njihove borbe imaće veoma različite ishode... Put slave je dostojan nastavak Puta časti, čarobna i nezaboravna priča o velikoj epohi evropske civilizacije i o sudbinama ljudi uhvaćenih u kovitlac istorije. ODLOMAK Gaju Mariju je njegovo prvo konzulstvo značilo više nego ijednom konzulu pre njega. Krenuo je na inauguraciju prvog dana nove godine prethodno se postaravši da znamenja budu dobra i da se njegov beli bik najede drogiranog krmiva. Ozbiljan i dostojanstven, Marije je izgledao kao oličenje konzula. Visok i pravog držanja, odskakao je od ljudi koji su ga okruživali tog hladnog, ranog jutra; stariji konzul, Lucije Kasije Longin, bio je nizak i zdepast, toga mu nije dobro stajala, i bio je sasvim u senci svog mlađeg kolege. A, i Lucije Kornelije Sula je napokon hodao kao senator, sa širokom purpurnom prugom na desnom ramenu tunike, u ulozi kvestora prateći svog konzula, Marija. I mada nije imao fasces za januar, taj grimiznom trakom povezani snop pruća, koji će sve do februarskih kalendi biti u vlasništvu starijeg konzula Kasija, Marije je ipak sazvao zasedanje Senata za naredni dan. „U ovom trenutku“, rekao je okupljenim senatorima, koji su se pojavili u velikom broju, „Rim mora da vodi rat na bar tri strane, ako ne računamo Španiju. Potrebni su nam vojnici koji će se boriti protiv kralja Jugurte, Skordiska u Makedoniji i Germana u Galiji. Međutim, u proteklih petnaest godina, od smrti Gaja Graha, mi smo izgubili šezdeset hiljada rimskih vojnika, izginulih na raznim bojištima. Na hiljade drugih, onesposobljeni su za vojnu službu. Ponavljam vam o kom vremenskom razdoblju govorim, uvaženi senatori – petnaest godina. Ni pola jednog pokolenja.“ Senat je bio veoma tih; među prisutnima je bio i Marko Junije Silen, koji je pre nešto manje od dve godine izgubio skoro trećinu te brojke, i koji se još i sad branio od optužbi za izdaju. Niko se ranije nije usudio da u Senatu izrekne taj strašni zbir, pa ipak su prisutni znali da je pravi iznos možda čak i veći od Marijevog. Ošamućeni zvučanjem brojki izgovorenih Marijevim seoskim naglaskom, senatori su ćutke slušali. „Ne možemo da regrutujemo nove vojnike“, nastavio je Marije, „iz jednog jednostavnog razloga. Nemamo više ljudi. Vojno sposobnih rimskih građana i držalaca latinskih prava gotovo da više i nema, a kod Italika je stanje još i gore. Čak i ako nasilno regrutujemo ljude u svim oblastima južno od Arna, nećemo uspeti da sakupimo ni blizu onoliko vojnika koliko nam je potrebno za ovu godinu. Pretpostavljam da će se afrička armija, u snazi od šest legija, uvežbana i opremljena, vratiti u Italiju sa Kvintom Cecilijem Metelom, i da će je moj uvaženi kolega Lucije Kasije odvesti u Dalju Galiju. Makedonske legije, takođe, sačinjavaju propisno opremljeni veterani, i verujem da će nastaviti dobro da služe pod Markom Minucijem i njegovim mlađim bratom.“ Marije je zastao da udahne vazduh; Senat ga je i dalje slušao. „Ali nam ostaje problem nove afričke armije. Kvint Cecilije Metel je na raspolaganju imao šest punih legija. Smatram da ću moći da svedem taj broj na četiri legije, ako budem morao. Ali Rim nema četiri legije u rezervi! Da bih vam osvežio pamćenje, navešću vam tačne brojke od kojih se sastoji armija od četiri legije.“ Gaj Marije nije morao da se služi beleškama; samo je stajao na konzulskom podijumu, ispred svoje kurulske stolice od slonovače, i iznosio brojke po sećanju. „U punoj snazi: 5120 pešadinaca po legiji, plus 1280 neboraca slobodnjaka i još 1000 neboraca robova po legiji. Onda imamo i konjicu: jedinica od dve hiljade konjanika, uz još 2000 neboraca slobodnjaka koji se staraju o konjima. Prema tome, moram negde da nađem 20480 pešadinaca, 5120 neboraca slobodnjaka, 4000 neboraca robova, 2000 konjanika i 2000 neboraca konjušara.“ Preleteo je pogledom preko senatora. „Neborce nije nikada bilo teško regrutovati, i verujem da će tako biti i sada – za neborce nema imovinskih preduslova, oni mogu da budu siromašni kao brdski nadničari. Niti će konjica pričinjavati teškoće, jer je prošlo mnogo vremena otkada je Rim poslednji put u rat vodio rimske ili italske konjanike. Uvek ćemo naći ljude koji nam trebaju u zemljama poput Makedonije, Trakije, Ligurije i Prekoalpske Galije, a oni će već sa sobom povesti svoje konje i svoju poslugu.“ Naprav io je dužu stanku, posmatrajući neke od prisutnih: Skaura i neuspešnog kandidata za konzula, Katula Cezara, Metela Dalmatinskog Vrhovnog pontifika, Gaja Memija, Lucija Kalpurnija Piza Cezonina, Scipiona Naziku, Gneja Domicija Ahenobarba. To su bili ljudi koje će slediti senatsko stado. „Naša država je čuvarna, uvaženi senatori. Kada smo proterali kraljeve, odbacili smo zamisao o vojsci koju plaća država. Zbog toga smo ograničili vojnu službu samo na one ljude koji imaju dovoljan imetak da sami kupe svoje oružje, oklope i drugu opremu, i taj preduslov važi za sve vojnike, bili oni Rimljani, Latini ili Italici. Čovek koji poseduje imovinu ima šta i da brani. Stalo mu je do opstanka države i njegove imovine. On je spreman da ratuje da bi ih zaštitio. Zbog toga smo i bili neradi da stičemo prekomorske provincije. Ali, nakon pobede nad Persejem, nismo uspeli u našim, hvale vrednim, pokušajima da uvedemo samoupravu u Makedoniji, zato što Makedonci ne razumeju drugi način upravljanja sem despotizma. Zato smo morali da stvorimo od Makedonije rimsku provinciju, jer nismo smeli da dozvolimo upade varvarskih plemena na zapadnu obalu Makedonije, koja je tako blizu našoj istočnoj obali. Pobeda nad Kartaginom nas je naterala da preuzmemo upravu nad kartaginskim posedima u Španiji, da ih ne bi prisvojila neka druga država. Dali smo glavninu afričke Kartagine numidskim kraljevima, a za sebe zadržali samo malu provinciju oko Kartagine same, da sprečimo obnavljanje punske države – a ipak, vidite šta se desilo zato što smo bili toliko velikodušni prema numidskim kraljevima! Sada moramo da zauzmemo Afriku da bismo zaštitili svoju malu provinciju, i zauvek uništili napadačke namere jednog čoveka, Jugurte. Jer dovoljan je samo jedan čovek, poštovani senatori, i mi smo u nevoljama! Kralj Atal nam je zaveštao Aziju, a mi još pokušavamo da izbegnemo obaveze koje tamo imamo! Gnej Domicije Ahenobarb je otvorio čitavu obalu Galije između Ligurije i Bliže Španije da bismo za našu vojsku imali bezbedan, romanizovan koridor između Italij e i Španije – ali smo od njega morali da stvorimo još jednu provinciju.“ Nakašljao se; kakva tišina! „Naši vojnici sada idu u pohode van Italije. Dugo su odsutni, domovi i imanja im propadaju, žene su im neverne, ne začinju novu decu. A zbog toga vidimo sve manje i manje dobrovoljaca, i moramo sve češće prisilno da prikupljamo ljude. Nijedan seljak ili zanatlija ne želi da bude odvojen od kuće pet ili šest, ili čak sedam godina! A kada mu i damo otpust, dobri su izgledi da ćemo ga ubrzo ponovo pozvati, istog trenutka kada se dobrovoljci ne jave dobrovoljno.“ Njegov duboki glas postao je još ozbiljniji. „Ali je najvažnija od svega činjenica da je u proteklih petnaest godina previše tih ljudi izginulo! I nema ko da ih zameni. U Italiji više nema ljudi koji ispunjavaju imovinske uslove da bi postali vojnici tradicionalne rimske vojske.“ Glas mu se ponovo promenio, postao je snažniji i odjekivao je drevnim zdanjem, podignutim u vreme kralja Tula Hostilija. „Još od doba drugog rata protiv Kartagine, regrutni službenici su morali da žmure na jedno oko u vezi sa imovinskim uslovima. A od gubitka armije Karbona Mlađeg, pre šest godina, počeli smo da primamo u vojsku i ljude koji ne mogu da kupe sopstveni oklop, a kamoli ostalu opremu. Ali smo to radili kriomice, mimo zakona, i uvek kao krajnju meru. Ti dani su za nama, uvaženi senatori. Ja, Gaj Marije, konzul Senata i Naroda Rima, objavljujem ovome domu nameru da regrutujem svoje vojnike, a ne da ih mobilišem – hoću vojnike koji žele da ratuju, a ne one koji bi radije ostali kod kuće! A gde ću naći tih dvadeset hiljada dobrovoljaca, sigurno se pitate? Odgovor je jednostavan! Naći ću ih među proleterima, u najnižem društvenom sloju, naći ću ih među ljudima isuviše siromašnim da bi bili deo jedne od pet klasa – naći ću svoje dobrovoljce među onima koji nemaju novca, nemaju imovine, a najčešće ni stalnog posla – naći ću svoje dobrovoljce među onima koji do sada nisu imali prilike da se bore za svoju otadžbinu, da se bore za Rim!“

Dodatne informacije

Izdavač Laguna
Preporuka Ne

Tagovi Proizvoda

Koristite razmak za odvajanje oznaka. Koristite jednostruke navodnike (') za fraze

Moja korpa

Nemate proizvoda u svojoj Korpi.

Reklama

Newsletter