Poslednji lisabonski kabalista

Godina je 1506. Strah i sumnja ključaju na lisabonskim ulicama nakon što je Abraham Zarko nađen mrtav, a pokraj njega jedna naga devojka. Abraham je bio poznati kabalista, upućen u tajne arkane jevrejske tradicije, u vreme kada su portugalski Jevreji prinuđeni da se pokrštavaju. Berekija, nadareni mladi iluminator rukopisa, istražuje ubistvo svog ujaka i u kabali otkriva tragova koji će ga odvesti do lavirinta tajni gde Jevreji pokušavaju da se sakriju od progonitelja. Upečatljiva učenost i zanosna mašta – američki Umberto Eko Frensis King, Spectator Potresna slika progona portugalskih Jevreja u XVI veku, a uz to i uverljiv uvod u hermetičku tradiciju kabalističkog misticizma Džon Marej, Independent on Sunday Uzbudljivo, raskošno napisano, bogato istorijskim pojedinostima New York Times Istorijski tačan, čudesan roman sa strukturom kriminalističke priče, ritmom trilera i očaravajućom temom Elle Živopisno napisana knjiga, prožeta atmosferom i detaljima prikazanog istorijskog trenutka Wall Street Journal ODLOMAK NAPOMENA AUTORA OTKRIĆE RUKOPISA BEREKIJE ZARKA Abraham Vital, privatni advokat u Istanbulu, živi od toga što turskoj vladi piše zahteve za naknade u ime osoba koje zbog povrede ili bolesti više nisu sposobne da rade. Godine 1981. vodio je uspešnu pravnu bitku u ime pedesetdevetogodišnjeg stolara po imenu Ajaz Lugo, kome su desna ruka i šaka posle saobraćajne nesreće ostale nepokretne. Lugo je umro juna 1988. Njegova supruga je preminula šest godina ranije. Dece nisu imali. Zahvalni Lugo je testamentom svoju kuću zaveštao Abrahamu Vitalu. U Lugovoj kući bio sam smešten 1990, tokom svog sedmomesečnog boravka u Istanbulu, gde sam proučavao sefardsku poeziju, naročito baladnu formu. Na besplatno korišćenje mi ju je ljubazno ponudio Abraham Vital; upoznali smo se preko jednog zajedničkog prijatelja, mog mentora dr Isaka Silve Rose, nekadašnjeg predavača na univerzitetskom koledžu Berkli, a sada na Univerzitetu u Portu, u Portugaliji. I Vital i Lugo su Sefardi, potomci Jevreja koji su u talasima bežali od progona iz Španije i Portugalije, u periodu između XV i XVIII veka. Njihovim precima se još 1492. godine pružila prilika da izbegnu u Istanbul, koji je tada i hrišćanima i Jevrejima bio poznat kao Carigrad. Te godine je turski sultan Bajazit II primio u svoje kraljevstvo hiljade sefardskih Jevreja, onih što su se povinovali naredbi o proterivanju koju su izdali kralj Ferdinand i kraljica Izabela od Španije. Jednog sparnog dana početkom maja, Vital me je dovezao do stare kuće Ajaza Luga na obodu srednjovekovne jevrejske četvrti – Balata. Dva sprata kamena i gipsa koji se ljuspao izdizali su se kao napuštena osmatračnica između pekare i prodavnice gramofonskih ploča. Uselio sam se 9. maja 1990. Dok nisam počeo da čistim prašinu, unutra je sve bilo sivosmeđe, kao na staroj fotografiji. Mogao sam da dodirnem ugnutu tavanicu a da se ne propinjem na prste. Gusti pramenovi svetlosti su ulazili u moju spavaću sobu kroz ovalne prozore veličine poslužavnika. Nameštaj je bio od mas ivnog drveta nagrizenog zubom vremena, i očito kupljen kad je Lugo bio dečak; svaki komad je sada antikvitet. U ormaru u spavaćoj sobi sam zatekao hiljade kockica šećera uredno spakovanog u kožne kofere. Očigledno je tokom Drugog svetskog rata vladala njegova nestašica. Da li je taj šećer spakovan za slučaj da Lugo mora brzo da utekne? Možda bi Jevreji uvek trebalo da imaju bar jedan spreman kofer, pomislio sam. U crvotočnom toaletnom stočiću, ispod pamučnog donjeg veša, pronašao sam bajate turske čokolade. Bilo mi je drago; nesumnjivo smo i Lugo i ja veliki ljubitelji slatkiša. Moj krevet je bio jedan gvozdeni okvir sa spljoštenim dušekom izrađenim u Koniji. Etiketa je bila na arapskom, što je značilo da je star oko sedamdeset godina; latinica je u Turskoj zamenila arapsko pismo dvadesetih godina XX veka. U kući nije bilo tuša. Nad jednim umivaonikom tekao je tanak mlaz hladne smeđe vode, koja je mirisala na hlor i rđu. Lugo i supruga su sigurno odlazili u hamame. Mnogo miševa mi je pravilo društvo, ali, začudo, nije bilo mrava ni stenica. Tog jula Abraham Vital je rešio da počne da prilagođava kuću zapadnim standardima dvadesetog veka. Preuređivanje je počeo od podruma da me ne bi suviše uznemiravao. Radnici su 18. jula naišli na tajno udubljenje, duboko oko pola metra i približno iste širine, koje je bilo prekriveno daskama i oplatom od cementa. U ovom skrovištu je ležao tik, valjkasti kovčežić koji Jevreji Sefardi koriste da u njemu čuvaju Toru, prvih pet knjiga Starog zaveta. Bio je ukrašen kitnjastim srebrnim filigranom i paunovima u emajlu, a u njemu nije bila Tora, već zbirka rukopisa u kožnom povezu, ukupno devet. Rukopisi su bili ispisani četvrtastim hebrejskim pismom tipičnim za Iberiju, a jezik je uglavnom bio jevrejski portugalski – stariji portugalski pisan hebrejskim pismom. Međutim, delovi starijih radova bili su na srednjovekovnom hebrejskom. Ispisani su kalamom, pisaljkom od trske, kakva se koristila u Iberiji. Hartija je bila u odličnom stanju. Svi rukopisi osim tri imali su uglačane poveze od pergamenta, na kojima je naslov bio ispisan slovima ukrašenim ptičjim glavama. Preovlađuju pupavci, sove, drozdovi, evropski češljugari i paunovi. Naslikana je i jedna vrsta kolibrija (začudo, porodica ptica iz Novog sveta). Čipkaste, zamršene geometrijske i arabeskne šare čine pozadinu naslovima. Obilato su korišćeni listići zlata. Karmincrvena i lazurnoplava su dominantne boje. Primetio sam da je sve rukopise potpisao čovek po imenu Berekija Zarko, pažljivo iscrtanim, pisanim slovima, u obliku egipatskog ibisa. Po datumima koji stoje pored njegovih potpisa i događajima spomenutim u tekstu, znamo da su napisani u rasponu od dvadeset tri godine, od 5267. do 5290. po jevrejskom kalendaru – od 1507. do 1530. naše ere. U noći 18. jula 1990. počeo sam da čitam njegovo delo. Pronašao sam šest rasprava o različitim aspektima kabale, mistične filozofije koja se raširila u jevrejskoj dijaspori iz Provanse početkom srednjeg veka i koja se u narednim stolećima prenosila i usmeno i pisanim putem. Najpoznatiji među ovim kabalističkim tekstovima jesu Bahir i Zohar. Tri Berekijina rukopisa – i to oni bez naslova – bili su sekularne prirode. Povezani su kožnim remenom; prvi je datiran na 1507. a ostala dva su iz 1530. Odmah pošto sam ih prvi put pregledao, shvatio sam da se odnose na lisabonski masakr iz aprila 1506. Oko dve hiljade novohrišćana – Jevreja koji su nasilno pokršteni 1497. – izgubili su živote u tom metežu, a mnogi su spaljeni na Rosiju, trgu koji je i danas u centru portugalske prestonice. Nažalost, mnogi pasaži, pa čak i pojedinačni listovi Berekijinog rukopisa su ispremetani, što je učinio neko ko očigledno nije umeo da čita na jevrejskom portugalskom. Da čovek izludi. To je iziskivalo dva meseca rada. Međutim, kada je ponovo vraćeno u prvobitno stanje, delo Berekije Zarka bilo je lako pročitati. Tri spojena istorijska rukopisa čine jedno delo, koje kazuje o Berekijinoj porodici za vreme tragičnih događaja iz aprila 1506. Naročita pažnja je posvećen a Berekijinoj potrazi za ubicom voljenog ujaka Abrahama, poznatog kabaliste koji je verovatno autor nekih do sada anonimnih dela lisabonske škole, uključujući – iz razloga koji iz priče postaju jasni – Kucanje na vrata i Knjigu o božanskom voću. Do nas je stiglo još nekoliko površnijih izveštaja o pogromu (uključujući i onaj koji je napisao Solomon ibn Verga, koga Berekija pominje) i nema sumnje u istorijsku verodostojnost Berekijine priče. Sve glavne događaje njegove priče potvrđuju savremeni izvori. Mnogi od pomenutih ljudi, uključujući Didija Molča, Dom Žoaa Maskarenjasa i Isaka ibn Faraha, poznati su nam po svojim delima, kao i iz dokumentacije Crkve i portugalske krune. Neki čitaoci kojima nije poznata sefardska i novohrišćanska književnost XVI veka možda će imati teškoća sa mojim iznošenjem Berekijine priče u obliku kriminalističkog romana i zbog upotrebe kolokvijalnog jezika. Međutim, Berekija Zarko je, kao i mnogi njegovi savremenici, po pogledima i stilu moderan pisac. Naročito drugi rukopis otkriva jednostavnu tehniku koja podseća na onu što se koristila u španskom pikarskom romanu, od kojih su najraniji objavljeni malo pre nego što je Berekija završio svoje delo. Zanimljivo je da su i mnogi pisci španskih pikarskih romana pokršteni Jevreji. Međutim, za razliku od pikarskih romana, Berekijin ton skoro nikad nije ironičan i nikad farsičan. Povrh toga, njegov centralni lik – on sâm – nije ni pozitivac ni negativac. Naprosto, ono je što je Berekija Zarko sigurno i bio: inteligentan i zbunjen mladi iluminator rukopisa, prodavac voća i kabalista; mladić koga je ujakovo ubistvo bacilo u očajanje. Berekijin iskreni jezik podrazumeva i upotrebu psovki, otvoreno bogohulnih izjava, pa čak i šatrovačkog – a sve sam to pokušao da sačuvam. Jasno je da bi Berekija napisao još neki traktat o misticizmu ili suvoparni istorijski tekst da je to nameravao. Imao je dara i znanja. Činjenica je da to nije uradio. Napisao je kriminalistički roman u tri dela, čiji bi poslednji deo kritičari nazvali epi logom. Za savremenog čitaoca, podelio sam ova tri dela na dvadeset poglavlja. Poglavlja od prvog do osmog odgovaraju prvom od Berekijinih rukopisa, od devetog do dvadesetog – drugom, a dvadeset prvo – trećem. Iako je Poslednji lisabonski kabalista više od prevoda, čvrsto sam se držao sadržaja Berekijinog rukopisa, osim u dva slučaja: tamo gde daje produžene molitve i napeve, i tamo gde pravi digresije da bi potkrepio ezoterična duhovna stanovišta koja se odnose na kabalu. Iako su od akademskog značaja, čitaocu bi bili mučni i dosadni, pa sam ih uglavnom uklonio iz teksta. Verujem da ovo nije promenilo Berekijino delo ni na koji bitan način i da će moja redigovana struktura imati više smisla za savremenog čitaoca. Uglavnom sam se trudio da napravim ravnotežu između savremenog jezika i povremene upotrebe neke zastarele reči ili izraza. Nadam se da je celokupno delo verno piščevom duhu. Berekija ne koristi dosledno portugalski pravopis, verovatno zbog toga što je teško izvršiti transliteraciju jezika njegove domovine u hebrejsko pismo. Zbog toga, kada se navodi portugalski, to se čini prema modernom pravopisu. Tamo gde su sačuvane hebrejske reči, ispisane su u transkripciji da bi ih američki i evropski čitaoci mogli izgovoriti. Berekijini rukopisi otvaraju zanimljiva pitanja u vezi sa istorijom hebrejskih knjiga u Iberiji. Da li je ilustrovana Tora koju otkriva u ujakovoj genizi tzv. Kenikotova Biblija, koja sada pripada Bodlejanskoj biblioteci Univerziteta u Oksfordu? Njegovo spominjanje slovâ u obliku životinja i spominjanje Isaka Brakarense (nesumnjivo Isak de Braga, za koga je rukopis i ilustrovan) upućuju u tom pravcu. Ne zna se ništa o prošlosti te Biblije od njenog završetka 1476. pa sve do 1771, kada ju je nabavio Oksfordski univerzitet na predlog bibliotekara, dr Kenikota. Možda su je zaista sačuvali baš Berekija i Abraham Zarko. A da li su hebrejska i arapska verzija Izvora života, koje je čuvao otac Karlos, stvarno prokrijumčarene u Solun? Šta se zapravo desilo s njima? Nikad a nije pronađen nijedan arapski original, samo latinski prevodi. Poslednji lisabonski kabalista je donekle zagonetan sam po sebi. Zašto je bio skriven u podrumu Ajaza Luga? Kako to da se ne spominje u hebrejskim izvorima tog doba? Zar nikad nije objavljen? I zaista, imajući u vidu da je naveo kako mu je cilj da upozori novohrišćane i Jevreje na stalnu opasnost koja im preti u Evropi, Berekija bi pokušao da svoj spis učini dostupnim što većem broju ljudi. Profesorka Rut Pinjel sa Univerziteta u Parizu ponudila mi je nekoliko teorija, koje su kasnije ponovili i drugi stručnjaci za srednjovekovnu sefardsku književnost s kojima sam se konsultovao. Kao prvo, Berekijina nipodaštavajuća karakterizacija starohrišćana i njegov otvoreni poziv Jevrejima i novohrišćanima da napuste Evropu sigurno bi razljutili evropske kraljeve i verske vlasti, naročito inkvizitore u Španiji i Portugaliji. Da je doneo svoje delo u hrišćansku Evropu, svi otkriveni primerci bili bi zabranjeni i spaljeni. Isto tako, moguće je da je njegovo vatreno zalaganje za iseljavanje Jevreja razbesnelo vođe lokalnih krhkih jevrejskih zajednica, bez obzira na to da li su to bile tajne grupe Sefarda u Portugaliji ili Španiji ili otvorenije zajednice u aškenaskim zemljama severne Evrope. Jevreji ili novohrišćani koji su imali duhovni, emocionalni ili novčani interes da ostanu u Evropi mogli su takođe progoniti njegove spise. Povrh toga, Berekijina obrada tema kao što su seks i raskol između kabalista i rabinskih vlasti možda je naprosto bila isuviše direktna da bi se rukopis svideo izvesnim čitaocima. Njegovi spisi bi sigurno bili tabu među mnogobrojnim konzervativnim jevrejskim vođama koji su pokušavali da se odupru nadolazećem dobu sekularnog Jevrejina. Iako u nju gajim sumnje, trebalo bi spomenuti još jednu teoriju: moguće je da je sâm Berekija povukao svoje spise; ne samo da možda nije želeo da oda prikrivene Jevreje spomenute u tekstu, nego je i mogao biti izopšten zbog navodne jeresi. Uprkos prekoj potrebi da upozori evropske J evreje na sudbinu koju je predvideo njegov ujak, možda se plašio i da će ga izbaciti iz sopstvene zajednice, kao što se desilo jednom drugom portugalskom Jevrejinu – Baruhu Spinozi. Možda je krišom rasturao primerke svoje knjige, pri tom moleći čitaoce da ne pričaju o njenom sadržaju, pa čak i da ne spominju ni njeno postojanje. Možda zbog toga nema naslova. Postoji još jedna, sumornija mogućnost: moglo se desiti da je Berekija ubijen u pokušaju da ponovo uđe u Portugaliju i spase Rezu, svoju sestru od ujaka. Svi primerci knjige koju je napisao i preneo u Iberiju nesumnjivo bi nestali s njim. Preživela bi samo dela skrivena u Carigradu. Što se tiče skrovišta, vrlo je moguće da su svi rukopisi zapečaćeni kako bi bili zaštićeni u vreme nacizma; cement datira iz tog doba. Mora se imati u vidu da su portugalski novohrišćani emigrirali u velikom broju tokom XVI, XVII i XVIII veka, prvenstveno u Tursku, Grčku, Severnu Afriku, Holandiju i Italiju, oblasti koje je nemački Rajh docnije ugrozio ili pregazio. Na primer, kao rezultat iseljavanja novohrišćana, do kraja XVI veka samo u Carigradu je živela jevrejska zajednica od 30.000 duša sa pedeset četiri sinagoge – najbrojnija u Evropi. Tokom Drugog svetskog rata, većina iberskih Jevreja koji su živeli u Grčkoj, Jugoslaviji i ostatku jugoistočne Evrope, a kojih je bilo dve stotine hiljada ili više, pohapšena je i pogubljena u gasnim komorama. U svetlu Berekijinog zalaganja da se Jevreji i novohrišćani isele iz hrišćanskih zemalja, zanimljivo je primetiti da je jevrejska zajednica u muslimanskoj Turskoj uživala zaštitu vlade i potpuno je izbegla uništenje. Čak i uprkos tome, vlasnik, ili vlasnici Berekijinih rukopisa, po svoj prilici Lugovi roditelji, imali su razloga da strahuju da će se ubijanje proširiti na Tursku, baš kao što je Berekija strahovao od širenja inkvizicije iz Kastilje u Portugaliju četiri stotine godina ranije (inkvizicija je definitivno ustanovljena u Portugaliji 1536, pedesetak godina otkako je započela u Španiji i samo šest godina pošto je zav ršen poslednji Berekijin rukopis). Da li je Ajaz Lugo znao da ti rukopisi postoje? U testamentu ih ne spominje. Možda su ih sakrili njegovi roditelji a da on to nije ni znao. *** Zahvalnost ponajpre dugujem Abrahamu Vitalu, koji mi je velikodušno ponudio svoj dom, a zatim i dopustio da radim na tekstovima Berekije Zarka. Želim da izrazim zahvalnost i njegovoj supruzi, Mirijam Rozenkranc-Vital, koja me je do kasno u noć često gostila portom i domaćim kuskusom. Hvala i Isaku Silvi Rosi što me je podstakao da uzmem odsustvo tokom izrade disertacije kako bih radio na ovom rukopisu; Ruti Pinjel na pomoći oko istorijskih referenci; Ariju Diaš-Levu i Karlu Konštajnu što su mi pomogli oko prevođenja sa hebrejskog, te Žozefu Amaru Markušu, stručnjaku za špansku i portugalsku kabalu, koji je rastumačio i nemoguće. Ova knjiga se objavljuje u znak sećanja na Berekiju Zarka i njegovu porodicu. PREDGOVOR Tuga je snažno pritiskala vrh moje trščane pisaljke kada sam počeo da beležim našu priču. Jevrejska je godina 5267, a hrišćanska 1507. Svoju sam priču sebično prekinuo onda kada je Bog odbio da se smiluje mojoj duši. Danas, dvadeset tri godine posle ovog bednog pokušaja da zabeležim svoje traganje za osvetom, ponovo sam nežno otvorio strane svoga rukopisa. Zašto sam prekinuo zavet ćutanja? Juče oko podneva, neko je zakucao na vrata našeg doma ovde u Carigradu. Kod kuće sam bio ostao samo ja, pa sam pošao da vidim ko je. Jedan oniži mladić duge crne kose i umornih crnih očiju, odeven u iberski ogrtač sa skerletnim i zelenim prugama, stajao je na našem tremu. Zamuckujući i kolebajući se, upitao je na portugalskom: „Imam li čast da se obraćam majstor-Berekiji Zarku?“ „Da, mladiću“, odgovorih ja. „Molim te, reci mi ko si.“ Skromno se poklonivši, on odgovori: „Lorenso Paiva. Upravo sam stigao iz Lisabona u nadi da ću vas naći.“ Dok sam mrmljao njegovo ime sebi u bradu, setio sam se da je to najmlađi sin jedne stare prijateljice, pralje hrišćanke kojoj smo pre više od dve decenije dali našu kuću u Lisabonu, pred sam odlazak iz tog zaostalog grada. Odmahnuo sam rukom da bih prekinuo njegovo dalje predstavljanje i otpratio ga do kuhinje. Seli smo na klupe kraj prozora koji gleda na žbunove mirte i lavande koji rastu ukrug u našem vrtu. Upitao sam ga za majku i rastužio sam se kad sam čuo da ju je Bog nedavno uzeo k sebi. Tužnim ali i ponosnim glasom je neko vreme govorio njoj u slavu. Potom smo sa zadovoljstvom zajedno ispili malo anadolskog vina, porazgovarali o njegovom putovanju iz Portugalije i zadivljenosti turskom prestonicom. Međutim, nisam bio spreman za ono što će uslediti; kada sam ga upitao zbog čega me je počastvovao svojom posetom, iz ogrtača je izvukao dva gvozdena ključa koji su se klatili na srebrnom lancu. Istog trenutka su mi kroz kičmu prošli žmarci. Pre nego što sam mogao da išta kažem, uputio mi je nestrpljiv osmeh mladića koji daje poklon starijem i stavio mi ključeve u ruku. Rekao je: „Majstor-Berekija, ukoliko poželite da se vratite, čeka vas vaša kuća u Lisabonu.“ Posegnuo sam za njegovom rukom da ne bih pao; srce mi je otkucavalo samo jednu reč – domovina. Kada su zupci ključeva počeli da me grizu za šaku kojom sam ih obuhvatio, nežno sam je otvorio i nagnuo se da osetim miris metala, koji je podsećao na stare novčiće. Uspomene na vijugave ulice i maslinova stabla ophrvaše me istog časa. Dlake na rukama i vratu mi se naježiše. U meni se otvoriše vrata i na njih uđe snoviđenje: stojim tik ispred gvozdene dvorišne kapije iza naše stare kuće, u lisabonskoj četvrti Alfama. Iza lűka nad kapijom, u sredini dvorišta stoji ujak Abraham, moj duhovni učitelj. Odeven u plamenocrveni ogrtač za putovanje od engleske vune, bere limunove s drveta i zadovoljno pevuši. Njegova tamna koža boje cimeta okupana je zlatnim sjajem, nalik svetlosti koja navešćuje zalazak sunca, a razbarušena srebrna kosa i guste obrve svetlucaju od magijske moći. Osetivši moje prisustvo, prestaje da pevuši, okreće se, upućuje mi osmeh dobrodošlice i prilazi mi gegajući se pači jim hodom, kako se inače kretao samo u sinagogama. Njegove tople zelene oči širom se otvaraju i kao da me grle. Zadovoljno se osmehujući, počinje da u hodu dreši ljubičasti pojas i pušta da mu ogrtač spadne na tlo dvorišta. Ispod nema ništa osim molitvenog šala preko ramena. Dok mi se približava, iz tela počinje da mu zrači svetlost. Prilika mu postaje tako sjajna da su mi oči zasuzile. Kada mi je prva slana kap pala na kraj usne, on staje i poziva me po imenu mog starijeg brata: „Mordehaj! Konačno si se obazreo na moje molitve!“ Lice mu je oivičeno aurom belog plamena. Ozbiljno klimne glavom, kao da izgovara stih drevne mudrosti, i dobacuje mi limun. Hvatam ga. Ipak, kada pogledam u taj plod, umesto njega vidim potamnela portugalska slova povezana u lanac. Piše: as nossas andorinhas ainda estăo nas măos do faraó – naše laste su i dalje u rukama Faraona. Dok pogledom po drugi put prelazim te reči novohrišćanskog kodeksa, one poleću i razbijaju se uz zveket. Shvatio sam da opet gledam u ključeve. Tople suze maglile su mi vid. Dveri pred mojim vidom su se zatvorile. Lorenso me je držao za ramena, a lice mu je bilo bledo i uplašeno. Umirujuće reči nekako pronađoše put do mojih usana. Da bi se shvatilo otkrovenje koje mi se ukazalo, moraju se objasniti hebrejske reči mesirat nefesh. Naravno, one označavaju da je čovek voljan da žrtvuje samog sebe. A njihova magijska snaga potiče iz tradicije nekih kabalista da se čak izlože opasnosti da otputuju u pakao radi svog cilja: da pomognu ne samo da naš posrnuli svet zaceli, već i da nešto isprave u Gornjem kraljevstvu Božjem. Dok su mi ključevi podrhtavali u ruci, prvi put sam počeo da shvatam žrtvu koju je ujak Abraham podneo, kako je pojam mesirat nefesh dao njegovom srcu strastven ali krhak ritam. A iz razloga koji će postati jasni u toku čitanja ove povesti, primetio sam i da je moje snoviđenje njegov poziv da se vratim u Portugaliju kako bih krenuo putem koji mi je on odavno namenio – putem sudbine kojim nisam pošao, koji do tada nisam čak ni shvatao. < br> Počeo sam da uviđam i da ću po povratku u Lisabon imati priliku da se iskupim za to što nisam krenuo za svojom sudbinom, da ispunim svoj zavet prema mesirat nefesh, jer povratkom ću sigurno staviti život na kocku. Uz Španiju u kandžama inkvizicije i Portugaliju koja je sve bliža njenom plamenu, moj povratak mogao bi lako značiti da se moje bivstvovanje sa suprugom Letisom i decom, Zuli i Arijem, primaklo kraju. Dakle, upravo sam njih imao u vidu kada sam se ponovo mašio pisaljke. Hteo bih da cela moja porodica čita o razlozima mog odlaska i o događajima od pre dvadeset četiri godine, koji su mi ove razloge utisnuli u srce. Priča o ubistvu čija se senka zauvek nadvila nad našim životima i o mojoj potrazi za tajanstvenim ubicom odveć je duga i složena da bi je iko sa mojih usana čuo. A ne bih hteo da rizikujem i nešto ostavim neizrečeno. Pišem i da bih iz našeg doma uklonio hladni veo tajne, da bi Ari i Zuli mogli razumeti moje nejasne odgovore, kada su se, kao deca i nešto kasnije, raspitivali o događajima koji su prethodili mome begu iz Lisabona. Nije im bilo lako, jer im je otac bio predmet mračnih nagađanja doseljeničke jevrejske zajednice. Sa suzama u očima i ruku skupljenih u bele mršave pesnice, slušali su kako me nazivaju ubicom i jeretikom. Koliko puta je i moja žena patila zbog glasina da me je u Lisabonu zavela Lilit, prerušena u kastiljansku plemkinju, i da čak i dan-danas ovaj ženski demon poseduje moje srce? Ubica jesam. Priznajem da sam ubio jednog čoveka i ugovorio ubistvo drugog. Moja deca će čitati o okolnostima i doneti sopstveni sud. Sada su dovoljno odrasli da sve saznaju. Jeretik – mislim da to nisam. Ali ako jesam, onda su događaji koje ću ubrzo ispričati odapeli strele jeresi u moje telo. Što se tiče moga srca, ostavljam svojima najmilijima da imenuju njegovu gospodaricu. Neka se istina bez straha oglasi sa ovih stranica, kao što se rog oglašava na Roš Ašanu. A neka se i ja napokon oslobodim poslednjih zabluda i ostataka maske koju sam na sebe stavio još kao dečak da bih s akrio svoje jevrejstvo. Jeste, očekujem da naučim mnogo o samome sebi dok mi pisaljka prati sećanja; zar ne dobijamo samospoznaju kao nagradu kada pamćenju dozvolimo da slobodno istražuje prošlost? Svakako, krivica za moje neznanje i padove – i za strašnije grehe – pratila me je u izbeglištvo, u Carigrad, a i sada me čvrsto drži. Neki bi rekli da mi je to čak i najjača pobuda. Ipak, dok ovoj uglačanoj ovčijoj koži darujem hebrejska slova, shvatam da me najviše nadahnjuje prilika da svojim obraćanjem premostim decenije i umirim one koji su mi zasad po imenu neznani – svoju nerođenu unučad i unučad moje sestre Cinfe. Svim našim potomcima kažem: čitajte ovu priču i saznaćete zašto su vaši preci napustili Portugaliju; saznaćete o velikoj žrtvi koju je moj učitelj podneo zarad vas; šta se desilo lisabonskim Jevrejima u vreme kada je ovaj vek imao samo šest hrišćanskih godina. Da bih bio siguran da ćete preživeti, evo događaja kojih se vaša sećanja kao siročad moraju držati. I što je najvažnije, ako pratite melodiju i ritam ovih reči prema završnoj kadenci, saznaćete zašto da nikad ne kročite u hrišćansku Evropu. I ne činite grešku, ispod ove priče leži britka oštrica naravoučenija. Uveren sam da je upravo vaša bezbednost nagnala ujaka Abrahama da se pojavi preda mnom i pozove me u Portugaliju. Kad ne bih ovo pisao, i da je sećanju suđeno da skonča u mlakoj tišini, možda bih na duši nosio i vaše živote. Što se tiče klupka tajni koje ću pred vama odmotati, moji neprijatelji bi rekli da će sigurno biti zamršeno iz želje da sakrije krv kojom su moje ruke umrljane. Dokazi će pokazati suprotno. Ujak Abraham mi je podario ovu priliku da živim punim plućima, kao ono što jesam, i neću ga još jednom razočarati. Dakle, ako naiđete na prepreke – čak i protivrečnosti – u spletu mojih jednostavnijih izraza, to je zato što želim da događaje vidite onakvim kakvi su se zaista i desili, da vidite mene u pravom svetlu. Jevrejin nikada nije onako prostodušno stvorenje kako su hrišćani oduvek želeli da poverujemo. A Je vrejin jeretik nikada nije toliko jednostran koliko tvrde naši rabini. Svi smo dovoljno sazreli da bismo primili bujicu zagonetki i paradoksa u svoje duše. Evo i mog poslednjeg priznanja. Nemam pojma zašto mi se u snoviđenju ujak Abraham obratio imenom mog starijeg brata Mordehaja, i to neznanje me uznemirava. Kao da u pojavi moga učitelja postoji neko dublje značenje, unutrašnji sloj značenja ubistava od pre dvadeset četiri godine, koji još ne mogu da dokučim. Na primer, zašto mi se ujak tek sada prikazao? Jasno je da mi je potrebno više vremena da bih to razmotrio. A ipak, možda je hteo da svetlost razumevanja prodre u moju tamu dok beležim našu priču. Da li ću shvatiti tananije veze između prošlosti i sadašnjosti tek kada rukopis privedem kraju? Ova mogućnost me tera da se osmehnem i pomalo mi topi sumnje; na ujaka bi baš ličilo da zahteva danonoćni zemaljski rad pre nego što mi podari suštinu tog nebeskog značenja! I tako, ja idem dalje… Kada sam prvi put pomislio da ostavim pisanog traga o našim nedaćama, porodica i ja smo se krili u podrumu. Tajna se tek bila otvorila preda mnom, sa svim svojim okukama. Tamo sam započeo svoju priču, pre dvadeset tri godine. A tamo ću je još jednom započeti. Govorićemo o tri događaja pre nego što stignemo do ubistva koje nam je izmenilo živote: o prolasku flagelanata, o povredi nanetoj dragom prijatelju i o hapšenju člana porodice. Da sam shvatio značenje ovih predznaka, da sam ih pročitao kao stihove neke pesme koju je ispisao anđeo smrti, možda bih spasao mnoge živote. Ali, neznanje me je skupo koštalo. Možda ćete vi biti u boljem položaju dok budete pratili moje reči ispisane na ovim stranama. Neka vam Bog podari oštar vid. Sedite u tihu prostoriju okruženu mirisnim žbunovima ili cvećem. Okrenite se prema istoku, ka voljenom Jerusalimu. Pojanjem razvežite čvorove svoga uma. I pustite da na ove strane padne prigušena svetlost sveće dok ih budete okretali. Bruheem kol demuyay eloha! Neka su blagosloveni svi koji su sazdani po liku Božjem. Berekij a Zarko, Carigrad Šesti av, 5290. (1530. n. e.) INTERVJU Pobjeda 09.05.04 Knjiga koja je vratila Lisabon iz 1506. godine Ričard Zimler Sefardski Jevreji su bili protjerani iz Španije i Portugalije pred kraj 15. i početkom 16. vijeka i trebalo je da sebi nađu nova staništa u Turskoj, na Balkanu, Sjevernoj Africi, Grčkoj... Američki pisac Ričard Zimler rođen je 1956. godine u Njujorku. Završio je studije komparativne religije i novinarstva, a od 1990. živi u Portugaliji, u Portu, gdje na Univerzitetu predaje novinarstvo. Autor je brojnih knjiga priča i tri romana, od kojih je Posljednji lisabonski kabalista doživio svjetski uspjeh. O ovom bestseleru koji je kod nas objavila beogradska kuća Laguna, Ričard Zimler za Pobjedu kaže: „Posljednji lisabonski kabalista” je istorijski roman, zasnovan na istinskim događajima koji su se desili u Lisabonu 1506. godine. Tada je, u talasu rastućeg antisemitizma, na glavnom gradskom trgu ubijeno i spaljeno 2.000 Jevreja, a mnogo njih je prisilno preobraćeno u hrišćanstvo. Na drugom nivou romana odigrava se misterija u kojoj mladi jevrejski iluminator rukopisa, Berekija, pokušava da otkrije ko je za vrijeme tog pogroma ubio njegovog dragog ujaka Abrahama, moćnog jevrejskog mistika. Međutim, na jednom dubljem nivou, to je priča o duhovnom putovanju kroz koje Berekija treba da prođe da bi shvatio zašto su se strašni događaji uopšte desili. On želi da sazna i shvati zašto su njegov ujak i mnogi drugi ljudi pobijeni. On takođe želi da otkrije šta znači svo to nasilje i teror, ne samo za njegovu porodicu, već za cijelu jevrejsku zajednicu, svijet, ali i Boga. Na posljednjim stranicama knjige on daje objašnjenje događaja. To je, čini mi se, interpretacija kroz koju je izražena velika misaona poruka i moć ovoga romana. Bio sam veoma zainteresovan da napišem tu knjigu. Uložio sam godinu dana kako bih istraživao sve detalje, kako bi u knjizi bili vjerodostojni. Na primjer, trebalo je znati kakvu su odjeću nosili ljudi toga doba, i šta su jeli. Pročitao sam oko 30 različitih knjiga o Portugaliji iz 15. i 16. vijeka, sve dok Lisabon toga doba nije oživio u mojoj glavi, a potom sam počeo da pišem. Bilo mi je potr ebno dvije godine da završim roman. Mnogi čitaoci širom svijeta rekli su mi da sam ovom knjigom vratio Lisabon iz 1506. godine, što me je, priznajem, učinilo zadovoljnim. Još veći izazov za mene bio je osjećaj da sam, u jednu ruku, obavio komemoraciju za tih 2.000 Jevreja ubijenih u Lisabonu. Oni su za mene bili istinski ljudi, na sebi sam osjećao težinu njihovih života, kao i smrt. Kako ste pronašli inspiraciju za knjigu Posljednji lisabonski kabalista? Koliko je u ovoj knjizi imaginacije, a koliko istinitih događaja? - Bio sam veoma uznemiren dok sam pisao ovu knjigu, jer ne možete se osjećati lijepo ako znate da su Jevreji u Portugaliji tek tako proganjani i ubijani. To me je ljutilo. I bio sam naročito ljut zbog tih strašnih događaja, jer se danas u Portugaliji o njima ne govori, pa čak se ne spominju ni u tekstovima školskih udzbenika. Time mi je postalo jasno da većina ljudi želi da zaboravi šta se zaista desilo u Lisabonu 1506. godine, međutim, ja sam ipak htio da se to na neki način upamti! I, upravo mi je to htjenje davalo energiju i odlučnost. Ljutnja je bila moja baterija. Glavni likovi romana Posljednji lisabonski kabalista su izmišljeni, jer ne bih se osjećao baš ugodno da ljudima koji su zaista postojali stavljam moje riječi u usta. Međutim, svi drugi detalji u knjizi su istiniti – čak i mali događaji, poput onog kada je kralj Manuel naredio da krave šetaju ulicama Lisabona kako bi “upile klicu kuge”. Pišete o dijaspori sefardskih Jevreja. Zašto vam je ta tema posebno inspirativna? - Sefardski Jevreji su imali naročito dramatičnu istoriju. Bili su protjerani iz Španije i Portugalije pred kraj 15. i početkom 16. vijeka i trebalo je da sebi nađu nova staništa u Turskoj, na Balkanu, Sjevernoj Africi, Grčkoj i mnogim drugim zemljama. Tako je stvorena velika nepravda, ali im je na taj način dato da stvore divne kulturne različitosti koje su fascinantne i čudesne. I još jedna činjenica – u Španiji i Portugaliji oni su bili prisilno preobraćani, tako da su u javnosti bili pod mask om, van svojih domova odavali su utisak da su hrišćani, a u kući, iza zatvorenih vrata, sprovodili su svoje jevrejske običaje. To je situacija velikog unutrašnjeg konflikta i ja sam je iskoristio u svom pisanju. Kada čitamo knjige o stradanju Jevreja to su najčešće o Holokaustu ili o njihovom progonu iz Istočne Evrope. Gdje su, po Vašem mišljenju, korijeni jevrejskih patnji? - To je veoma teško pitanje i na njega su pokušali da daju odgovor mnogi istoričari i filozofi. Ja smatram da ljudska bića često imaju nepovjerenje prema “drugima” – prema ljudima koji pripadaju drugoj religiji, imaju drugu boju kože, ili stil oblačenja. Vladari – kraljevi, kraljice, premijeri, diktatori – znali su, ponekad, da to nepovjerenje preokrenu u mržnju i proganjanje pomoću veoma moćne propagandne kampanje. To je učinio i Hitler tokom 1930-ih, isto je to često činila i crkva u srednjem vijeku. Oni su preokrenuli Jevreje u “neprijatelje”. Naravno, nije se to samo dešavalo Jevrejima. I drugi narodi, poput Jermena stravično su propatili. Te monstruozne propagandne kampanje protiv manjinskih grupa mogu biti efikasne bilo gdje i uperene protiv svake manjinske populacije. One uspijevaju u situacijama nestabilnosti – kada bijesni građanski rat, za vrijeme ekonomske krize ili u situacijama haosa. Kada su ljudi zabrinuti, gladni, napaćeni, kada zastane legalni sistem ili zavlada represija, lakše je preokrenuti ljude ka nepovjerenju, bijesu i mržnji – i na kraju ka masovnim ubistvima i genocidu. „Posljednji lisabonski kabalista” je takođe priča o drugom licu religije. Da li je i danas, nekoliko vjekova poslije, religija zaista toliko jaka? - Veći dio zapadnog svijeta se promijenio, u smislu shvatanja da je sada moguće biti hrišćanin ili Jevrejin bez aktivnog vjerovanja u Boga ili odlaska u svoje bogomolje. Drugom riječju, osoba može identifikovati sebe kao prosvećenog hrišćanina, ali sa neispunjenim religijskim obavezama. U Americi i Evropi mi danas imamo slobode kakve ljudi nijesu imali prije pet vjekova. Na primjer, u k ulturološkom smislu ja pripadam dijelu jevrejske tradicije, ali se ne pridržavam jevrejskih pravila ishrane ili vjerovanja u ličnost Boga. U 16. vijeku Jevreji nijesu mogli govoriti i pisati tako otvoreno. On ili ona, bili bi mučeni i proganjani. Ni hrišćani nijesu mogli reći otvoreno da ne vjeruju da je Hrist bio Mesija. Tako da je, u tom smislu organizovana religija izgubila moć. Za razliku od 500 godina ranije, mi takođe imamo legalne sisteme koji odvajaju religiju od državne uprave. Po mom mišljenju to je sjajna stvar. Demokratske vlade moraju biti nezavisne i svjetovne. Jedan detalj vrijedan pomena je da fundamentalističke religije čine da dobiju moć u mnogim mjestima, na primjer u Americi. Ti ljudi vjeruju u literarnu interpretaciju svetih knjiga i skloni su da vjeruju da su sve druge religije – i ljudi – inferiorni ili čak zli. Mišljenja sam da su oni veoma opasni. Šta nam možete više reći o Kabali, hebrejskoj tajanstvenoj tradiciji? - Istoričari kažu da se Kabala javlja u dvanaestom vijeku, u Provansi, na jugu Francuske. Odatle se raširila svuda po jevrejskim dijasporama – u Portugaliju, Španiju, Njemačku, Poljsku, i svuda gdje je bilo jevrejskog življa. Kabalisti su vjerovali da je moguće imati direktan kontakt, čak i jedinstvo sa Bogom ili transcendentnom realnošću. Da bi se postiglo to tajanstveno stanje praktikovane su duhovne vježbe, poput meditacije. Kabala ima i usmenu i pisanu tradiciju, i na hiljade knjiga ispisali su kabalisti od 12. vijeka naovamo, a mnogi od njih dali su tajanstvenu interpretaciju Starog Zavjeta. Ideja, temeljna za Kabalu, je da se Bog samo može spoznati kroz Njegove kreacije, kroz ono što nazivamo emanacijom, kroz ljudsko postojanje, boje, emocije, muziku i sve drugo. Ali, iznad svega, kroz Stari Zavjet. Ono što je bilo važno za mene dok sam pisao Posljednjeg lisabonskog kabalistu je činjenica da su kabalisti pokušali da daju simboličnu interpertaciju svijeta i dešavanja u njemu. Kritika kaže da ste vi američki Umberto Eko. Da li vam je zaista uzor ovaj italijanski pisac? Laska mi kada me porede sa Umbertom Ekom, ali on nije imao uticaja na moje pisanje i mišljenje. Mislim da nas porede zato što obojica pišemo istorijske romane na jednom dubljem misaonom nivou. Moji omiljeni pisci su ljudi poput Dostojevskog, Kafke, Foknera, Henrija Milera. Oni pišu o velikim temama – o životu, smrti, prijateljstvu, solidarnosti, izdaji, ljubavi, hrabrosti – i to su teme koje i mene opsjedaju. Miris kiše na Balkanu * Znate li da i o sefardskim Jevrejima piše i beogradska književnica Gordana Kuić? - Interesantno je što me to pitate. Prije 10 godina čitao sam u književnom časopisu London Magazine prikaz o knjizi Miris kiše na Balkanu. Zvučalo mi je fascinantno, i tada sam pokušao da u knjižarama pronađem knjigu, ali nije postojao prevod na engleski. Potom, u martu 2003. godine posjetio sam u Parizu književni skup o sefardskoj književnosti. Gordana Kuić bila je jedna od prisutnih, pored drugih književnika kao što su Katerina Klement iz Francuske, Solmaz Kamuran iz Turske i Angel Vagenštajn iz Bugarske. Bilo je lijepo govoriti sa Gordanom, koja mi se, ako se ne varam, predstavila kao Ana Gord. Pričala mi je o velikom uspjehu Mirisa kiše na Balkanu i o tome kako još nije pronašla engleskog izdavača. Tako da sam se veoma zainteresovao da pročitam sve njene knjige, ali ću morati da pričekam dok ne budu prevedene na engleski ili portugalski, jezike koje tečno govorim. Omiljeni pisac – Miguel Torga * Živite u Portugaliji. Šta nam možete reći o savremenim portugalskim piscima? - Žoze Saramago proda na hiljade i hiljade knjiga u Portugaliji i svaki njegov novi roman donosi mu enormnu količinu publiciteta. Međutim, meni se ne dopada posebno njegovo pisanje. On jeste veoma talentovan, ali čini mi se da ne može da stvori dovoljno realistične i očaravajuće likove. Kao čitalac, potrebno mi je da vjerujem kako je u redu da likovi postanu emocionalno upleteni u knjigu. Sklon sam da kažem da su njegovi romani veoma hladni. Ja mu nijesam privržen n i kao javnoj ličnosti. On je vatreni komunista koji je dao podršku mnogim diktaturama, uključujući i onoj na Kubi. Moj omiljeni moderni portugalski pisac je Miguel Torga. On piše izvanredne kratke priče čija se radnja dešava u 1940-im godinama, a u sličnom stilu kao Vilijam Fokner. On piše o ruralnim ljudima i okrutnostima njihovih patnji. Glas ljudi na udaru istorije Veoma me interesuju ljudi koji se bore na marginama raznih društava. Jevreji su samo jedan primjer. Mišljenja sam da je veoma intresantno pisati o Ciganima u Evropi ili o Abordzinima u Australiji. Činjenica je da sam ja Jevrejin, onda pisanje o Jevrjima za mene predstavlja prirodan izbor. Ja takođe volim da pišem o ljudima koji su mučeni i proganjani, jer nalazim da je uzbudljivije pisati o muškarcima i ženama koji su pokazali veliku hrabrost da prebrode najstrašnije teškoće. Interesuju me ljudi koji su na udaru istorije, koji pate zbog zlih vladara i institucija, čije su glasovi tradicionalno oduzimali oni koji su pobjeđivali. Želio sam da takvima dam glas u svojim knjigama. Vujica Ognjenović