Davidova carica

Najzanosnijim bojama oslikava biblijsku priču, jednako dobro kao Anita Dajamant u svom Crvenom šatoru Kirkus Reviews Jedina žena za koju je Biblija zabeležila da je volela nekog muškarca, carica Mihala bila je Davidova ljubav iz detinjstva, njegova prva žena i kći njegovog najvećeg prijatelja i najvećeg neprijatelja, cara Saula. Pošto se oženio njome, a zatim je napustio u njenoj petnaestoj godini, David će deset godina kasnije primorati Mihalu da se ponovo venča s njim i postane njegova prva carica. Bačena u samo središte bure, Mihala odoleva ambicijama i pohlepi koji će podjednako postati deo Davidove ličnosti i njegovog carevanja. Postupajući plemenito kao njegova carica, ali odbijajući da pogazi svoje srce, Mihala sklapa prijateljstvo s jednom od svojih pratilja s dvora. Među Davidovim konkubinama i ljubavnicama je i Vitsaveja, koja će postati mati njegovog sina Solomona. U Davidovoj carici Mihala je prikazana kao žena puna ljubavi i mudrosti, kojoj će ženski deo porodice pružiti podršku i pomoći joj da postavi duhovne temelje čitavog carstva. Raskošnim opisima detalja i nezaboravnim likovima, Indija Edžhil nas vraća u jedan od najslavnijih perioda biblijske istorije, u vreme ratova, izdaje i proročanstava, prikazujući ga onako kako ga nikada do sada nismo videli – kroz oči i glasom ove ponosite i strasne carice. ODLOMAK PROLOG „Još mu samo carstvo treba.“ Prva knjiga Samuilova, 18. 8. Mnogi kažu da me je David voleo zato što sam ličila na svoga brata Jonatana. To nije tačno. Premda ih je mnoge obljubio, David nije voleo nijednu ženu. Žene su volele njega. Nekad sam ga čak i ja volela. Kad sam bila mlada, sva sam se topila od ljubavi prema Davidu. Iako sam bila carska kći, nisam verovala da će me ikada pogledati. David je bio junak. Junak zaslužuje veliku lepotu, a ja nisam bila lepa. Bila sam mršava, lika tavnog kao okolna brda. Međutim, ja sam se zagledala u njega. Kada su se David i moj brat Jonatan pobedonosno provezli ulicama u svojim ubojnim kolima, mahala sam, bacala cveće i uzvikivala njegovo ime zajedno sa ostalim svetom. Za brata nisam nimalo hajala, upijala sam pogledom samo Davida – koji je sijao žarko kao sunce i bio mi jednako nedostižan. Danas ceo svet zna Davidovu priču – bio je vešt na rečima i pripovedao tako lepo da ljudi i dalje ponavljaju te priče njemu u slavu. Često bih kao dete sedela uz koleno svom bratu Jonatanu i slušala Davida kako peva svoje pesme. Najviše sam volela da slušam onu o pogibiji filistejskog zatočnika Golijata. Iako smo ga morali nagovarati da je otpeva, David bi se na kraju uvek nasmejao i popustio. „Šta, zar opet tu staru pesmicu? O, pa dobro – da tebi ugodim, Mihala.“ „Pet glatkih kamena“, zapevao bi smešeći mi se. „Pet glatkih kamena Gospod mi je spustio na dlan…“ Uvek je pevao u slavu Gospodu. No, od mene je to bilo sasvim daleko. U to vreme, bog kome sam se ja divila bio je David.