Milioni

Šestogodišnji dječak Demijan, koji živi s ocem i starijim bratom, trudi se da bude dobar i čini bogougodna djela jer je opčinjen životima svetaca. Britanija u to vreme pristupa promjeni monetarnog sistema, a Demijan slučajno dolazi do torbe pune povučenih novčanica. On i brat planiraju kako da potroše novac dok je funta još u opticaju, kad na scenu stupaju prevaranti, lopovi i policija... Roman MILIONI nagrađen je prestižnom Karnegijevom nagradom koja se dodjeljuje za vrhunska dostignuća u oblasti dečje književnosti. ODLOMAK 1 Da naš Entoni priča ovu priču, počeo bi od novca. Sve se uvek svodi na novac, kaže on, tako da od njega može i da se počne. On bi verovatno rekao: „Nekad davno, beše 229.370 funtica sterlinga“, i nastavio sve dok ne stigne do: „i živeli su srećno do kraja života uz račun u banci, s visokom kamatnom stopom“. Ali ne priča on ovu priču. Ja je pričam. Lično uvek volim da počnem sa svecem zaštitnikom onoga o čemu pričam. Na primer, kad smo morali da pišemo o selidbi za čas književnosti, napisao sam: Selidba od Dejmijana Kaningama, peti razred Upravo smo se preselili u Kromarti klouz broj 7. Svetac zaštitnik selidbe je sveta Ana (I vek). Ona je Bogorodičina majka. Bogorodica nije umrla, već je odlebdela u raj još prilično mlada. Sv. Ana je bila tužna. Da bi je razveselila, četiri anđela su podigla njenu kuću i prenela je na morsku obalu u Italiji, gde se i danas može videti. Sv. Ani se možeš moliti za pomoć pri selidbi. Ona će te čuvati, ali neće učestvovati u samoj selidbi. Ana je takođe zaštitnica rudara, konjanika, drvodelja i grada Noriča. Za života je počinila brojna čuda. Svetac zaštitnik ove priče je sv. Franja Asiški (1181–1226), jer je sve nekako počelo krađom, a i prva svetačka stvar koju je on uradio bila je krađa. Ukrao je nešto odeće od svog oca i poklonio je sirotinji. Postoji i svetac zaštitnik pravih kradljivaca – Dismas (I vek) – ali ja nisam pravi kradljivac. Samo sam pokušavao da budem dobar. To je bio naš prvi dan u osnovnoj školi „Veliki Diton“. Na natpisu ispred nje stoji: „Osnovna škola ’Veliki Diton’ – stvara odlične ljude za novo društvo“. „Vidite li ovo?“ – reče tata kad nas je iskrcao pred kapijom. „Ovde nije dovoljno biti dobar. Odličan, to je ono što se traži. Moje uputstvo za danas je ’Budite odlični’. Uputstvo za večeru ostaviću na vratima frižidera.“ Jedna od mojih osobina jeste da se zaista uvek trudim da uradim sve što mi tata kaže. Ne mislim baš da će otići i napustiti nas ako budemo problematični, ali zašto bih rizik ovao? Tako sam na prvom času bio odličan. Gospodin Kvin je na likovnom zadao temu „Ljudi kojima se divimo“. Jedan ogromni dečko s pegavim vratom predložio je Ser Aleksa Fergusona i naveo sve trofeje koje je Junajted osvojio pod njegovim vođstvom. Dečak po imenu Džejk rekao je da su igrači bitniji od trenera i predložio Vejna Runija, zbog ličnih sposobnosti. Gospodin Kvin je gledao po učionici. Da to protumačim edukativno – nije baš fudbal bio ono što je on tražio. Podigao sam ruku. On je prozvao jednu devojčicu. „Ne znam nijednog fudbalera, gospodine.“ „Ne mora da bude fudbaler.“ „Oh. Onda ne znam, gospodine.“ Upotrebio sam drugu ruku da bih još više izdigao onu podignutu. „Dejmijane, kome se ti diviš?“ Dotad se većina dece bila opredelila ili za fudbalere ili za trenere. Ja sam kazao: „Svetom Roku, gospodine.“ Ostali su zaćutali. „Za koga on igra?“ „Ni za koga, gospodine. On je svetac.“ Ostali su se vratili fudbalu. „On je dobio kugu i krio se u šumi da nikog ne bi zarazio, a svaki dan mu je dolazio jedan pas i hranio ga. Onda je počeo s čudotvornim izlečenjima i ljudi su dolazili kod njega – stotine ljudi – u njegovu kolibu u šumi. Toliko je pazio da nekome ne kaže nešto ružno da poslednjih deset godina života ni reč nije izgovorio.“ „Dobro bi nam došlo u odeljenju nekoliko takvih kao što je on. Hvala ti, Dejmijane.“ „On je svetac zaštitnik kuge, kolere i kožnih bolesti. Za života je počinio brojna čuda.“ „Eto, naučili smo nešto novo.“ Hteo je sad da pita nekog drugog, ali ja sam uživao u tome što sam odličan. Na pamet mi je pala Katarina iz Aleksandrije (IV vek). „Od nje su tražili da se uda za kralja, ali ona je rekla da je udata za Hrista. Zato su pokušali da je zgnječe velikim drvenim točkom, ali se on rasuo u hiljadu komada – velikih oštrih komada – koji su poleteli u svetinu, ubijajući i oslepljujući mnoge prolaznike.“ „To je pomalo surovo. Kolateralna šteta, a? Pa, hvala ti, Dejmijane.“ Sad su već ostali prekinuli r aspravu o igračima i trenerima. Svi su slušali mene. „Nakon toga su joj odsekli glavu. Što ju je zaista i ubilo, ali umesto krvi, iz vrata joj je poteklo mleko. To je bilo jedno od njenih čuda.“ „Hvala ti, Dejmijane.“ „Ona je svetica zaštitnica medicinskih sestara, vatrometa, kolara i grada Danstibla (Bedfordšir). Po njoj je dobio ime Katarinin točak*. Ona je velikomučenica deva. Postoje i druge velikomučenice deve. Na primer, sv. Seksburga sa Ilija (670–700).“ Svi su prasnuli u smeh. Uvek se svi smeju tom imenu. Verovatno su se svi smejali i od 670. do 700. godine. „Seksburga je bila kraljica Kenta. Imala je četiri sestre, koje su sve postale svetice. One su se zvale…“ I pre nego što sam uspeo da izgovorim imena Etelburga i Vidburga, gospodin Kvin je rekao: „Dejmijane, već sam ti zahvalio.“ Zahvaljivao mi je zapravo tri puta. Ako to ne znači da sam odličan, onda ne znam šta bi drugo značilo. Postao sam još i umetnička inspiracija jer su skoro svi dečaci nacrtali slike kolateralne štete pri pogubljenju sv. Katarine. Bilo je mnogo smrtonosnih cepčica i mleka koje lije iz vrata. Džejk je nacrtao Vejna Runija, ali bio je jedini. U trpezariji mi je prišao dečak s hranom iz Hot dinera, poturio mi pod nos svoj hamburger i rekao: „Seksburger, seksburger.“ Svi oko mog stola su se zasmejali. Smatrao sam da je ovo veoma neprosvećujuće, pa sam krenuo to i da kažem, ali je Entoni seo pored mene a oni su prestali da se smeju. Za užinu smo imali sendviče sa šunkom i paradajzom i po dve kutije pringlsa. Rekao sam: „Bio sam odličan. A ti?“ Prošaputao mi je: „Previše se ističeš. Moraš da se stopiš. Ljudi ti se smeju.“ „Ne smeta mi što se smeju. Omalovažavanje je korisno. Smejali su se i Josifu Kopertinskom dok nije naučio da lebdi.“ Došao je onaj ogromni dečak s pegavim vratom i seo kod nas. Stomakom je zakačio kraj stola i nakrivio ga. Moja kutija sa čipsom se dokotrljala do njega. Uzeo ju je i otvorio. „To je njegovo“, rekao je Entoni, pokazujući na mene. „A ko si ti?“ – pitao je Pegovrati. „Ja sam njegov veliki brat.“ „Pa i nisi baš nešto velik. Sav čips pripada meni.“ Iz usta mu je ispala mrvica čipsa. „Školsko pravilo.“ „Ne možeš da mu uzmeš čips. On nema mamu.“ „Kako može da nema mamu? Svi imaju mamu. Čak i ljudi koji nemaju tatu imaju mamu. I uzgred, uživam u ovom čipsu.“ „Umrla je“, kazao je Entoni. Pegovrati je prestao da žvaće i vratio mi čips. Rekao je da se zove Bari. „Drago mi je što smo se upoznali, Bari.“ Entoni mu je pružio ruku. Entoni je verovao u sklapanje prijateljstava. „Gde stanuješ?“ – pitao ga je. „Preko mosta, pored minimarketa.“ „E pa, to je“, primeti Entoni, „vrlo tražen kraj. Vrlo tražen.“ Moj brat je veoma, veoma zainteresovan za nekretnine. Na putu do igrališta, Entoni mi je rekao: „Uvek upali. Kažeš im da ti je mama umrla i oni ti nešto daju.“ Po podne sam, iz nekog razloga, rešio da imitiram sv. Roka. Odoleo sam iskušenju da progovorim za vreme časa matematike – nisam dizao ruku, nisam odgovorio čak ni kad me je nastavnik prozvao da izdeklamujem tablicu množenja. Kad me je gospodin Kvin pitao je li sve u redu, pao sam u iskušenje da odgovorim, ali sam umesto toga samo klimnuo glavom. Nisam doprinosio času, ali sam bio odličan na drugi, manje upadljiv način. Izdržao sam ovako sve do kuće. Tata je ostavio instrukcije zakačene za vrata frižidera Klengersovim magnetom: Dragi momci, Pile i pita od špargle. Pita je u gornjoj polici zamrzivača. Uključite rernu na 190°. Idite i gledajte Odbrojavanje. Kada se Odbrojavanje završi, rerna će biti dovoljno topla. Ubacite pitu. Skinite školske uniforme i stavite ih preko kreveta. Obucite trenerke. Onda ubacite krompiriće u rernu. Ja ću stići kući pre nego što se ispeku. T. Uživao sam kad mi kaže „dragi“. Kad je tata došao kući, slistili smo pitu, a posle nje po pet voćki i pola litra vode svaki, da hidriramo jetre. Kad smo ih potpuno natopili, uradili smo domaće zadatke i tata je seo s nama. Ja i dalje nisam progovarao ni reči, a onda je zazvonio telefon i slučajno sam se javio. Ne znam kako je sv. Rok uspeo da izdrži deset godina, mada se mora priznati da mu je bilo lakše jer je živeo u vreme pre telefona. Bilo kako bilo, javio se gospodin Kvin. Učitelj me je zapravo zvao na kuću. Kako je to tek odlično! Kasnije je tata došao u moju sobu, seo na kraj kreveta i rekao: „Nešto si mi tih danas. Je l’ ti maca pojela jezik?“ Odmahnuo sam glavom. „Čujem da si i u školi bio tih.“ Klimnuo sam glavom. „Imaš li nešto da mi kažeš?“ Opet sam odmahnuo. „Dobro. E pa, vreme je za spavanje.“ Samo što nije zatvorio vrata kada me je iskušenje da progovorim konačno nadvladalo. Rekao sam: „Šta je hteo gospodin Kvin?“ „Pa znaš, samo smo proćaskali. On mi je i ispričao kako si bio tih.“ „Rekao mi je ’hvala’ tri puta, što znači da sam bio poprilično odličan. Da li je i on rekao da sam bio odličan?“ „Rekao je… Da, rekao je da si bio odličan.“ Razbarušio mi je kosu. „Jedan od klijenata mi je pomenuo neko novo mesto. Zove se Snegodrom. Možeš da se spuštaš niz tobogan ili skijaš. Šta misliš?“ Nisam bio siguran. „Zato što si bio odličan. Za nagradu.“ „Onda važi.“ „Dobro. Onda ćemo otići sutra pravo iz škole, zato što si odličan.“ Na Snegodromu je u potpunosti bilo kvalitetno. Unutra je pravi sneg, napravljen od kristala leda iz velikog ventilatora. Dok si tamo, daju ti da obučeš specijalno odelo za sneg. Tobogan nije predviđen za dve osobe, ali Entoni je objasnio čoveku da nam je mama umrla, pa nas je pustio da radimo šta hoćemo. Dva puta smo se spustili zajedno, jednom na stomacima i triput natraške. Sledećeg jutra u školi svi su želeli da slušaju o tome. Objasnio sam kako radi ventilator za led i upravo sam demonstrirao spuštanje niz tobogan natraške kad sam udario u gospodina Kvina, koji je ulazio na vrata. „Pazi! Pazi!“ – dreknuo je, pošto je ispustio sve vežbanke. Pomogao sam mu da ih podigne. Video sam i moju, u kojoj je onaj rad o sv. Ani. Tu je bila ubačena i beleška, koju je on izvukao i stavio u džep kad mi je pružio vežbanku. „Šta si to izigravao, mladiću?“ „Snegodrom, gospodine. Išli smo tamo. Bilo je dobro.“ Odjednom se sav razgalio. Rekao je: „Pa, možda bi mogao o tome da pišeš na današnjem času književnosti, zar ne? Daj nam uzbudljiv opis svega što te je zabavilo. Kladim se da nema svetaca zaštitnika Snegodroma.“ Spikov snegodrom od Dejmijana Kaningama, razred gospodina Kvina Spikov snegodrom je kvalitetan. Možeš da se klizaš i da se spuštaš niz tobogan. Svetac zaštitnik klizanja je Lidvina (velikomučenica deva, 1380–1433), koja se povredila u nesreći na klizanju i ostatak života provela u krevetu. Istrajno je podnosila svoje stradanje i izvela nekoliko čuda: na primer, punih sedam godina nije jela ništa osim hostije s pričesti. Više o njoj možete saznati na www.tottalysaints.com/lidwina.html Uistinu, za sve postoji svetac zaštitnik. Kao što mi je sv. Klara Asiška (1194–1253) jednom i rekla. „Sveci su kao televizija. Ima ih svuda. Samo ti treba antena.