Dostavljamo i u SAD!

Cijena dostave | Vrste plaćanja

+387 35 225 027

point@knjiga.ba

Dobrodošli!

Molimo prijavite se ili napravite svoj profil!

Slika knjizicaProizvoda u bazi

25.296

Facebook slicica

Katalog

Izgubljeni dečak

Izgubljeni dečak

Kliknite dva puta da vidite sliku u normalnoj rezoluciji

Zoom Out
Zoom In

Više slika

Pisac: Dejv Pelcer


ISBN:

86-7436-088-2

Ilustracija:

Ne

Izdavač:

Dostupnost:

do 7 dana

Šifra:

N0073

Broj strana:

192

Težina:

321 g

Cijena:

Dostupnost: Na stanju

17,00 KM
do 7 dana

Kategorije:

Sadržaj:

Nastavak svetskog bestselera Dete zvano To

Zamislite dečaka koji nikada nije imao dom. Njegov jedini imetak je stara pocepana odeća koju nosi u papirnoj kesi. Jedino što poznaje u ovom svetu jesu usameljnost i strah. Iako se ovaj dečak izbavio od svoje majke sklone alkoholu, pravi bol tek počinje – za njega ne postoji mesto koje bi mogao nazvati domom.

Ovo je dugo očekivani nastavak knjige Dete zvano To. Ova priča otkriva odgovore na neka pitanja, ali i pripoveda o događajima u kojima se Dejv zadesio nakon odlaska iz roditeljskog doma. Budući da se sada nalazi pod starateljskim nadzorom, mladi Dejv će biti prinuđen da promeni pet različitih domova. Suze i smeh, porazi i nadanja: sve to čini putešestvije izgubljenog dečaka koji očajnički traga za porodičnom ljubavi.

Izgubljeni dečak je nastavak koji ostaje u neizbrisivom sećanju i blista kao svetionik inspiracije za sve.

ODLOMAK

Zima 1970, Dejli Siti, Kalifornija – Sâm sam. Gladan sam i drhtim u mraku. Sedim na nadlanicama na dnu stepenica u garaži. Glava mi je nagnuta unazad. Ruke su mi utrnule pre sat vremena. Mišići vrata i ramena počinju da me bole. Ali to nije ništa novo – naučio sam već da ne obraćam pažnju na bol.
Ja sam majčin zatvorenik.
Imam devet godina, a živim ovako već godinama. Svaki dan je isto. Budim se posle spavanja na starom vojničkom poljskom krevetu u garaži, obavljam jutarnje kućne poslove, i ako slučajno imam sreće, pojedem ostatke onoga što su doručkovala moja braća. Otrčim do škole, kradem hranu, vraćam se „Kući“, a onda moram da se ispovraćam u klozetsku šolju da bih dokazao da nisam počinio taj užasni zločin – krađu hrane. Tuče me, ili tera da igram još neku od njenih „igara“, svršavam popodnevne kućne poslove, zatim sedim u dnu stepenica dok me ne pozove da obavim i večernje poslove. A onda, samo ako sam završio sve poslove, a pri tom nisam počinio nijedan „zločin“, možda mi da komadić hrane.
Dan se za mene završava tek kad mi majka dozvoli da spavam na poljskom krevetu, na kome mi se telo zgrči u slabašnom pokušaju da zadrži bar nešto telesne toplote. San je za mene jedina životna radost. Jedino tada mogu da pobegnem od svog života. Volim da sanjam.
Vikendom je mnogo gore. Nema škole, a to znači da nema ni hrane, i da moram da provedem još vremena u „Kući“. Preostaje mi jedino da pokušam da zamislim sebe negde daleko – bilo gde – što dalje od „Kuće“. Već godinama sam otpadnik od „Porodice“. Otkad pamtim, uvek sam pravio probleme i „zasluživao“ kaznu. Najpre sam mislio da sam bio nevaljao dečak. Zatim sam mislio da je majka bolesna, pošto se ponašala drugačije kada mi je otac bio na poslu, a braća nisu bila tu. Ali nekako sam uvek znao da majka i ja imamo neki poseban odnos. Shvatao sam i da sam ja, iz nekog razloga, jedina meta majčinog neobjašnjivog besa i nastranog zadovoljstva.
Nemam dom. Nisam član ničije porodice. Duboko u sebi znam da ni sada ne zaslužujem, niti ću nikada zasl uživati bilo kakvu ljubav, pažnju, pa čak ni priznanje da sam ljudsko biće. Ja sam dete zvano „To“. Osećam duboko u sebi da sam potpuno sam.
Na spratu počinje bitka. Pošto je prošlo četiri sata po podne, znam da su oboje mojih roditelja pijani. Nastaje vika. Prvo pogrde, zatim psovke. Izbrojim nekoliko sekundi, pre nego što počnu da pričaju o meni – kao što se to uvek desi. Od zvuka majčinog glasa prevrće mi se stomak. „Šta ti to znači?“, vrišti ona na mog oca Stivena. „Misliš da sam loša prema ’Tom Dečaku’? To misliš?“ Glas joj postaje leden. Mogu da je zamislim kako upire prstom u očevo lice. „Slušaj... ti... mene. Ti... pojma nemaš kakvo je ’To’. Ako misliš da sam loša prema njemu... e, onda... ’To’ može da ode da živi na nekom drugom mestu.“
Mogu da zamislim oca – koji, i posle svih tih godina, još pomalo pokušava da se založi za mene – kako mućka piće u svojoj čaši, tako da led u njemu zvecka. „Hajde, smiri se“, počinje on. „Hoću samo da kažem... pa... nema deteta koje zaslužuje tako da živi. Bože, Roerva, ti si i prema... prema psima bolja nego... nego prema Tom Dečaku.“
Svađa narasta do vrhunca, kada mi već probija uši. Majka tresne svoju čašu o kuhinjski sto. Otac je prevršio meru. Niko nikada ne sme majci da govori šta da radi. Znam da ću ja morati da platim za taj njen bes. Shvatam da će me svakog časa pozvati gore. Spremam se. Najsporije što mogu pomeram ruke iz dotadašnjeg položaja, negde ispod zadnjice, ali ne previše – jer znam da će u nekom trenutku doći da proveri šta radim. Znam da nikad ne smem ni najmanje da se pomerim bez njene dozvole.
Osećam se tako sićušno. Kada bih samo mogao nekako...
Bez upozorenja, majka otvara vrata koja vode dole u garažu. „Ti tamo!“, urla. „Dovlači se ovamo! Odmah!“
Istog časa jurnem uz stepenice. Pričekam njeno naređenje, pa onda krotko otvaram vrata. Ćutke prilazim majci i iščekujem jednu od njenih „igara“.
U pitanju je igra obraćanja, u kojoj moram da stojim tačno metar ispred nje, ruku zalepljenih za telo, glave pognute pod ugl om od četrdeset pet stepeni, očiju prikovanih za njena stopala. Na prvu naredbu, moram da podignem pogled do visine iznad njenih grudi, ali ispod njenih očiju. Na drugu naredbu, moram da je pogledam u oči, ali nikako, nikako ne smem da progovorim, udahnem ili načinim i najmanji pokret ako mi majka ne da dozvolu za to. Majka i ja igramo ovu igru još otkad mi je bilo sedam godina, pa je ovo danas samo još jedan deo rutine mog beživotnog postojanja.
Iznenada se majka sagne i uhvati me za desno uvo. Sasvim slučajno ustuknem. Majčina slobodna ruka kažnjava moj pokret snažnim šamarom. Njena ruka zadobija maglovite obrise pre nego što me udari po licu. Ne mogu dobro da vidim bez naočara. Pošto se danas ne ide u školu, ne smem da ih nosim. Njen udarac peče mi kožu. „Ko ti je rekao da se pomeriš?“, ruga mi se majka. Držim oči otvorene, pogleda prikovanog za jednu tačku na tepihu. Majka proverava kako reagujem, a onda me opet vuče za uvo vodeći me ka ulaznim vratima.
„Okreni se!“, viče. „Gledaj u mene!“ Ali ja se ne držim pravila. Krajičkom oka krišom pogledam u oca. On otpija još gutljaj pića. Nekada uspravna ramena sada su mu zgurena. Posao vatrogasca u San Francisku, godine pijančenja i zategnut odnos s mojom majkom ostavili su traga na njemu. Nekada moj superheroj, poznat po junačkom spasavanju dece iz zapaljenih zgrada, sada je slomljen čovek. Ispija još jedan gutljaj pre nego što majka počne: „Evo, tvoj otac misli da sam ja loša prema tebi. Pa, jesam li? Jesam li?“
Usne mi podrhtavaju. Za sekundu nisam siguran da li bi trebalo da odgovorim. Majka to sigurno zna, i verovatno joj to donosi još veće uživanje u „igri“. U svakom slučaju, crno mi se piše. Osećam se kao insekt koga će upravo zgnječiti. Suva usta mi se otvaraju. Mogu da osetim kako mi se skrama skida sa usana.
Počinjem da zamuckujem.
Pre nego što uspem da uobličim ijednu reč, majka me ponovo povlači za uvo. Osećam da mi uvo gori. „Začepi ta usta! Niko ti nije rekao da progovoriš! Je l’ ti neko rekao? Pa, je l’ ti rekao ili nije?“, der e se majka.
Pogledom tražim oca. Koju sekundu kasnije, on kao da je osetio moju potrebu. „Roerva“, kaže, „ne treba tako da se ponašaš prema Tom Dečaku.“
Ponovo se ukočim, a majka me ponovo vuče za uvo, ali ovog puta me ne pušta, primorava me da stojim na prstima. Majčino lice poprima tamnocrvenu boju. „Znači, ti misliš da sam loša prema njemu? Ja...“ Upirući kažiprst prema svojim grudima, majka nastavlja. „Šta će meni sve ovo? Stivene, ako misliš da sam loša prema njemu... e pa, To može prosto da ode iz moje kuće!“
Propinjem se na prste jer se trudim da budem malo viši, i počinjem da zatežem gornji deo tela, da budem spreman za majčin novi napad. Iznenada mi pušta uvo i otvara ulazna vrata. „Napolje!“, vrišti. „Napolje iz moje kuće! Ne volim te! Ne trebaš mi! Nikad te nisam ni volela! Marš napolje iz moje kuće!“
Sledim se. Nisam siguran kakva je sad ovo igra. Glava mi puca od mogućih objašnjenja za majčine prave namere. Da bih preživeo, moram sve da predvidim. Otac staje ispred mene. „Ne!“, zapomaže. „Dosta je bilo. Prestani, Roerva. Prestani sa svim tim. Pusti Tog Dečaka na miru.“
Majka stane između oca i mene. „Ne?“, počinje sarkastičnim tonom. „Koliko puta si mi to rekao u vezi s Tim Dečakom? Te Dečak ovo, te Dečak ono. Dečak, Dečak, Dečak. Koliko puta, Stivene?“ Dotiče očevu ruku kao da ga moli; kao da bi im život bio mnogo bolji kad ja više ne bih živeo s njima – kad više ne bih postojao.
Vrištim u sebi: O, bože! Sad razumem!
Bez razmišljanja, otac je prekida. „Ne“, izgovara tiho. „Ovo“, kaže šireći ruke, „ovo nije u redu“. Glas mu se sve više gubi, po čemu shvatam da više nema snage. Čini se da je na ivici plača. Gleda u mene i odmahuje glavom pre no što pogleda u majku. „Gde će on da živi? Ko će da se stara o...?“
„Stivene, zar ne razumeš? Zar ti to ne ulazi u glavu? Briga me šta će se s njim desiti. Briga mene za Tog Dečaka.“

  • Prevodilac: Ivana Cvetanović
  • Edicija: Dete zvano To
  • Izdanje: 1
  • Godina: 2003
  • Jezik: Srpski jezik
  • Vrsta uveza: Meki uvez
  • Pismo: Latinica
  • Veličina: 130x200
  • Zemlja porijekla: Srbija
  • Stanje: Nova

Detalji

Nastavak svetskog bestselera Dete zvano To Zamislite dečaka koji nikada nije imao dom. Njegov jedini imetak je stara pocepana odeća koju nosi u papirnoj kesi. Jedino što poznaje u ovom svetu jesu usameljnost i strah. Iako se ovaj dečak izbavio od svoje majke sklone alkoholu, pravi bol tek počinje – za njega ne postoji mesto koje bi mogao nazvati domom. Ovo je dugo očekivani nastavak knjige Dete zvano To. Ova priča otkriva odgovore na neka pitanja, ali i pripoveda o događajima u kojima se Dejv zadesio nakon odlaska iz roditeljskog doma. Budući da se sada nalazi pod starateljskim nadzorom, mladi Dejv će biti prinuđen da promeni pet različitih domova. Suze i smeh, porazi i nadanja: sve to čini putešestvije izgubljenog dečaka koji očajnički traga za porodičnom ljubavi. Izgubljeni dečak je nastavak koji ostaje u neizbrisivom sećanju i blista kao svetionik inspiracije za sve. ODLOMAK Zima 1970, Dejli Siti, Kalifornija – Sâm sam. Gladan sam i drhtim u mraku. Sedim na nadlanicama na dnu stepenica u garaži. Glava mi je nagnuta unazad. Ruke su mi utrnule pre sat vremena. Mišići vrata i ramena počinju da me bole. Ali to nije ništa novo – naučio sam već da ne obraćam pažnju na bol. Ja sam majčin zatvorenik. Imam devet godina, a živim ovako već godinama. Svaki dan je isto. Budim se posle spavanja na starom vojničkom poljskom krevetu u garaži, obavljam jutarnje kućne poslove, i ako slučajno imam sreće, pojedem ostatke onoga što su doručkovala moja braća. Otrčim do škole, kradem hranu, vraćam se „Kući“, a onda moram da se ispovraćam u klozetsku šolju da bih dokazao da nisam počinio taj užasni zločin – krađu hrane. Tuče me, ili tera da igram još neku od njenih „igara“, svršavam popodnevne kućne poslove, zatim sedim u dnu stepenica dok me ne pozove da obavim i večernje poslove. A onda, samo ako sam završio sve poslove, a pri tom nisam počinio nijedan „zločin“, možda mi da komadić hrane. Dan se za mene završava tek kad mi majka dozvoli da spavam na poljskom krevetu, na kome mi se telo zgrči u slabašnom pokušaju da zadrži bar nešto telesne toplote. San je za mene jedina životna radost. Jedino tada mogu da pobegnem od svog života. Volim da sanjam. Vikendom je mnogo gore. Nema škole, a to znači da nema ni hrane, i da moram da provedem još vremena u „Kući“. Preostaje mi jedino da pokušam da zamislim sebe negde daleko – bilo gde – što dalje od „Kuće“. Već godinama sam otpadnik od „Porodice“. Otkad pamtim, uvek sam pravio probleme i „zasluživao“ kaznu. Najpre sam mislio da sam bio nevaljao dečak. Zatim sam mislio da je majka bolesna, pošto se ponašala drugačije kada mi je otac bio na poslu, a braća nisu bila tu. Ali nekako sam uvek znao da majka i ja imamo neki poseban odnos. Shvatao sam i da sam ja, iz nekog razloga, jedina meta majčinog neobjašnjivog besa i nastranog zadovoljstva. Nemam dom. Nisam član ničije porodice. Duboko u sebi znam da ni sada ne zaslužujem, niti ću nikada zasl uživati bilo kakvu ljubav, pažnju, pa čak ni priznanje da sam ljudsko biće. Ja sam dete zvano „To“. Osećam duboko u sebi da sam potpuno sam. Na spratu počinje bitka. Pošto je prošlo četiri sata po podne, znam da su oboje mojih roditelja pijani. Nastaje vika. Prvo pogrde, zatim psovke. Izbrojim nekoliko sekundi, pre nego što počnu da pričaju o meni – kao što se to uvek desi. Od zvuka majčinog glasa prevrće mi se stomak. „Šta ti to znači?“, vrišti ona na mog oca Stivena. „Misliš da sam loša prema ’Tom Dečaku’? To misliš?“ Glas joj postaje leden. Mogu da je zamislim kako upire prstom u očevo lice. „Slušaj... ti... mene. Ti... pojma nemaš kakvo je ’To’. Ako misliš da sam loša prema njemu... e, onda... ’To’ može da ode da živi na nekom drugom mestu.“ Mogu da zamislim oca – koji, i posle svih tih godina, još pomalo pokušava da se založi za mene – kako mućka piće u svojoj čaši, tako da led u njemu zvecka. „Hajde, smiri se“, počinje on. „Hoću samo da kažem... pa... nema deteta koje zaslužuje tako da živi. Bože, Roerva, ti si i prema... prema psima bolja nego... nego prema Tom Dečaku.“ Svađa narasta do vrhunca, kada mi već probija uši. Majka tresne svoju čašu o kuhinjski sto. Otac je prevršio meru. Niko nikada ne sme majci da govori šta da radi. Znam da ću ja morati da platim za taj njen bes. Shvatam da će me svakog časa pozvati gore. Spremam se. Najsporije što mogu pomeram ruke iz dotadašnjeg položaja, negde ispod zadnjice, ali ne previše – jer znam da će u nekom trenutku doći da proveri šta radim. Znam da nikad ne smem ni najmanje da se pomerim bez njene dozvole. Osećam se tako sićušno. Kada bih samo mogao nekako... Bez upozorenja, majka otvara vrata koja vode dole u garažu. „Ti tamo!“, urla. „Dovlači se ovamo! Odmah!“ Istog časa jurnem uz stepenice. Pričekam njeno naređenje, pa onda krotko otvaram vrata. Ćutke prilazim majci i iščekujem jednu od njenih „igara“. U pitanju je igra obraćanja, u kojoj moram da stojim tačno metar ispred nje, ruku zalepljenih za telo, glave pognute pod ugl om od četrdeset pet stepeni, očiju prikovanih za njena stopala. Na prvu naredbu, moram da podignem pogled do visine iznad njenih grudi, ali ispod njenih očiju. Na drugu naredbu, moram da je pogledam u oči, ali nikako, nikako ne smem da progovorim, udahnem ili načinim i najmanji pokret ako mi majka ne da dozvolu za to. Majka i ja igramo ovu igru još otkad mi je bilo sedam godina, pa je ovo danas samo još jedan deo rutine mog beživotnog postojanja. Iznenada se majka sagne i uhvati me za desno uvo. Sasvim slučajno ustuknem. Majčina slobodna ruka kažnjava moj pokret snažnim šamarom. Njena ruka zadobija maglovite obrise pre nego što me udari po licu. Ne mogu dobro da vidim bez naočara. Pošto se danas ne ide u školu, ne smem da ih nosim. Njen udarac peče mi kožu. „Ko ti je rekao da se pomeriš?“, ruga mi se majka. Držim oči otvorene, pogleda prikovanog za jednu tačku na tepihu. Majka proverava kako reagujem, a onda me opet vuče za uvo vodeći me ka ulaznim vratima. „Okreni se!“, viče. „Gledaj u mene!“ Ali ja se ne držim pravila. Krajičkom oka krišom pogledam u oca. On otpija još gutljaj pića. Nekada uspravna ramena sada su mu zgurena. Posao vatrogasca u San Francisku, godine pijančenja i zategnut odnos s mojom majkom ostavili su traga na njemu. Nekada moj superheroj, poznat po junačkom spasavanju dece iz zapaljenih zgrada, sada je slomljen čovek. Ispija još jedan gutljaj pre nego što majka počne: „Evo, tvoj otac misli da sam ja loša prema tebi. Pa, jesam li? Jesam li?“ Usne mi podrhtavaju. Za sekundu nisam siguran da li bi trebalo da odgovorim. Majka to sigurno zna, i verovatno joj to donosi još veće uživanje u „igri“. U svakom slučaju, crno mi se piše. Osećam se kao insekt koga će upravo zgnječiti. Suva usta mi se otvaraju. Mogu da osetim kako mi se skrama skida sa usana. Počinjem da zamuckujem. Pre nego što uspem da uobličim ijednu reč, majka me ponovo povlači za uvo. Osećam da mi uvo gori. „Začepi ta usta! Niko ti nije rekao da progovoriš! Je l’ ti neko rekao? Pa, je l’ ti rekao ili nije?“, der e se majka. Pogledom tražim oca. Koju sekundu kasnije, on kao da je osetio moju potrebu. „Roerva“, kaže, „ne treba tako da se ponašaš prema Tom Dečaku.“ Ponovo se ukočim, a majka me ponovo vuče za uvo, ali ovog puta me ne pušta, primorava me da stojim na prstima. Majčino lice poprima tamnocrvenu boju. „Znači, ti misliš da sam loša prema njemu? Ja...“ Upirući kažiprst prema svojim grudima, majka nastavlja. „Šta će meni sve ovo? Stivene, ako misliš da sam loša prema njemu... e pa, To može prosto da ode iz moje kuće!“ Propinjem se na prste jer se trudim da budem malo viši, i počinjem da zatežem gornji deo tela, da budem spreman za majčin novi napad. Iznenada mi pušta uvo i otvara ulazna vrata. „Napolje!“, vrišti. „Napolje iz moje kuće! Ne volim te! Ne trebaš mi! Nikad te nisam ni volela! Marš napolje iz moje kuće!“ Sledim se. Nisam siguran kakva je sad ovo igra. Glava mi puca od mogućih objašnjenja za majčine prave namere. Da bih preživeo, moram sve da predvidim. Otac staje ispred mene. „Ne!“, zapomaže. „Dosta je bilo. Prestani, Roerva. Prestani sa svim tim. Pusti Tog Dečaka na miru.“ Majka stane između oca i mene. „Ne?“, počinje sarkastičnim tonom. „Koliko puta si mi to rekao u vezi s Tim Dečakom? Te Dečak ovo, te Dečak ono. Dečak, Dečak, Dečak. Koliko puta, Stivene?“ Dotiče očevu ruku kao da ga moli; kao da bi im život bio mnogo bolji kad ja više ne bih živeo s njima – kad više ne bih postojao. Vrištim u sebi: O, bože! Sad razumem! Bez razmišljanja, otac je prekida. „Ne“, izgovara tiho. „Ovo“, kaže šireći ruke, „ovo nije u redu“. Glas mu se sve više gubi, po čemu shvatam da više nema snage. Čini se da je na ivici plača. Gleda u mene i odmahuje glavom pre no što pogleda u majku. „Gde će on da živi? Ko će da se stara o...?“ „Stivene, zar ne razumeš? Zar ti to ne ulazi u glavu? Briga me šta će se s njim desiti. Briga mene za Tog Dečaka.“

Dodatne informacije

Izdavač Laguna
Preporuka Ne

Tagovi Proizvoda

Koristite razmak za odvajanje oznaka. Koristite jednostruke navodnike (') za fraze

Moja korpa

Nemate proizvoda u svojoj Korpi.

Reklama

Newsletter