Dostavljamo i u SAD!

Cijena dostave | Vrste plaćanja

+387 35 225 027

point@knjiga.ba

Dobrodošli!

Molimo prijavite se ili napravite svoj profil!

Slika knjizicaProizvoda u bazi

26.016

Facebook slicica

Katalog

Ilion

Ilion

Kliknite dva puta da vidite sliku u normalnoj rezoluciji

Zoom Out
Zoom In

Više slika

Pisac: Den Simons


ISBN:

86-7436-193-5

Ilustracija:

Ne

Izdavač:

Dostupnost:

rasprodano

Šifra:

N0151

Broj strana:

558

Težina:

681 g

Cijena:

Dostupnost: Na stanju

21,00 KM
rasprodano

Kategorije:

Sadržaj:

Sa visova Olimpus Monsa na Marsu moćni Zevs i njegova besmrtna porodica bogova, boginja i polubogova gledaju strahovitu borbu i posmatraju – a često i utiču na – legendarne podvige Parisa, Ahileja, Hektora, Odiseja i sukobljenih vojski Grka i Trojanaca.

Tomas Hokenberi, nekadašnji profesor iz dvadeset prvog vijeka i izučavalac Ilijade takođe posmatra. Hokenberijeva dužnost je da posmatra i izveštava o tome kako se odvija Trojanski rat za takozvana božanstva koja su smatrala da će im koristiti ako ga vrate iz mrtvih. Ali muza kojoj služi ima za umornog naučnika novi zadatak, po nalogu Afrodite lično. Uz pomoć tehnologije četrdesetog vijeka, Hokenberi treba da se ubaci na Olimp, špijunira njegove božanske stanovnike... i konačno uništi Afroditinu sestru i suparnicu, boginju Paladu Atenu.

Na Zemlji koja je suštinski izmjenjena poslije odlaska Post-ljudi vijekovima ranije, veliki događaji na krvavim ravnicama Iliona služe kao puka zabava. Prizori neprikosnovenog junaštva i neuporedivog pokolja unose uzbuđenja u život ljudi lišenih hrabrosti, muka, rada i svrhe. Ali takva egzistencija nije dovoljna za Harmena, čovjeka koji živi poslednju godinu svoje posljednje Dvadesetice. Taj najrijeđi od svih post-postmodernih ljudi - avanturista – namjerava da istraži prostore daleko izvan granica svog svijeta prije isteka vremena koje mu je dodjeljeno, u potrazi za izgubljenom prošlošću, razornom istinom i bjekstvom od sopstvenog neumitnog “posljednjeg faksa”. U međuvremenu, iz dalekih prostora Jupiterovog svemira četiri rase razumnih mašina utrkuju se u istrazi - i, moguće, okončanju – potencijalno katastrofalnih emisija neobjašnjivog kvantnog fluksa koje potiču sa vrha planine kilometrima iznad teraformirane površine Marsa...
Prva knjiga izuzetne dvodjelne epopeje koja će biti okončana Olimpom, Simonsov Ilion je pustolovina koja oduzima dah, ogromnog raspona i imaginacije, i kreće se kroz vrijeme i prostor kako bi spojila tri naizgled različite priče na svijež, uzbudljiv i potpuno neočekivan način. Uistinu majstorsko djelo naučne fantastike i verovatno najbolje Simonsovo dostignuće do sada, u već izuzetnom književnom opusu.

ODLOMAK

1
Ravnice Iliona

Gnev.

Gnev mi, Muzo, pevaj, Ahileja, Peleju sina, ubice, ljudomore, čiji je usud da pogine, pevaj gnev koji je Ahajce koštao toliko vrlih ljudi i poslao toliko živih, srčanih duša u sumornu Kuću mrtvih. I kad si već kod toga, Muzo, pevaj gnev samih bogova, tako drskih i tako moćnih ovde, na svom novom Olimpu, i gnev postljudi, koliko god bili mrtvi i nestali, te gnev onih malobrojnih preostalih pravih ljudi, koliko god bili obuzeti sobom i beskorisni. I dok pevaš, Muzo, pevaj takođe gnev onih bića promišljenih, svesnih ali ne baš toliko nalik ljudima što sanjaju tamo, pod ledom Evrope, umiru u sumpornom pepelu Ija i rađaju se u hladnim prevojima Ganimeda.
O, i pevaj o meni, Muzo, o jadnom Hokenberiju rođenom iznova protiv svoje volje – o jadnom mrtvom doktoru Tomasu Hokenberiju, Hokenbušu za prijatelje, za prijatelje koji su se odavno pretvorili u prah na svetu odavno napuštenom. Pevaj moj gnev, da, moj gnev, Muzo, koliko god sitan i beznačajan taj gnev bio kada se meri s gnevom besmrtnih bogova, ili kada se uporedi s besom bogomore Ahileja.
Kad bolje razmislim, Muzo, nemoj uopšte pevati o meni. Znam te. Tebi sam se obavezao i služio, Muzo, kučko kakve nema. I ne verujem ti, Muzo. Ni najmanje.

Ako već treba da budem nevoljni Hor u ovoj priči, onda sa pripovedanjem mogu započeti gde god odaberem. Biram da započnem ovde.
Dan je kao i svaki drugi dan tokom više od devet godina od mog ponovnog rođenja. Budim se u barakama Sholije, tamo gde je pesak crven, a nebo plavo, među velikim kamenim licima, Muza me doziva, njuše me i propuštaju krvožedni kerberidi, hitam baš kao što treba trideset vertikalnih kilometara uzbrdo do zelenih vrhova Olimpa superbrzim kristalnim pokretnim stepenicama na istočnoj strmini i – kada se pojavim u praznoj Muzinoj vili – sholik kome je smena završena uputi me u situaciju, stavim na sebe opremu za morfovanje i protivudarni oklop, zavučem tejzersku palicu za opasač, a onda se prebacim kvantnim teleportom na ravnice Ilion a.
Ako ste ikada zamišljali opsadu Iliona, kao što sam ja profesionalno činio duže od dvadeset godina, moram vam reći da vaša mašta gotovo izvesno nije bila dorasla tom zadatku. Moja nije. Stvarnost je daleko čudesnija i strašnija čak i od onoga što je slepi pesnik naumio da vidimo.
Pre svega, tu je grad, Ilion, Troja, jedan od velikih naoružanih polisa antičkog sveta – više od tri i po kilometra daleko od plaže gde sada stojim, ali ipak vidljiv, divan i dominantan na svojoj uzvisini, sa visokim zidovima obasjanim hiljadama baklji i lomača, sa kulama koje nisu baš toliko neizmerno visoke kao što je Marlo želeo da pomislimo, ali i dalje zapanjujuće – visoke, zaobljene, tuđinske, impozantne.
Onda su tu Ahajci i Danajci i ostali okupatori – tehnički još ne „Grci“ pošto će taj narod nastati tek posle više od dve hiljade godina, ali ja ću ih svejedno zvati Grcima – nanizani kilometar za kilometrom duž obale. Kada sam predavao Ilijadu, govorio sam studentima da je Trojanski rat, uprkos svoj homerovskoj slavi, verovatno u stvarnosti bio prilično mali događaj – nekoliko hiljada grčkih ratnika protiv nekoliko hiljada Trojanaca. Čak i najobavešteniji članovi sholije – te grupe izučavalaca Ilijade koja je postojala gotovo dva puna milenijuma – procenili su na osnovu speva da nije moglo biti više od 50.000 Ahajaca i ostalih grčkih ratnika koji su se iskrcali duž obale iz svojih crnih brodova.
Pogrešili su. Procene sada pokazuju da ima više od 250.000 grčkih napadača i otprilike upola manje trojanskih branilaca i njihovih saveznika. Očigledno, svaki ratnik junak na grčkom ostrvlju pohitao je u tu bitku – jer bitka je podrazumevala pljačku – i poveo sa sobom svoje vojnike, pratioce, robove i konkubine.
Vizuelni utisak je zapanjujući: kilometar za kilometrom obasjanih šatora, logorskih vatri, odbrambenih barijera od zašiljenog kolja, kilometri rovova iskopanih u tvrdom tlu iznad plaža – ne da bi se u njima zgurili i sakrili, već da bi tako odvratili od napada trojansku konjicu – i na hiljade lomača, vat ri za pripremanje obeda i vatri za spaljivanje leševa, koje obasjavaju sve te kilometre šatora i ljudi i blistaju na uglačanim kopljima i sjajnim štitovima.
Vatre za spaljivanje leševa.
Jer u proteklih nekoliko nedelja, kuga se zavukla u grčke redove, pobivši najpre magarce i pse, a zatim vojnika tu, slugu tamo, sve dok najednom u proteklih deset dana nije prerasla u epidemiju i pobila više ahajskih i danajskih junaka nego branioci Iliona za više meseci. Podozrevam da je u pitanju tifus. Grci su sigurni da je to bes Apolonov. Video sam Apolona iz daljine – kako na Olimpu, tako i ovde – i to vam je jedan jako gadan baja. Apolon je bog strelac, gospodar srebrnog luka, „onaj koji udara izdaleka“ i, mada je bog lečenja, istovremeno je i bog bolesti. I više od toga, on je glavni božanski saveznik Trojanaca u ovoj borbi, i da je po Apolonovoj volji, Ahajci bi bili zbrisani. Bez obzira na to da li je ta tifusna groznica došla iz reka punih leševa i drugih ovdašnjih zagađenih voda ili iz Apolonovog srebrnog luka, Grci su u pravu što misle da im on želi zlo.
U ovom trenutku, ahajski „gospodari i kraljevi“ – a svaki od tih grčkih junaka jeste nekakav kralj ili gospodar u sopstvenoj oblasti i sopstvenim očima – okupljaju se za javnu skupštinu blizu Agamemnonovog šatora kako bi odlučili šta da preduzmu ne bi li okončali tu pošast. Prilazim polako, gotovo sa oklevanjem, iako bi posle devet godina čekanja ovo trebalo da bude najuzbudljiviji trenutak u mom dugom posmatranju ovog rata. Večeras Homerova Ilijada zaista počinje.
O, prisustvovao sam ja mnogim elementima iz Homerovog speva koje je pesnik vremenski pogrešno locirao, kao što je takozvani Spisak brodova, skup i popis svih grčkih snaga, koji se nalazi u Drugom pevanju Ilijade, ali ja sam video da se zbio pre više od devet godina prilikom pripreme ove vojne ekspedicije u Aulidi, tesnacu između Eubeje i grčkog kopna. Ili Epipoleza, smotra vojske koju vrši Agamemnon, a zbiva se u Četvrtom pevanju Homerovog epa, ali ja sam video da se dogodila ubrzo po i skrcavanju armija ovde, blizu Iliona. Posle tog događaja usledilo je ono što sam u predavanjima nazivao Teihoskopijom, ili „Gledanjem sa bedema“, kad Helena prepoznaje razne ahajske junake pred Prijamom i drugim trojanskim vođama. Teihoskopija se pojavljuje u Trećem pevanju speva, ali u stvarnom sledu događaja zbila se ubrzo po iskrcavanju i Epipolezi.
Ako ovde uopšte postoji stvarni sled događaja.
U svakom slučaju, večeras je skup kraj Agamemnonovog šatora i sukob između Agamemnona i Ahileja. Tu Ilijada počinje, i trebalo bi da ovde bude usmerena sva moja energija i profesionalna umešnost, ali istina je da me zdravo zabole za sve to. Neka se šepure. Neka besne. Neka Ahilej posegne za mačem – pa, priznajem da me zanima da to pogledam. Hoće li se Atena zaista pojaviti da ga spreči, ili je ona samo metafora za Ahilejev zdrav razum koji je prevladao? Ceo život sam čekao odgovor na takvo pitanje i odgovor je samo nekoliko minuta daleko ali, začudo, neopozivo… zdravo… me… zabole.
Devet godina bolnog ponovnog rađanja i sporog vraćanja pamćenja, neprekidnog ratovanja i neprekidnog herojskog šepurenja, da ne pominjem to što sam rob bogova i Muze, sve to je uzelo svoj danak. U ovom trenutku bio bih podjednako zadovoljan kada bi se pojavio jedan B-52 i ispustio atomsku bombu i na Grke i na Trojance. Jebeš sve te junake i drvene kočije na kojima su se dovezli.
Ali, vučem se prema Agamemnonovom šatoru. Ovo je moj posao. Ako ovo ne osmotrim i ne pošaljem Muzi izveštaj, neću zbog toga izgubiti mesto na katedri. Bogovi će me svesti na koštane opiljke i prašnjavu DNK iz kojih su me ponovo stvorili i to će, kao što kažu, biti to.

2
Brda Ardisa, Ardis Hol

Dimen se dofaksovao i očvrsnuo blizu Adine kuće, a onda glupavo zažmirkao prema crvenom suncu na obzorju. Nebo je bilo vedro, a suton je goreo između visokih stabala na vencu i zahvaljujući njemu i polarni i ekvatorijalni prsten svetleli su dok su se obrtali na kobaltnom nebu. Dimen je bio dezorijentisan zato što je ovde bilo veče , a pre samo jedne sekunde bilo je jutro kada se otfaksovao sa Tobijeve žurke povodom Druge dvadesetice u Ulanbatu. Prošle su godine otkad je posetio Adinu kuću i, ako se izuzmu oni prijatelji kojima je najredovnije odlazio u posetu – Sedmen u Parizu, Ono u Belinbadu, Rajzir u njenoj kući na liticama Čoma, još nekoliko drugih – pojma nije imao na kom će se kontinentu ili u kojoj vremenskoj zoni naći. Ali opet, Dimen nije znao ni za imena niti položaj kontinenata, a kamoli za geografske koncepte ili vremenske zone, pa mu sâm nedostatak znanja ništa nije ni značio.
Opet, ovo ga je dezorijentisalo. Izgubio je jedan dan. Ili ga je možda stekao? U svakom slučaju, vazduh je ovde mirisao drugačije – vlažnije, zasićenije, divljije.
Dimen se obazre oko sebe. Stajao je u središtu platforme generičke faks-stanice – na tom uobičajenom krugu od permabetona s otmenim gvozdenim stubovima na čijim su vrhovima bile žute kristalne nadstrešnice, a blizu središta kruga na stubu se nalazio neizbežni kodirani znak koji on nije umeo da pročita. U dolini se nije videla nikakva druga građevina, samo trava, drveće, potok u daljini, sporo okretanje prstenova ukrštenih iznad njega poput armatura kakvog velikog, sporog žiroskopa.
Veče je bilo toplo, vlažnije nego u Ulanbatu, a faks-platforma bila je smeštena u središtu travnate poljane okružene niskim brežuljcima. Šest metara iza kružne platforme stajale su drevne otvorene karuce za dve osobe, s jednim točkom i sa podjednako drevnim servitorom koji je lebdeo iznad mesta za vozača, dok je jedan jedini vojniks stajao između drvenih držalja. Prošlo je više od decenije otkad je Dimen posetio Ardis Hol, ali sada se setio koliko je sve to bilo varvarski nezgodno. Apsurdno, da neko u kući nema faks-stanicu. „Dimen Ur?“ – upita servitor, iako je očito znao ko je on.
Dimen progunđa nešto i pruži svoju izanđalu putnu torbu. Majušni servitor dolebde bliže, uze prtljag među obložene šiljke i utovari ga u platneni odeljak karuca dok se Dimen peo unutra. „Da li čekamo još nekoga?“
„Vi ste poslednji gost“, odgovori servitor. On odzuja u svoju nišu u obliku polulopte i škljocnu komandu; vojniks ščepa držalje karuca i zakaska prema zalazećem suncu, dok su njegove crvenkaste noge i točak karuca dizali veoma malo prašine na šljunčanom drumu. Dimen se zavali u zelenu kožu, osloni se obema rukama o svoj štap za pešačenje i prepusti uživanju u vožnji.
Nije došao da poseti Adu, već da je zavede. Time se Dimen bavio – zavodio je mlade žene. I sakupljao je leptire. Činjenica da je Ada bila u svojim srednjim dvadesetim, dok se Dimen približavao svojoj Drugoj dvadesetici, njemu nije značila ništa. Kao ni to što je Ada bila njegova bliska rođaka. Tabui incesta odavno su nestali. „Genetska devijacija“ za Dimena nije postojala ni kao koncept, ali sve i da jeste, on bi se pouzdao u to da će firmarijum srediti stvar. Firmarijum je mogao da sredi sve. Dimen je bio u poseti Ardis Holu pre deset godina u ulozi rođaka – i pokušao je da zavede drugu Adinu rođaku, Virdžiniju, iz čiste dosade, pošto je Virdžinija bila privlačna koliko i kakav vojniks – kada je prvi put video Adu golu. Išao je jednim od beskrajnih hodnika u Ardis Holu u potrazi za konzervatorijumom gde se doručkovalo, kad je prošao kraj sobe mlađe žene; vrata su bila odškrinuta, a tamo, kao odraz u visokom, izvitoperenom ogledalu bila je Ada, koja se sunđerom prala iznad lavaboa, odevena samo u izraz blage dosade – kako je Dimen kasnije saznao, Ada je bila svakakva, ali nipošto nije posvećivala preveliku pažnju higijeni – i njen odraz, ta mlada žena koja se upravo pomaljala iz čaure detinjstva, obuzela je njega, tog odraslog muškarca jedva nešto starijeg nego što je Ada sada bila.
Čak i tada, sa bucmastim tragovima detinjstva još prisutnim na kukovima, butinama i propupelim dojkama, Ada je bila prizor zbog kog je vredelo zastati i diviti se. Bleda – devojčina koža uvek je bila meka i bela kao pergament, koliko god boravila napolju – sivih očiju, sa usnama boje maline i crnom crnom kosom, bila je pravi san erotomana amatera. U to vreme je kultura od žena zahtevala da se briju ispod pazuha, ali ni mlada Ada, ni – Dimen se iskreno tome nadao – njena odrasla verzija nisu obraćale na to pažnju baš kao ni na većinu drugih kulturoloških modaliteta. Zamrznuto u visokom ogledalu tada (i pribodeno i uzdignuto visoko u zbirci Dimenovih sećanja sada) bilo je to telo devojčice, ali već jedro, teške blede dojke, glatka koža, živahne oči, a sve to bledilo naglašavala su četiri crna maljava mesta – talasasti znak pitanja od kose koju je nosila pažljivo podignutu osim kada se igrala, a to je najčešće bio slučaj, dva zareza ispod njenih mišica, i savršeni uskličnik – još nedozreo u trougao – koji je vodio prema senkama među njenim butinama.
Dok se vozio u karucama, Dimen se osmehivao. Nije imao pojma zbog čega ga je Ada pozvala na tu rođendansku proslavu posle toliko godina – niti čija se Dvadesetica slavi – ali bio je ubeđen da će zavesti mladu ženu pre povratka faksom u stvarni svet žurki, dugih poseta i uzgrednih veza sa belosvetskijim ženama.

Vojniks je kaskao bez napora i vukao karuce praćen samo šuštanjem šljunka ispod nogu i tihim zujanjem drevnih žiroskopa u samoj kočiji. Senke su se prikradale dolinom, ali uski put dizao se preko grebena i hvatao poslednje tragove sunca – prepolovljen na sledećem grebenu na zapadu – a onda se spuštao u širu dolinu gde su se polja sa nekakvim niskim usevima pružala s obe strane. Servitori koji su ih obrađivali strelovito su nadletali polja, kao mnoštvo lebdećih lopti za kriket, pomislio je Dimen.
Put je skretao prema jugu – levo od Dimena – i prelazio reku natkrivenim drvenim mostom, a onda se vraćao natrag uz strmiji brežuljak, gde je ulazio u staru šumu. Dimen se nejasno sećao da je u toj drevnoj šumi pre deset godina lovio leptire, kasnije onog istog dana kada je ugledao mladu Adu golu u ogledalu. Sećao se svog uzbuđenja zbog toga što je uhvatio retku vrstu crnog leptira kraj jednog vodopada, a sećanje se mešalo s uzbuđenjem zbog toga što je video devojčinu bledu put i crne malje. Sada se setio k ako ga je Adin odraz pogledao kada je bledo lice podiglo pogled s vode za umivanje – nezainteresovano, ni zadovoljno ni gnevno, bez stida ali i bez drskosti, donekle klinički – i zapiljilo se u dvadesetsedmogodišnjeg Dimena ukočenog u hodniku od požude – gotovo jednako kao što je sâm Dimen proučavao uhvaćenog crnog leptira.
Karuce su se približavale Ardis Holu. Pod drevnim hrastovima, brestovima i stablima jasena pri vrhu brda bilo je mračno, ali duž druma bili su postavljeni žuti fenjeri, a u prašumi su se nazirali nizovi šarenih fenjera, koji su možda ocrtavali staze.
Vojniks je istrčao iz šume i ukazao se sumračni prizor: Ardis Hol blistav na svom vrhu; staze i putevi od belog šljunka što krivudaju od njega u svim pravcima; duga, travnata utrina koja se proteže od glavnog zdanja gotovo pola kilometra pre nego što zeleni potes ne zapreči još jedna šuma; reka iza nje, još svetlucava od zamirućeg svetla s neba; a kroz procep u brdima na jugozapadu, pogled na pošumljenija brda – crna, bez svetala – a onda još brda iza toga, sve dok se crni grebeni ne stope s mračnim oblacima na horizontu. Dimen uzdrhta. Sve do tog trena nije se setio da se Adina kuća nalazi u blizini šume dinosaurusa na tom kontinentu, koji god da je. Setio se da je prilikom svoje prethodne posete bio prestravljen, iako su ga Virdžinija, Vanesa i svi ostali uveravali da opasnog dinosaurusa nema na osamsto kilometara unaokolo – u stvari, uveravali su ga svi osim petnaestogodišnje Ade, koja ga je samo gledala tim proračunatim, blago uveseljenim pogledom koji je ubrzo upoznao kao njen uobičajeni izraz. Tada ne bi izašao ni da prošeta da nije bilo leptira. Sada bi bilo potrebno više od toga. Iako je znao da je savršeno bezbedan, okružen vojniksima i servitorima, Dimen nije imao nikakvu želju da ga proždere izumrli reptil i da se probudi u firmarijumu sa sećanjem na tu nedostojnost.
Džinovski brest nizbrdo od Ardis Hola bio je okićen mnoštvom fenjera; baklje su bile nanizane oko kružnog puteljka i pored staza od belog šljunka koje su vo dile od kuće do dvorišta. Svesni vojniksi stajali su kraj živica pored prilaznog puta i na rubu tamne šume. Dimen vide da je u blizini bresta postavljen dugačak sto – baklje su treperile na večernjem lahoru oko slavljeničke scenografije – i da se nekoliko gostiju već okupilo za večeru. Dimen takođe zapazi, sa uobičajenim tragom zadovoljnog snobizma, da se muškarci tu još oblače u svetle odore, burnuse i večernja odela boje zemlje, u stilu koji je u važnijim društvenim krugovima, u kojima se Dimen kretao, izašao iz mode pre više meseci.
Vojniks dotrča kružnim puteljkom do ulaznih vrata Ardis Hola, stade pod prugom žutog svetla koje je dopiralo sa tih vrata i spusti držalje karuca toliko blago da Dimen nije ni osetio udar. Servitor polete okolo da bi uzeo njegovu torbu dok je Dimen silazio, zadovoljan što spušta stopala na tle, i dalje pomalo ošamućen zbog današnjeg faksovanja. Ada izlete na vrata i stušti se niz stepenice da se pozdravi s njim. Dimen se ukopa u mestu i glupavo se osmehnu. Ada ne samo da je bila lepša nego što je pamtio; bila je lepša nego što je mogao da zamisli.

3
Ravnice Iliona

Grčki zapovednici okupili su se ispred Agamemnonovog šatora, tu je i gomila zainteresovanih posmatrača, a svađa između Agamemnona i Ahileja već se zahuktava.
Treba da pomenem da sam se do tada već morfovao u obličje Bijasa – ne istoimenog pilskog starešine iz Nestorovih redova, već starešine u službi Menesteja. Taj siroti Atinjanin u to vreme boluje od tifusa i, iako će preživeti da bi se borio u Trinaestom pevanju, retko napušta šator koji se nalazi daleko niz obalu. Kao starešina, Bijas ima dovoljno visok čin da mu se kopljanici i radoznali posmatrači uklone s puta i tako mi omoguće pristup središnjem krugu. Ali niko neće očekivati od Bijasa da progovori tokom nastupajuće debate.
Propustio sam najveći deo drame kada je Kalhant, Testorov sin i „najvidovitiji od svih vidovnjaka“ saopštio Ahajcima pravi razlog Apolonovog besa. Drugi starešina koji tamo stoji šapne mi da je Kalh ant zatražio imunitet pre nego što je progovorio – zahtevajući da ga Ahilej zaštiti ako se okupljenoj gomili i kraljevima ne svidi ono što ima da kaže. Ahilej se saglasio. Kalhant je saopštio okupljenima ono što su svi već podozrevali: da je Hris, Apolonov sveštenik, molio da mu se vrati zarobljena kći, te da je Agamemnonovo odbijanje razbesnelo boga.
Agamemnon je bio besan zbog Kalhantove interpretacije. „Kenjao je kockaste kozje brabonjke“, šapnuo je starešina kroz smeh začinjen vinom. Tom starešini je, ako se ne varam, ime Or i Hektor će ga ubiti za nekoliko nedelja, kad trojanski junak bude počeo da kasapi Ahajce na kamare.
Or mi kaže da se Agamemnon pre samo nekoliko minuta saglasio da vrati robinju, Hrisejidu – „Cenim je i volim više od Klitemnestre, moje žene“, viknuo je Agamemnon, sin Atrejev – ali onda je kralj zatražio nadoknadu u vidu jednako lepe zarobljenice. Po Oru, koji je mortus pijan, Ahilej je povikao – „Čeknider malo, Agamemnone, najgramziviji od svih ljudi“ – i naglasio da Argejci, što je samo još jedno ime za Ahajce, Danajce, prokleti Grci sa toliko mnogo imena, nisu u mogućnosti da svom vođi u ovom trenutku prepuste više plena. Jednog dana, ukoliko se ratna sreća ponovo okrene na njihovu stranu, obećao je ljudomora Ahilej, Agamemnon će dobiti svoju devojku. U međuvremenu, rekao je Agamemnonu da vrati Hrisejidu ocu i da umukne.
„U tom trenutku gospodar Agamemnon, sin Atrejev, počeo je da kenja čitave koze“, nasmeje se Or, rekavši to dovoljno glasno da se nekoliko starešina okrene i namršti na nas. Klimnem glavom i pogledam unutrašnje krugove. Agamemnon je, kao i uvek, u središtu svega. Sin Atrejev izgleda u potpunosti kao vrhovni zapovednik – visok, s bradom uvijenom u klasične uvojke, čelom polubožanstva i prodornim očima, nauljenim mišićima, odeven u najfiniju opremu i odeću. Odmah spram njega, u samom središtu kruga, stoji Ahilej. Snažniji, mlađi, još lepši od Agamemnona, Ahilej gotovo izmiče mogućnosti da se opiše. Kada sam ga prvi put video u Spisku brodova pre više od de vet godina, pomislio sam da Ahilej svakako izgleda kao najbožanskije od svih ljudskih bića među tim bogolikim ljudima, toliko je impozantno bilo njegovo fizičko i zapovedničko prisustvo. Potom sam shvatio da je, uprkos svoj svojoj lepoti i moći, Ahilej relativno glup – neka vrsta beskrajno lepšeg Arnolda Švarcenegera.
Oko tog unutrašnjeg kruga nalaze se junaci o kojima sam u svom drugom životu decenijama predavao. Nisam razočaran kada ih sretnem tako, od krvi i mesa. Kraj Agamemnona, ali očigledno ne i svrstan uz njega u svađi koja upravo besni, stoji Odisej – za čitavu glavu niži od Agamemnona, ali širi u prsima i ramenima, tako da se među grčkim gospodarima kreće kao ovan među ovcama, a inteligencija i lukavština mu se vide u očima i urezani su mu u bore na vremešnom licu. Nikada nisam razgovarao sa Odisejem, ali s radošću očekujem da popričamo pre nego što se rat okonča, a on krene na svoje putovanje.
Desno od Agamemnona je njegov mlađi brat Menelaj, Helenin muž. Da mi je po dolar za svaki put kada sam čuo kako se ovaj ili onaj Ahajac vajka, samo da je Menelaj bio bolji ljubavnik – „da je imao veći kurac“, kako je to Diomed grubo rekao pre tri godine jednom prijatelju u mojoj blizini – Helena ne bi zbrisala s Parisom u Ilion, a junaci sa grčkih ostrva ne bi protraćili proteklih devet godina na ovu prokletu opsadu. Levo od Agamemnona je Orest – ne Agamemnonov sin, razmažen i ostavljen kod kuće, da jednog dana osveti očevo ubistvo i zasluži sopstveni pozorišni komad, već samo istoimeni odani kopljanik koga će Hektor poseći u sledećem velikom trojanskom nasrtaju.
Iza kralja Agamemnona stoji Euribat, Agamemnonov glasnik – ne treba ga mešati sa Euribatom glasnikom Odisejevim. Do Euribata stoji sin Ptolomejev, Eurimedon, zgodan momak koji vozi Agamemnonove kočije – i ne treba ga mešati sa daleko manje zgodnim Eurimedonom koji je kočijaš Nestorov. (Priznajem da bih ponekad sve te slavne patronime rado zamenio za nekoliko jednostavnih prezimena.)
U Agamemnonovoj polovini kruga večeras su takođe Vel iki Ajant i Mali Ajant, zapovednici vojske iz Salamine i Lokride. Oko njih dvojice se niko nikada zabuniti neće, osim po imenu, jer Veliki Ajant liči na kakvog belog lajnbekera iz NFL-a dok Mali Ajant liči na džeparoša. Eurijal, treći po komandnoj liniji među argoliđanskim ratnicima stoji kraj svog šefa, Stenela, čoveka koji ima tako strašnu govornu manu da ni sopstveno ime ne može da izgovori. Agamemnonov prijatelj i vrhovni zapovednik argoliđanskih ratnika, što-na-umu-to-na-drumu Diomed, takođe je tu i večeras nije nimalo srećan, smrknuto bulji u zemlju, prekrštenih ruku. Stari Nestor – „jasnozbornik iz Pila“ – stoji gotovo na polovini unutrašnjeg kruga i izgleda još nesrećnije od Diomeda dok Agamemnon i Ahilej podjaruju svoj gnev i međusobne uvrede.
Ako sve bude teklo kao što je Homer ispričao, Nestor će za samo nekoliko minuta održati svoj veliki govor u uzaludnom pokušaju da postidi i Agamemnona i razbesnelog Ahileja kako bi se pomirili pre nego što njihov gnev posluži trojanskim ciljevima, i priznajem da želim da čujem Nestorov govor, ako ni zbog čega drugog, a ono jer će pomenuti drevni rat protiv kentaura. Kentauri su me oduvek zanimali, a Homer i Nestor govore o njima i o ratu protiv njih kao o nečem najobičnijem; kentauri su jedno od samo dva mitska bića koja se pominju u Ilijadi, pošto je drugo himera. Jedva čekam da pomene kentaure, ali u međuvremenu se držim dalje od Nestorovog pogleda, pošto je ličnost u koju sam morfovan – Bijas – jedan od starčevih podanika, a ja ne želim da budem uvučen u razgovor. Sada o tome ne moram da brinem – pažnja Nestora i svih ostalih usmerena je na razmenu teških reči i pljuvačke između Agamemnona i Ahileja.
Kraj Nestora stoje i očito se ne svrstavaju ni uz jednog ni uz drugog vođu, Menest (koga će Paris ubiti za nekoliko nedelja, ako se stvari budu odvijale po Homeru), Eumel (vođa Tesalaca iz Fere), Poliksen (jedan od zapovednika Epejaca), Poliksenov prijatelj Talpij, Toja (zapovednik Etoljana), Leont i Polipet u svojoj upadljivoj argejskoj odeći, takođe i Ma haon i njegov brat Podalirij, čiji su tesalijski poručnici stajali iza njih, Odisejev dragi prijatelj Leuk (čiji je usud da za nekoliko dana pogine od Antipove ruke) i drugi koje sam dobro upoznao tokom godina, ne samo po izgledu već i po zvuku glasa, kao i po osobenom načinu borbe, hvalisanja i prinošenja žrtava bogovima. Ako već to nisam pomenuo, ovde okupljeni drevni Grci ništa ne čine polovično – sve se radi do krajnjih dometa njihovih sposobnosti, a svaki trud sadrži ono što je jedan naučnik iz dvadesetog veka nazvao „punim rizikom da se pretrpi neuspeh“.
Spram Agamemnona i desno od Ahileja stoji Patroklo – najbliži prijatelj ljudomore, čija će smrt od Hektorove ruke izazvati stvarni Gnev Ahilejev i najveću klanicu u istoriji ratovanja – kao i Tlepolem, mitski junak i lepi Heraklov sin koji je pobegao od kuće pošto je ubio očevog strica i ubrzo će poginuti od Sarpedonove ruke. Između Tlepolema i Patrokla stoji stari Fenik (Ahilejev dragi prijatelj i bivši učitelj) i šapuće sinu Dioklovom, Orsilohu, koga će ubrzo ubiti Eneja. Levo od razbesnelog Ahileja stoji Idomenej, mnogo bliži prijatelj ljudomore nego što sam mogao da pretpostavim iz speva.
U unutrašnjem krugu ima još junaka, naravno, kao i bezbroj drugih u rulji iza mene, ali već vam je jasno. Niko nije bezimen, ni u Homerovom epu, ni u svakodnevnoj stvarnosti ovde, na ravnicama Iliona. Svaki čovek sve vreme sa sobom nosi očevo ime, istoriju, zemlje, žene, decu i pokretnu imovinu, u svim susretima, kako borbenim, tako i retoričkim. Dovoljno da jednog običnog naučnika sasvim iscrpi.

„Dobro, bogu podobni Ahileju, što varaš na kockama, varaš u ratu, varaš sa ženama – sad hoćeš da prevariš mene!“ – dere se Agamemnon. „E, nećeš, vala! Nećeš tako prevariti ni oblagati mene. Imaš robinju Brisejidu, lepšu od ijedne koju smo uzeli, lepu kô što je moja Hrisejida. Samo hoćeš svoj plen da zadržiš, a da ja praznih šaka ostanem! Ne dolazi u obzir! Radije bih predao zapovedništvo nad vojskom Ajantu… ili Idomeneju… ili tebi, Ahileju… tebi… radije no da tako budem prevaren.“
„Pa predaj onda“, podrugne mu se Ahilej. „Krajnje je vreme da ovde dobijemo pravog vođu.“
Agamemnonovo lice postaje ljubičasto. „Dobro. Otisni crnu lađu na more, napuni je ljudima da veslaju i žrtvama za bogove… uzmi Hrisejidu ako se usudiš… ali ti ćeš morati da prineseš žrtve, Ahileju ljudomoro. Ali znaj da ću uzeti plen kao nadoknadu – a taj će plen biti tvoja ljupka Brisejida.“
Ahilejevo lepo lice zgrčeno je od besa. „Bestidniče! Besramnost ti je oklop i lukav si u pohlepi, pseto kukavičko!“
Agamemnon kroči napred, ispusti skiptar i položi šaku na mač.
Ahilej na svaki njegov korak odgovori svojim i ščepa dršku svog mača. „Trojanci nam nikad ničim nisu naudili, Agamemnone, ali ti jesi! Nisu nas trojanski kopljanici doveli na ovu obalu, već tvoja gramzivost – ratujemo za tebe, ti kolosalna hrpo sramote. Sledili smo te ovamo da od Trojanaca povratimo tvoju čast, tvoju i brata tvog Menelaja, čoveka koji ni sopstvenu ženu ne može da zadrži u ložnici…“
Tu Menelaj stupi napred i ščepa svoj mač. Starešine i njihovi ljudi sada gravitiraju ovom ili onom junaku, tako da je krug već prekinut i pretvoren u tri tabora – onih koji će se boriti za Agamemnona, onih koji će se boriti za Ahileja i onih, kraj Odiseja i Nestora, koji izgledaju dovoljno zgađeno da ubiju obojicu.
„Moji ljudi odlaze sa mnom“, viče Ahilej. „Natrag u Ftiju. Bolje da se udavimo u praznoj lađi na putu kući, poraženi, nego da ostanemo ovde obeščašćeni, da punimo Agamemnonov pehar i gomilamo Agamemnonov plen.“
„Dobro, odlazi!“ – viče Agamemnon. „Beži, kad te srce vuče, a ja te moliti neću da ostaneš meni za volju. Velik si ratnik, Ahileju, ali šta s tim? To je dar od bogova i nema nikakve veze s tobom. Voliš boj i krv, voliš da kolješ neprijatelje, pa uzmi onda svoje ulizice Mirmidonce i odlazi!“ – pljuje Agamemnon.
Ahilej bukvalno treperi od besa. Očigledno ga rastrže poriv da se okrene na peti, povede svoje ljude i zauvek napusti Ilion, i neodoljiva želja da isuče mač i raspori Agamem nona kao žrtvenu ovcu.
„Ali znaj ovo, Ahileju“, nastavi Agamemnon i umesto vike sad je tu strašan šapat koji čuju sve te stotine ljudi okupljene ovde, „odeš li ili ostaneš, odreći ću se svoje Hrisejide zato što to neumoljivo traži bog, Apolon – ali ću umesto nje imati Brisejidu, i svaki će čovek ovde znati koliko je Agamemnon silniji od nadurenog dečaka Ahileja!“
Tu Ahilej izgubi svu vlast nad sobom i posegne bez zazora za mačem. I tu bi se Ilijada završila – smrću Agamemnonovom ili smrću Ahilejevom, ili obojice – a Ahajci bi otplovili kućama, Hektor bi doživeo starost i Ilion bi ostao da stoji hiljadu godina i možda bi slavom dosegao Rim, ali u tom trenu se boginja Atena pojavi iza Ahileja.
Vidim je. Ahilej se obrne oko ose, zgrčenog lica, i očito je vidi i sâm. Niko drugi je ne vidi. Ne razumem se u tu tehnologiju nevidljivosti, ali deluje kada je koristim, i deluje i za bogove. Ne, shvatim odmah, ovo nije puka nevidljivost. Bogovi su ponovo zaledili vreme. To je njihov omiljeni način da se obrate svojim ljudskim ljubimcima, a da drugi ne prisluškuju, ali video sam to samo u nekoliko navrata. Agamemnonova usta su otvorena – vidim mu pljuvačku zamrznutu u vazduhu – ali ne čuje se nikakav zvuk, ne vide se pokreti vilice niti mišića, nema treptaja tih tamnih očiju. Isto je sa svakim muškarcem u krugu: ukočeni su, ushićeni ili ošamućeni, zamrznuti. Gore, jedna morska ptica visi nepokretna usred leta. Talasi se svijaju, ali se ne lome na obali. Vazduh je gust kao sirup i svi smo ukočeni kao insekti u ćilibaru. U toj zaustavljenoj vaseljeni krećemo se samo Palada Atena, Ahilej i – makar to bilo iskazano samo kroz moje naginjanje napred da bolje čujem – ja.
Ahilejeva šaka još je na dršci mača – poluisukanog iz prelepo izrađenih kanija – ali Atena ga je zgrabila za dugačku kosu i fizički ga okrenula prema sebi, a on se sada ne usuđuje da isuče mač. Ako to uradi, izazvaće samu boginju.
Ali Ahilejeve oči bukte – više u bezumlju nego razumu – dok viče u zgusnutu, sirupastu tišinu koja prati takvo zamrzavanje vremena: „Zašto! Prokletstvo, prokletstvo, zašto sad! Zašto me sad pohodiš boginjo, kćeri Zevsova? Zar si došla da vidiš kako me Agamemnon ponižava?“
„Prikloni se!“ – kaže Atena.
Ako nikada niste videli boga ili boginju, mogu samo da vam kažem da su natprirodno veliki – bukvalno, pošto Atena mora da je visoka preko dva metra i deset – i lepši i naočitiji od svakog smrtnika. Pretpostavljam da su takvi zahvaljujući njihovoj nanotehnologiji i laboratorijama za prekombinovanje DNK. U Ateni su kombinovani kvaliteti ženske lepote, božanskog zapovedništva i čiste moći, i ni sâm nisam znao da je tako nešto moguće pre nego što sam se vratio u postojanje u senci Olimpa.
Šaka joj je i dalje u Ahilejevoj kosi, povija mu glavu unazad i nagoni ga da se okrene od ukočenog Agamemnona i njegovih sledbenika.
„Nikad se neću prikloniti!“ – viče Ahilej. Čak i u tom zamrznutom vazduhu koji uspori i priguši svaki zvuk, ljudomorin je glas jak. „Ta svinja koja sebe smatra kraljem platiće životom svoju osionost!“
„Prikloni se“, kaže Atena drugi put. „Beloruka boginja Hera poslala me je sa nebesa da zaustavim tvoj gnev. Prikloni se.“
Vidim kako treptaj oklevanja ulazi u Ahilejeve izbezumljene oči. Hera, Zevsova žena, najmoćniji je saveznik Ahajaca na Olimpu i pokroviteljka Ahilejeva još od njegovog detinjstva. „Smesta prekini ovu svađu“, naredi Atena. „Ukloni šaku sa mača, Ahileju. Psuj Agamemnona ako moraš, ali nemoj ga ubiti. Uradi što ti sada zapovedamo i ovo ti obećavam – znam da je to istina, Ahileju, baš kao što vidim tvoju sudbu i poznajem budućnost svih smrtnika – poslušaj nas sad i triput dobićeš toliko sjajnih darova radi uvrede ove. Usprotivi nam se i odmah umri. Poslušaj nas obe – Heru i mene – i primi svoju nagradu.“
Ahilej iskrivi lice, izvije se da oslobodi kosu, pogleda zlovoljno, ali vrati mač u kanije. Dok posmatram Atenu i njega, kao da posmatram dva živa stvora usred polja prekrivenog kipovima. „Ne mogu vam obema prkositi“, kaže Ahilej. „Čoveku, boginjo, liči da vaše posl uša reči, ako se mnogo i gnevi u duši, jer tako je bolje. A ko bogove sluša, i uslišit’ oni će njega.“
Ateni se otme gotovo neprimetan osmeh i ona nestane u treptaju – kvantno se odteleportuje natrag na Olimp – a vreme nastavi svoj tok.
Agamemnon privodi kraju svoju harangu.
S mačem u kanijama, Ahilej kroči u prazan krug. „Teška pijančino!“ – drekne ljudomora. „S očima psećim i jelenjim srcem, nikad nisi smeo da, oružje metnuvši na se, s vojskom kreneš u borbu ni da u zasedu zađeš s ahajskim prvim junacima; to ti se čini kô propast! Mnogo je bolje dabome po širokoj ahajskoj vojsci dare oduzimat’ onom ko protivne rekne ti reči! Kralju izelico, a samo nitkovima vladaš, inače, Atrejev sine, sad bi me poslednjom vređô! Al’ ću ti kazati nešto i veljom se zakleti kletvom…“
Stotine ljudi oko mene udahnu gotovo kao jedan, u većem šoku od tog obećanja kletve nego da je Ahilej jednostavno posekao Agamemnona kao psa.
„Ovo je velika zakletva moja; jednom će žudnja za Ahilejem doći sinovima ahajskim svima“, viče ljudomora i glas mu je tako silovit da se zbog njega prekinu igre kockama stotinu metara odatle u gradu od šatora, „uzalud biće ti muka, a ti im nećeš pomoći kada mnogi junaci od vojskňmore Hektora stanu ginut’ i padat’, i tada od gneva će srce ti pucat’ zato što nisi hteo da poštuješ Prvog Ahajca!“
I sa tim se Ahilej obrne na svojoj slavnoj peti i ode iz kruga, krckajući po šljunku obale natrag u mrak između šatora. Moram da priznam – bila je to đavolski dobra rečenica za odlazak. Agamemnon prekrsti ruke i zavrti glavom. Ostali ljudi progovore zgranutim glasovima. Nestor kroči napred da održi svoj govor u kom će reći da smo u vreme ratova protiv kentaura svi bili složni. To je anomalija – po Homeru, Ahilej još učestvuje u svađi kada Nestor progovori – i moj um sholika načini belešku o tome, ali najveći deo moje pažnje usmeren je daleko, daleko odatle.
I upravo u tom trenu, dok se prisećam ubilačkog pogleda koji je Ahilej uputio Ateni samo časak pre nego što će ga ona povući za kosu i naterati ga da joj se povinuje, sine mi plan za postupak tako odvažan, tako očigledno osuđen na propast, tako samoubilački i tako divan, da nakratko jedva mogu da dišem.
„Bijase, jesi li dobro?“ – pita Or koji stoji kraj mene.
Zurim tupo u čoveka. Za tren ne mogu da se setim ko je on niti ko je „Bijas“, jer sam zaboravio na sopstveni morfovani identitet. Odmahnem glavom i proguram se iz kruga gde se tiska gomila slavnih ubica.
Šljunak mi krcka pod nogama bez herojskog odjeka Ahilejevog odlaska. Priđem vodi i, pošto me više niko ne vidi, zbacim sa sebe identitet Bijasov. Kad bi me sada neko ugledao, video bi sredovečnog Tomasa Hokenberija, i dalje s njegovim naočarima, opterećenog apsurdnom odeždom ahajskog kopljanika, s vunom i krznom preko opreme za morfovanje i oklopa.
Okean se zatamnjuje. Kao vino, pomislim, ali ne uspem da se razveselim.
Osetim neodoljivi poriv, i to ne prvi put, da upotrebim svoju sposobnost skrivanja i opremu za levitaciju kako bih odleteo odavde – da se vinem poslednji put iznad Iliona, da se poslednji put zagledam odozgo u njegove baklje i zlosrećne stanovnike, a zatim odletim na jug i zapad iznad tog mora tamnog kao vino – Egeja – sve dok ne dosegnem to još-ne-grčko ostrvlje i kopno. Mogao bih da svratim do Klitemnestre i Penelope, do Telemaha i Oresta. Profesor Tomas Hokenberi, i kao dečak i kao muškarac, uvek se bolje slagao sa ženama i decom nego sa odraslim muškarcima.
Ali te protogrčke žene i deca opasniji su i krvoločniji od svakog odraslog muškarca koga je Hokenberi upoznao u svom drugom životu, onom bez krvoprolića.
Prištedeću taj let za neki drugi dan. U stvari, zaboraviću sasvim na to.
Talasi se valjaju jedan za drugim, umirujući u svojoj poznatoj kadenci.
Uradiću to. Odluka stiže sa ushićenjem letenja – ne, ne letenja, već u uzbuđenju onog kratkog trena nulte gravitacije koju postignete kada se bacite s neke uzvisine sa saznanjem da vam nema povratka na čvrsto tle. Potoni ili zaplivaj, padni ili poleti.
Uradiću to.

4
Blizu Konamara Haosa

Podmornica Manmuta, moraveka sa Evrope, nalazila se tri kilometra ispred krakena i još se više udaljavala, što je u malenom robotsko-organskom konstruktu trebalo da izazove izvesno samopouzdanje, ali s obzirom na to da kraken često ima pipke duge i do pet kilometara, nije bilo tako.
Bila je to otežavajuća okolnost. Još gore od toga, odvraćala mu je pažnju. Manmut samo što nije završio svoju novu analizu Soneta 116 i jedva je čekao da je pošalje elektronskom poštom Orfiju na Io, i sad mu ni najmanje nije trebalo da mu podmornica bude progutana. Sonarom je proverio krakena, uverio se da ga ogromna, gladna, želatinska masa još mahnito progoni, pa se priključio na reaktor dovoljno dugo da doda još tri čvora brzini svog broda.
Kraken, kome je bukvalno pretila opasnost da se nasuče ovako blizu oblasti Konamara Haosa i njenih otvorenih kanala, uzmlatarao je da ne bi zaostao. Manmut je znao da, sve dok obojica putuju tom brzinom, kraken neće moći da ispruži pipke do kraja kako bi obuhvatio podmornicu, ali ako njegova mala lađa naiđe na nešto – recimo, na veliki otkos svetleće morske trave – pa bude primoran da uspori, ili još gore, ako se zaglibi među svetlećim vlatima sluzi, kraken će se sručiti na njega kao…
„Ma, đavo da ga nosi“, reče Manmut, ostavivši se daljih pokušaja poređenja, progovorivši glasno u tišini pretrpane eko-šupljine podmornice. Njegovi senzori bili su uključeni u brodske sisteme i virtuelni vid pokazao mu je ogromne sastojine svetleće morske trave pravo napred. Svetlucave kolonije tu su plutale duž izotermičkih struja i hranile se crvenkastim žilama magnezijum-sulfata koje su se dizale do ledene izbočine kao mnoštvo krvavog korenja.
Manmut pomisli zaroni i podmornica zaroni dvadeset kilometara dublje, izbegavši donje kolonije morske trave za samo nekoliko desetina metara. Kraken zaroni za njim. Da je kraken mogao da se ceri, sada bi se iscerio – to je bila njegova dubina za ubijanje.
Manmut nerado izbaci Sonet 116 iz svog vidnog polja i razmotri mogućnosti koje su mu stajale na raspolaganju. Ako ga kraken pojede na manje od stotinu kilometara od Centralnog Konamara Haosa, biće mu vrlo neprijatno. Krive su te proklete demokrate – trebalo je da očiste svoje lokalno podmorje od čudovišta pre nego što su naložile jednom od svojih moravečkih istraživača da se vrati zbog sastanka.
Mogao je da ubije krakena. Ali bez podmornice-žeteoca na hiljadu klikova daleko, divna zver bila bi iskidana na komade i proždrali bi je paraziti u kolonijama svetleće morske trave, sone ajkule, plutajući cevasti crvi i drugi krakeni mnogo pre nego što bi žetelac kompanije stigao blizu nje. Bila bi to strašna šteta.
Manmut pređe sa virtuelnog na običan vid taman toliko da se obazre po svojoj eko-niši, kao da će mu zahvaljujući pogledu na njegovu pretrpanu stvarnost sinuti neka zamisao. I jeste sinula.
Na stolu njegove konzole, zajedno s tomovima Šekspira u kožnom povezu i odštampanim kritikama Vendlerove, stajala je i lava-lampa – mala šala njegovog starog partnera moraveka Urcvejla pre gotovo dvadeset J-godina.
Manmut se osmehnu i ponovo uključi virtuelno na svim frekvencijama. Ovako blizu Centralnog Haosa sigurno ima dijapira, a krakeni mrze dijapire...*
Da. Petnaest klikova prema jugu-jugozapadu, čitava zavesa njih dizala se lagano prema površinskom ledu jednako mlitavo kao i voštani mehuri u njegovoj lava-lampi. Manmut odredi kurs prema najbližem dijapiru koji se dizao prema kanalu i dodade još pet čvorova koliko da se obezbedi, ukoliko bezbednost uopšte postoji u dometu pipaka odraslog krakena. Dijapir je bio samo običan grumen toplog leda, zagrejan daleko dole u prolazima i gravitacionim vrelim zonama, i dizao se kroz more Epsom-soli prema površinskom ledu koji je nekada pokrivao 100 procenata Evrope, a sada, dve hiljade zemaljskih godina posle prispeća radne ekipe kriobota, i dalje je pokrivao više od 98 procenata meseca. Ovaj dijapir imao je prečnik oko petnaest kilometara i brzo se dizao dok se približavao površinskom prekrivaču.
Kra kenima se nisu dopadala elektrolitska svojstva dijapira. Odbijali su da tom materijom uprljaju makar i pipke-izvidnike, a kamoli udove za ubijanje i ždrela.
Manmutova podmornica stigla je do mehura koji se dizao dobrih deset kilometara pre krakena koji ju je progonio, usporila, morfovala spoljnu oplatu tako da ojača za udar, uvukla senzore i sonde, a onda se zarila u grumen mulja. Manmut je koristio sonar i EPS da proveri lentikule i navigacione kanale nekih osam hiljada metara iznad njega. Za nekoliko minuta i sam dijapir će se spljeskati o debelu ledenu kapu, poteći će naviše kroz pukotine, lentikule i kanale, da bi izbacio muljeviti led u fontani visokoj stotinu metara. Zakratko, taj deo Konamara Haosa izgledaće kao Jeloustonski park iz Amerike Izgubljenog doba, sa snažnim gejzirima crvenim od sumpora i ključalim vrelim izvorima. Onda će se mlaz raspršiti pod Evropinom atmosferom jednakoj tek sedmini Zemljine, pasti kao usporena oluja mulja kilometrima s obe strane svake površinske lentikule, a onda se zalediti u Evropinoj retkoj, veštačkoj atmosferi – ispod svih njenih 100 milibara – te tako dodati još apstraktnih kipova ionako pretrpanim ledenim poljima.
Manmut nije mogao bukvalno da pogine – iako delom organski, on je pre „postojao“ nego „živeo“ i bio je dizajniran tako da bude otporan – ali nipošto nije želeo da postane deo fontane ili zaleđeni komad apstraktne skulpture za sledećih hiljadu zemaljskih godina. Na tren je zaboravio i na krakena i na Sonet 116 dok je proračunavao – brzinu dizanja dijapira, kretanja sopstvene podmornice napred, kroz mulj, munjevito primicanje ledene kape – a onda je učitao svoje misli u mašinsku salu i rezervoare balasta. Ako sve bude išlo kako treba, izaći će na južnoj strani dijapira na pola kilometra pre sudara grumena sa ledom i ubrzati pravo napred, udariti i izbiti na površinu baš kada plimni talas dijapirove fontane bude potisnut niz kanale. Onda će upotrebiti to ubrzanje od 100 kilometara na sat kako bi izmakao učinku fontane – praktično će koristiti svoju po dmornicu kao dasku za surfovanje da bi prevalio polovinu udaljenosti do Centrale Konamara Haosa. Poslednjih dvadesetak kilometara do baze moraće da prevali po površini pošto se plimni talas bude rasuo, ali nije imao izbora. Biće to đavolski efektan ulazak.
Pod uslovom da nešto ne zapreči kanal ispred njih. Ili pod uslovom da neka druga podmornica ne nailazi istim kanalom iz Centrale. To bi baš bilo neprijatno u nekoliko sekundi pre nego što Manmut i Crna gospa budu uništeni.
Bar neće više morati da brine o krakenu. Ta stvorenja odbijala su da se uzdignu na bliže od pet kilometara od površinskog pokrivača.
Pošto je dao sve komande i shvatio da je učinio sve čega je mogao da se seti da bi preživeo i stigao blagovremeno u bazu, Manmut je nastavio da analizira sonet.

Manmutova podmornica – koju je on odavno nazvao Crna gospa – prokrstarila je poslednjih dvadeset kilometara do Centrale Konamara Haosa u kanalu širine jednog kilometra, po površini crnog mora pod crnim nebom. Videlo se tri četvrtine Jupitera, oblaci su bili svetli, a tamo gde su se zgomilali presijavali su se prigušenim bojama, dok je majušni Io klizio po licu izlazećeg džina nedaleko iznad ledenog obzorja. S obe strane kanala, izbrazdane ledene litice dizale su se nekoliko stotina metara i strma lica bila su im mat siva i mutnocrvena spram crnog neba.
Manmut je bio uzbuđen kada je prizvao Šekspirov sonet.

SONET 116

Brak srodnih duša zar s puta ne smetne
Zapreku svaku! Prava ljubav nije
Ako se mijenja kada mijenu sretne,
I krene vjerom kad nevjera bije.
Ne! Ljubav kao svjetionik sjaje,
Oluje gleda, da nikad ne trene;
Lađi, što luta, cilj k’o zvijezda daje:
Upliv joj neznan, mjere izmjerene.
Ne, ljubav nije igračka Vremena,
Makar joj ruže srp Vremena robi,
I ne mijenja se od trena do trena,
Već čvrsne čak i pod oštricom kobi.
Kad toj bi varci ja dokazom bio,
Ja ne bih pjevo – nit’ bi tko ljubio.*

***

Tokom decenija uspeo j e da zamrzi ovaj sonet. Bilo je to nešto što su ljudska bića deklamovala na svojim venčanjima davno pre, u Izgubljenom dobu. Bio je ulizički. Bio je jevtin. Nije to bio dobar Šekspir.
Ali kada je pronašao mikrozapise sa kritikama žene po imenu Helen Vendler – kritičarke koja je živela i pisala u jednom od tih vekova, Devetnaestom, Dvadesetom ili Dvadesetprvom (vremenski pečati zapisa bili su nejasni) – Manmut je našao ključ za prevođenje tog soneta. Šta ako Sonet 116 nije bio, kako su ga prikazivali toliko mnogo vekova, gnjecava afirmacija, već silovito odbacivanje?
Manmut se vratio svojim zabeleženim „ključnim rečima“ ne bi li pronašao potporu za svoje tumačenje. Bilo ih je u svakom stihu, „ne“, „nije“, „ne“, „nikad“, „ne“, „ne“, a onda, u četrnaestom stihu, „ne“ i „nit“ – kao odjek nihilističkog „nikad, nikad, nikad, nikad, nikad“ kralja Lira.
Bila je to definitivno pesma odbijanja. Ali odbijanja čega?
Manmut je znao da je Sonet 116 deo „mladićkog“ ciklusa, ali je takođe znao da je fraza „Mladić“ jedva nešto više od velikog smokvinog lista pridodatog u kasnijim, čednijim godinama. Ljubavne pesme nisu bile upućene muškarcu, već „mladiću“ – svakako dečaku, verovatno ne starijem od trinaest godina. Manmut je čitao kritike iz druge polovine Dvadesetog veka i znao je da su ti „naučnici“ tumačili sonete bukvalno – što će reći, kao prava homoseksualna pisma koja je slao dramski pisac zvani Šekspir – ali Manmut je takođe znao, iz učenijih radova iz prethodnih razdoblja i iz kasnijeg dela Izgubljenog doba, da je takvo politički motivisano bukvalno mišljenje detinjasto.
Šekspir je u svojim sonetima gradio dramu, Manmut je bio siguran u to. „Mladić“ i kasnije „Crna gospa“ bili su likovi u toj drami. Sonete je pisao godinama i to ne u vrelini strasti, već u zrelosti svoje pune snage. A šta je istraživao u tim sonetima? Ljubav. A šta je Šekspir „zaista mislio“ o ljubavi?
Niko to neće nikad saznati – Manmut je bio siguran da je Bard bio previše pametan, previše ciničan, previše pritvoran da bi i kada iskazao svoja stvarna osećanja. Ali u komadu za komadom, Šekspir je pokazao kako snažna osećanja – uključujući ljubav – od ljudi prave budale. Šekspir je, baš kao i Lir, voleo svoje Budale. Romeo je bio Budala Sreće, Hamlet Budala Sudbine, Makbet Budala Ambicije, Falstaf... pa, Falstaf uopšte nije bio budala... ali se zaludeo zarad ljubavi princa Hala i svisnuo od slomljenog srca kada ga je mladi princ napustio.
Manmut je znao da „pesnik“ u ciklusima soneta, koji se ponekad pominje kao „Vil“ – uprkos insistiranju mnogobrojnih površnih izučavalaca iz Dvadesetog veka – nije bio istorijski Vil Šekspir, već pre još jedan dramski konstrukt koji je stvorio pisac/pesnik kako bi istražio sve vidove ljubavi. Šta ako je taj „pesnik“ bio, baš kao Šekspirov zlosrećni grof Orsino, Budala Ljubavi? Čovek zaljubljen u ljubav?
Manmutu se dopadao taj pristup. Znao je da Šekspirov „brak dve duše“ između starijeg pesnika i mladića nije bio homoseksualna veza, već istinski sakrament dve senzibilnosti, jedan vid ljubavi koji se cenio u danima mnogo pre Šekspira. Na površini, Sonet 116 kao da je bio izanđala izjava te ljubavi i njene stalnosti, ali ako je zapravo bio odbijanje... Manmut najednom uvide gde se to uklapa. Kao toliko drugih velikih pesnika, Šekspir je počinjao svoje pesme pre ili posle njihovog početka. Ali ako je ovo bila pesma odbijanja, šta je onda odbijala? Šta je to mladić rekao starijem, ljubavlju opijenom pesniku, što je zahtevalo tako žestoko odbijanje?
Manmut isturi prste na svom primarnom manipulatoru, uze pisaljku i nažvrlja na t-ploči...

Dragi Vile – Naravno da bismo obojica voleli da ovaj naš brak srodnih duša – kad već muškarci ne mogu da dele sveti telesni brak – bude jednako stvaran i stalan kao i istinski brak. Ali on to ne može biti. Ljudi se menjaju, Vile. Okolnosti se menjaju. Kada osobine ljudi, ili ljudi sami nestanu, isto biva i sa ljubavlju. Nekad sam te voleo, Vile, stvarno jesam, ali ti si se promenio, drugačiji si, tako da je jednako nastala i promena u meni i naša je ljubav drugačija.

Najsrdačnije, tvoj
Mladić

Manmut pogleda pismo i nasmeja se, ali smeh mu zamre kada mu sinu koliko sve to zaista menja Sonet 116. Sada je sonet, umesto sladunjave afirmacije nepromenjive ljubavi, postao silovito odbijanje mladićevog odbacivanja, argument protiv takvog samopovlađujućeg napuštanja. Sada bi sonet glasio:

Brak srodnih duša zar s puta ne smetne
(takozvanu) „Zapreku“ svaku! Prava ljubav nije
Ako se „mijenja kada mijenu sretne“,
I „krene vjerom kad nevjera bije“.
O ne!

Manmut je jedva suzbijao svoje uzbuđenje. Sve u sonetu i čitavom sonetnom ciklusu sada je škljocnulo na svoje mesto. Malo je ostalo od te vrste ljubavi zvane „brak srodnih duša“ – malo toga osim gneva, optužbi, okrivljavanja, laži i novih neverstava – a sve to će izneti na videlo Sonet 126, kada će „Mladić“ i sama idealna ljubav biti ostavljeni zarad uživanja u bludnici zvanoj „Crna gospa“. Manmut prebaci svest na virtuelno i započe kodiranje elektronske poruke svom vernom sabesedniku u poslednjih desetak zemaljskih godina, Orfiju sa Ija.
Oglasiše se alarmi. U Manmutovom virtuelnom vidokrugu zatreperiše svetla. Na sekund on pomisli: kraken! – ali kraken nikada ne bi došao na površinu niti ušao u otvoreni kanal. Manmut sačuva sonet i beleške, obrisa e-poruku s liste čekanja na slanje i otvori spoljne senzore.
Crna gospa je bila pet kilometara od Centrale Haosa, u oblasti podmorničke marine gde je postojala daljinska kontrola. Manmut prepusti brod Centrali i zagleda se u ledene litice ispred sebe.
Spolja, Centrala Konamara Haosa izgledala je kao najveći deo ostatka površine Evrope – metež isturenih grebena koji su dizali ledene litice dve ili tri stotine metara uvis, sa masom leda koja je zaprečavala lavirint otvorenih kanala i crnih lentikula – ali onda su tragovi naseobina postali vidljivi: crna gubica spremišta za podmornice se otvarala, liftovi na površini litice su se kretali, u ledu su se ukazali novi prozori, navigaciona svetla su pu lsirala i treptala na površinskim modulima, naseljenim čvorištima i antenama i – visoko iznad mesta gde su se litice završavale spram crnog neba – nekoliko šatlova za saobraćaj koji se odvijao s jednog meseca na drugi strelovito je sletalo na tamošnju platformu. Svemirske letelice ovde, u Centrali Haosa. Vrlo neobično. I dok je Manmut dovršavao pristajanje, isključivao brodske funkcije iz aktivnog modusa i razdvajao se od sistema podmornice, razmišljao je: Do đavola, zbog čega li su me samo pozvali ovamo?
Kada je pristajanje bilo završeno, Manmut je prošao kroz traumu ograničavanja svojih čula i kontrole na nezgrapnu skučenost svog manje-više humanoidnog tela, napustio brod, stupio na plavo osvetljeni led i pošao brzim liftom visoko gore, prema naseljenim čvorištima.

  • Prevodilac: Goran Skrobonja
  • Izdanje: 1
  • Godina: 2004
  • Jezik: Srpski jezik
  • Vrsta uveza: Meki uvez
  • Pismo: Latinica
  • Veličina: 130x200
  • Zemlja porijekla: Srbija
  • Stanje: Nova

Detalji

Sa visova Olimpus Monsa na Marsu moćni Zevs i njegova besmrtna porodica bogova, boginja i polubogova gledaju strahovitu borbu i posmatraju – a često i utiču na – legendarne podvige Parisa, Ahileja, Hektora, Odiseja i sukobljenih vojski Grka i Trojanaca. Tomas Hokenberi, nekadašnji profesor iz dvadeset prvog vijeka i izučavalac Ilijade takođe posmatra. Hokenberijeva dužnost je da posmatra i izveštava o tome kako se odvija Trojanski rat za takozvana božanstva koja su smatrala da će im koristiti ako ga vrate iz mrtvih. Ali muza kojoj služi ima za umornog naučnika novi zadatak, po nalogu Afrodite lično. Uz pomoć tehnologije četrdesetog vijeka, Hokenberi treba da se ubaci na Olimp, špijunira njegove božanske stanovnike... i konačno uništi Afroditinu sestru i suparnicu, boginju Paladu Atenu. Na Zemlji koja je suštinski izmjenjena poslije odlaska Post-ljudi vijekovima ranije, veliki događaji na krvavim ravnicama Iliona služe kao puka zabava. Prizori neprikosnovenog junaštva i neuporedivog pokolja unose uzbuđenja u život ljudi lišenih hrabrosti, muka, rada i svrhe. Ali takva egzistencija nije dovoljna za Harmena, čovjeka koji živi poslednju godinu svoje posljednje Dvadesetice. Taj najrijeđi od svih post-postmodernih ljudi - avanturista – namjerava da istraži prostore daleko izvan granica svog svijeta prije isteka vremena koje mu je dodjeljeno, u potrazi za izgubljenom prošlošću, razornom istinom i bjekstvom od sopstvenog neumitnog “posljednjeg faksa”. U međuvremenu, iz dalekih prostora Jupiterovog svemira četiri rase razumnih mašina utrkuju se u istrazi - i, moguće, okončanju – potencijalno katastrofalnih emisija neobjašnjivog kvantnog fluksa koje potiču sa vrha planine kilometrima iznad teraformirane površine Marsa... Prva knjiga izuzetne dvodjelne epopeje koja će biti okončana Olimpom, Simonsov Ilion je pustolovina koja oduzima dah, ogromnog raspona i imaginacije, i kreće se kroz vrijeme i prostor kako bi spojila tri naizgled različite priče na svijež, uzbudljiv i potpuno neočekivan način. Uistinu majstorsko djelo naučne fantastike i verovatno najbolje Simonsovo dostignuće do sada, u već izuzetnom književnom opusu. ODLOMAK 1 Ravnice Iliona Gnev. Gnev mi, Muzo, pevaj, Ahileja, Peleju sina, ubice, ljudomore, čiji je usud da pogine, pevaj gnev koji je Ahajce koštao toliko vrlih ljudi i poslao toliko živih, srčanih duša u sumornu Kuću mrtvih. I kad si već kod toga, Muzo, pevaj gnev samih bogova, tako drskih i tako moćnih ovde, na svom novom Olimpu, i gnev postljudi, koliko god bili mrtvi i nestali, te gnev onih malobrojnih preostalih pravih ljudi, koliko god bili obuzeti sobom i beskorisni. I dok pevaš, Muzo, pevaj takođe gnev onih bića promišljenih, svesnih ali ne baš toliko nalik ljudima što sanjaju tamo, pod ledom Evrope, umiru u sumpornom pepelu Ija i rađaju se u hladnim prevojima Ganimeda. O, i pevaj o meni, Muzo, o jadnom Hokenberiju rođenom iznova protiv svoje volje – o jadnom mrtvom doktoru Tomasu Hokenberiju, Hokenbušu za prijatelje, za prijatelje koji su se odavno pretvorili u prah na svetu odavno napuštenom. Pevaj moj gnev, da, moj gnev, Muzo, koliko god sitan i beznačajan taj gnev bio kada se meri s gnevom besmrtnih bogova, ili kada se uporedi s besom bogomore Ahileja. Kad bolje razmislim, Muzo, nemoj uopšte pevati o meni. Znam te. Tebi sam se obavezao i služio, Muzo, kučko kakve nema. I ne verujem ti, Muzo. Ni najmanje. Ako već treba da budem nevoljni Hor u ovoj priči, onda sa pripovedanjem mogu započeti gde god odaberem. Biram da započnem ovde. Dan je kao i svaki drugi dan tokom više od devet godina od mog ponovnog rođenja. Budim se u barakama Sholije, tamo gde je pesak crven, a nebo plavo, među velikim kamenim licima, Muza me doziva, njuše me i propuštaju krvožedni kerberidi, hitam baš kao što treba trideset vertikalnih kilometara uzbrdo do zelenih vrhova Olimpa superbrzim kristalnim pokretnim stepenicama na istočnoj strmini i – kada se pojavim u praznoj Muzinoj vili – sholik kome je smena završena uputi me u situaciju, stavim na sebe opremu za morfovanje i protivudarni oklop, zavučem tejzersku palicu za opasač, a onda se prebacim kvantnim teleportom na ravnice Ilion a. Ako ste ikada zamišljali opsadu Iliona, kao što sam ja profesionalno činio duže od dvadeset godina, moram vam reći da vaša mašta gotovo izvesno nije bila dorasla tom zadatku. Moja nije. Stvarnost je daleko čudesnija i strašnija čak i od onoga što je slepi pesnik naumio da vidimo. Pre svega, tu je grad, Ilion, Troja, jedan od velikih naoružanih polisa antičkog sveta – više od tri i po kilometra daleko od plaže gde sada stojim, ali ipak vidljiv, divan i dominantan na svojoj uzvisini, sa visokim zidovima obasjanim hiljadama baklji i lomača, sa kulama koje nisu baš toliko neizmerno visoke kao što je Marlo želeo da pomislimo, ali i dalje zapanjujuće – visoke, zaobljene, tuđinske, impozantne. Onda su tu Ahajci i Danajci i ostali okupatori – tehnički još ne „Grci“ pošto će taj narod nastati tek posle više od dve hiljade godina, ali ja ću ih svejedno zvati Grcima – nanizani kilometar za kilometrom duž obale. Kada sam predavao Ilijadu, govorio sam studentima da je Trojanski rat, uprkos svoj homerovskoj slavi, verovatno u stvarnosti bio prilično mali događaj – nekoliko hiljada grčkih ratnika protiv nekoliko hiljada Trojanaca. Čak i najobavešteniji članovi sholije – te grupe izučavalaca Ilijade koja je postojala gotovo dva puna milenijuma – procenili su na osnovu speva da nije moglo biti više od 50.000 Ahajaca i ostalih grčkih ratnika koji su se iskrcali duž obale iz svojih crnih brodova. Pogrešili su. Procene sada pokazuju da ima više od 250.000 grčkih napadača i otprilike upola manje trojanskih branilaca i njihovih saveznika. Očigledno, svaki ratnik junak na grčkom ostrvlju pohitao je u tu bitku – jer bitka je podrazumevala pljačku – i poveo sa sobom svoje vojnike, pratioce, robove i konkubine. Vizuelni utisak je zapanjujući: kilometar za kilometrom obasjanih šatora, logorskih vatri, odbrambenih barijera od zašiljenog kolja, kilometri rovova iskopanih u tvrdom tlu iznad plaža – ne da bi se u njima zgurili i sakrili, već da bi tako odvratili od napada trojansku konjicu – i na hiljade lomača, vat ri za pripremanje obeda i vatri za spaljivanje leševa, koje obasjavaju sve te kilometre šatora i ljudi i blistaju na uglačanim kopljima i sjajnim štitovima. Vatre za spaljivanje leševa. Jer u proteklih nekoliko nedelja, kuga se zavukla u grčke redove, pobivši najpre magarce i pse, a zatim vojnika tu, slugu tamo, sve dok najednom u proteklih deset dana nije prerasla u epidemiju i pobila više ahajskih i danajskih junaka nego branioci Iliona za više meseci. Podozrevam da je u pitanju tifus. Grci su sigurni da je to bes Apolonov. Video sam Apolona iz daljine – kako na Olimpu, tako i ovde – i to vam je jedan jako gadan baja. Apolon je bog strelac, gospodar srebrnog luka, „onaj koji udara izdaleka“ i, mada je bog lečenja, istovremeno je i bog bolesti. I više od toga, on je glavni božanski saveznik Trojanaca u ovoj borbi, i da je po Apolonovoj volji, Ahajci bi bili zbrisani. Bez obzira na to da li je ta tifusna groznica došla iz reka punih leševa i drugih ovdašnjih zagađenih voda ili iz Apolonovog srebrnog luka, Grci su u pravu što misle da im on želi zlo. U ovom trenutku, ahajski „gospodari i kraljevi“ – a svaki od tih grčkih junaka jeste nekakav kralj ili gospodar u sopstvenoj oblasti i sopstvenim očima – okupljaju se za javnu skupštinu blizu Agamemnonovog šatora kako bi odlučili šta da preduzmu ne bi li okončali tu pošast. Prilazim polako, gotovo sa oklevanjem, iako bi posle devet godina čekanja ovo trebalo da bude najuzbudljiviji trenutak u mom dugom posmatranju ovog rata. Večeras Homerova Ilijada zaista počinje. O, prisustvovao sam ja mnogim elementima iz Homerovog speva koje je pesnik vremenski pogrešno locirao, kao što je takozvani Spisak brodova, skup i popis svih grčkih snaga, koji se nalazi u Drugom pevanju Ilijade, ali ja sam video da se zbio pre više od devet godina prilikom pripreme ove vojne ekspedicije u Aulidi, tesnacu između Eubeje i grčkog kopna. Ili Epipoleza, smotra vojske koju vrši Agamemnon, a zbiva se u Četvrtom pevanju Homerovog epa, ali ja sam video da se dogodila ubrzo po i skrcavanju armija ovde, blizu Iliona. Posle tog događaja usledilo je ono što sam u predavanjima nazivao Teihoskopijom, ili „Gledanjem sa bedema“, kad Helena prepoznaje razne ahajske junake pred Prijamom i drugim trojanskim vođama. Teihoskopija se pojavljuje u Trećem pevanju speva, ali u stvarnom sledu događaja zbila se ubrzo po iskrcavanju i Epipolezi. Ako ovde uopšte postoji stvarni sled događaja. U svakom slučaju, večeras je skup kraj Agamemnonovog šatora i sukob između Agamemnona i Ahileja. Tu Ilijada počinje, i trebalo bi da ovde bude usmerena sva moja energija i profesionalna umešnost, ali istina je da me zdravo zabole za sve to. Neka se šepure. Neka besne. Neka Ahilej posegne za mačem – pa, priznajem da me zanima da to pogledam. Hoće li se Atena zaista pojaviti da ga spreči, ili je ona samo metafora za Ahilejev zdrav razum koji je prevladao? Ceo život sam čekao odgovor na takvo pitanje i odgovor je samo nekoliko minuta daleko ali, začudo, neopozivo… zdravo… me… zabole. Devet godina bolnog ponovnog rađanja i sporog vraćanja pamćenja, neprekidnog ratovanja i neprekidnog herojskog šepurenja, da ne pominjem to što sam rob bogova i Muze, sve to je uzelo svoj danak. U ovom trenutku bio bih podjednako zadovoljan kada bi se pojavio jedan B-52 i ispustio atomsku bombu i na Grke i na Trojance. Jebeš sve te junake i drvene kočije na kojima su se dovezli. Ali, vučem se prema Agamemnonovom šatoru. Ovo je moj posao. Ako ovo ne osmotrim i ne pošaljem Muzi izveštaj, neću zbog toga izgubiti mesto na katedri. Bogovi će me svesti na koštane opiljke i prašnjavu DNK iz kojih su me ponovo stvorili i to će, kao što kažu, biti to. 2 Brda Ardisa, Ardis Hol Dimen se dofaksovao i očvrsnuo blizu Adine kuće, a onda glupavo zažmirkao prema crvenom suncu na obzorju. Nebo je bilo vedro, a suton je goreo između visokih stabala na vencu i zahvaljujući njemu i polarni i ekvatorijalni prsten svetleli su dok su se obrtali na kobaltnom nebu. Dimen je bio dezorijentisan zato što je ovde bilo veče , a pre samo jedne sekunde bilo je jutro kada se otfaksovao sa Tobijeve žurke povodom Druge dvadesetice u Ulanbatu. Prošle su godine otkad je posetio Adinu kuću i, ako se izuzmu oni prijatelji kojima je najredovnije odlazio u posetu – Sedmen u Parizu, Ono u Belinbadu, Rajzir u njenoj kući na liticama Čoma, još nekoliko drugih – pojma nije imao na kom će se kontinentu ili u kojoj vremenskoj zoni naći. Ali opet, Dimen nije znao ni za imena niti položaj kontinenata, a kamoli za geografske koncepte ili vremenske zone, pa mu sâm nedostatak znanja ništa nije ni značio. Opet, ovo ga je dezorijentisalo. Izgubio je jedan dan. Ili ga je možda stekao? U svakom slučaju, vazduh je ovde mirisao drugačije – vlažnije, zasićenije, divljije. Dimen se obazre oko sebe. Stajao je u središtu platforme generičke faks-stanice – na tom uobičajenom krugu od permabetona s otmenim gvozdenim stubovima na čijim su vrhovima bile žute kristalne nadstrešnice, a blizu središta kruga na stubu se nalazio neizbežni kodirani znak koji on nije umeo da pročita. U dolini se nije videla nikakva druga građevina, samo trava, drveće, potok u daljini, sporo okretanje prstenova ukrštenih iznad njega poput armatura kakvog velikog, sporog žiroskopa. Veče je bilo toplo, vlažnije nego u Ulanbatu, a faks-platforma bila je smeštena u središtu travnate poljane okružene niskim brežuljcima. Šest metara iza kružne platforme stajale su drevne otvorene karuce za dve osobe, s jednim točkom i sa podjednako drevnim servitorom koji je lebdeo iznad mesta za vozača, dok je jedan jedini vojniks stajao između drvenih držalja. Prošlo je više od decenije otkad je Dimen posetio Ardis Hol, ali sada se setio koliko je sve to bilo varvarski nezgodno. Apsurdno, da neko u kući nema faks-stanicu. „Dimen Ur?“ – upita servitor, iako je očito znao ko je on. Dimen progunđa nešto i pruži svoju izanđalu putnu torbu. Majušni servitor dolebde bliže, uze prtljag među obložene šiljke i utovari ga u platneni odeljak karuca dok se Dimen peo unutra. „Da li čekamo još nekoga?“ „Vi ste poslednji gost“, odgovori servitor. On odzuja u svoju nišu u obliku polulopte i škljocnu komandu; vojniks ščepa držalje karuca i zakaska prema zalazećem suncu, dok su njegove crvenkaste noge i točak karuca dizali veoma malo prašine na šljunčanom drumu. Dimen se zavali u zelenu kožu, osloni se obema rukama o svoj štap za pešačenje i prepusti uživanju u vožnji. Nije došao da poseti Adu, već da je zavede. Time se Dimen bavio – zavodio je mlade žene. I sakupljao je leptire. Činjenica da je Ada bila u svojim srednjim dvadesetim, dok se Dimen približavao svojoj Drugoj dvadesetici, njemu nije značila ništa. Kao ni to što je Ada bila njegova bliska rođaka. Tabui incesta odavno su nestali. „Genetska devijacija“ za Dimena nije postojala ni kao koncept, ali sve i da jeste, on bi se pouzdao u to da će firmarijum srediti stvar. Firmarijum je mogao da sredi sve. Dimen je bio u poseti Ardis Holu pre deset godina u ulozi rođaka – i pokušao je da zavede drugu Adinu rođaku, Virdžiniju, iz čiste dosade, pošto je Virdžinija bila privlačna koliko i kakav vojniks – kada je prvi put video Adu golu. Išao je jednim od beskrajnih hodnika u Ardis Holu u potrazi za konzervatorijumom gde se doručkovalo, kad je prošao kraj sobe mlađe žene; vrata su bila odškrinuta, a tamo, kao odraz u visokom, izvitoperenom ogledalu bila je Ada, koja se sunđerom prala iznad lavaboa, odevena samo u izraz blage dosade – kako je Dimen kasnije saznao, Ada je bila svakakva, ali nipošto nije posvećivala preveliku pažnju higijeni – i njen odraz, ta mlada žena koja se upravo pomaljala iz čaure detinjstva, obuzela je njega, tog odraslog muškarca jedva nešto starijeg nego što je Ada sada bila. Čak i tada, sa bucmastim tragovima detinjstva još prisutnim na kukovima, butinama i propupelim dojkama, Ada je bila prizor zbog kog je vredelo zastati i diviti se. Bleda – devojčina koža uvek je bila meka i bela kao pergament, koliko god boravila napolju – sivih očiju, sa usnama boje maline i crnom crnom kosom, bila je pravi san erotomana amatera. U to vreme je kultura od žena zahtevala da se briju ispod pazuha, ali ni mlada Ada, ni – Dimen se iskreno tome nadao – njena odrasla verzija nisu obraćale na to pažnju baš kao ni na većinu drugih kulturoloških modaliteta. Zamrznuto u visokom ogledalu tada (i pribodeno i uzdignuto visoko u zbirci Dimenovih sećanja sada) bilo je to telo devojčice, ali već jedro, teške blede dojke, glatka koža, živahne oči, a sve to bledilo naglašavala su četiri crna maljava mesta – talasasti znak pitanja od kose koju je nosila pažljivo podignutu osim kada se igrala, a to je najčešće bio slučaj, dva zareza ispod njenih mišica, i savršeni uskličnik – još nedozreo u trougao – koji je vodio prema senkama među njenim butinama. Dok se vozio u karucama, Dimen se osmehivao. Nije imao pojma zbog čega ga je Ada pozvala na tu rođendansku proslavu posle toliko godina – niti čija se Dvadesetica slavi – ali bio je ubeđen da će zavesti mladu ženu pre povratka faksom u stvarni svet žurki, dugih poseta i uzgrednih veza sa belosvetskijim ženama. Vojniks je kaskao bez napora i vukao karuce praćen samo šuštanjem šljunka ispod nogu i tihim zujanjem drevnih žiroskopa u samoj kočiji. Senke su se prikradale dolinom, ali uski put dizao se preko grebena i hvatao poslednje tragove sunca – prepolovljen na sledećem grebenu na zapadu – a onda se spuštao u širu dolinu gde su se polja sa nekakvim niskim usevima pružala s obe strane. Servitori koji su ih obrađivali strelovito su nadletali polja, kao mnoštvo lebdećih lopti za kriket, pomislio je Dimen. Put je skretao prema jugu – levo od Dimena – i prelazio reku natkrivenim drvenim mostom, a onda se vraćao natrag uz strmiji brežuljak, gde je ulazio u staru šumu. Dimen se nejasno sećao da je u toj drevnoj šumi pre deset godina lovio leptire, kasnije onog istog dana kada je ugledao mladu Adu golu u ogledalu. Sećao se svog uzbuđenja zbog toga što je uhvatio retku vrstu crnog leptira kraj jednog vodopada, a sećanje se mešalo s uzbuđenjem zbog toga što je video devojčinu bledu put i crne malje. Sada se setio k ako ga je Adin odraz pogledao kada je bledo lice podiglo pogled s vode za umivanje – nezainteresovano, ni zadovoljno ni gnevno, bez stida ali i bez drskosti, donekle klinički – i zapiljilo se u dvadesetsedmogodišnjeg Dimena ukočenog u hodniku od požude – gotovo jednako kao što je sâm Dimen proučavao uhvaćenog crnog leptira. Karuce su se približavale Ardis Holu. Pod drevnim hrastovima, brestovima i stablima jasena pri vrhu brda bilo je mračno, ali duž druma bili su postavljeni žuti fenjeri, a u prašumi su se nazirali nizovi šarenih fenjera, koji su možda ocrtavali staze. Vojniks je istrčao iz šume i ukazao se sumračni prizor: Ardis Hol blistav na svom vrhu; staze i putevi od belog šljunka što krivudaju od njega u svim pravcima; duga, travnata utrina koja se proteže od glavnog zdanja gotovo pola kilometra pre nego što zeleni potes ne zapreči još jedna šuma; reka iza nje, još svetlucava od zamirućeg svetla s neba; a kroz procep u brdima na jugozapadu, pogled na pošumljenija brda – crna, bez svetala – a onda još brda iza toga, sve dok se crni grebeni ne stope s mračnim oblacima na horizontu. Dimen uzdrhta. Sve do tog trena nije se setio da se Adina kuća nalazi u blizini šume dinosaurusa na tom kontinentu, koji god da je. Setio se da je prilikom svoje prethodne posete bio prestravljen, iako su ga Virdžinija, Vanesa i svi ostali uveravali da opasnog dinosaurusa nema na osamsto kilometara unaokolo – u stvari, uveravali su ga svi osim petnaestogodišnje Ade, koja ga je samo gledala tim proračunatim, blago uveseljenim pogledom koji je ubrzo upoznao kao njen uobičajeni izraz. Tada ne bi izašao ni da prošeta da nije bilo leptira. Sada bi bilo potrebno više od toga. Iako je znao da je savršeno bezbedan, okružen vojniksima i servitorima, Dimen nije imao nikakvu želju da ga proždere izumrli reptil i da se probudi u firmarijumu sa sećanjem na tu nedostojnost. Džinovski brest nizbrdo od Ardis Hola bio je okićen mnoštvom fenjera; baklje su bile nanizane oko kružnog puteljka i pored staza od belog šljunka koje su vo dile od kuće do dvorišta. Svesni vojniksi stajali su kraj živica pored prilaznog puta i na rubu tamne šume. Dimen vide da je u blizini bresta postavljen dugačak sto – baklje su treperile na večernjem lahoru oko slavljeničke scenografije – i da se nekoliko gostiju već okupilo za večeru. Dimen takođe zapazi, sa uobičajenim tragom zadovoljnog snobizma, da se muškarci tu još oblače u svetle odore, burnuse i večernja odela boje zemlje, u stilu koji je u važnijim društvenim krugovima, u kojima se Dimen kretao, izašao iz mode pre više meseci. Vojniks dotrča kružnim puteljkom do ulaznih vrata Ardis Hola, stade pod prugom žutog svetla koje je dopiralo sa tih vrata i spusti držalje karuca toliko blago da Dimen nije ni osetio udar. Servitor polete okolo da bi uzeo njegovu torbu dok je Dimen silazio, zadovoljan što spušta stopala na tle, i dalje pomalo ošamućen zbog današnjeg faksovanja. Ada izlete na vrata i stušti se niz stepenice da se pozdravi s njim. Dimen se ukopa u mestu i glupavo se osmehnu. Ada ne samo da je bila lepša nego što je pamtio; bila je lepša nego što je mogao da zamisli. 3 Ravnice Iliona Grčki zapovednici okupili su se ispred Agamemnonovog šatora, tu je i gomila zainteresovanih posmatrača, a svađa između Agamemnona i Ahileja već se zahuktava. Treba da pomenem da sam se do tada već morfovao u obličje Bijasa – ne istoimenog pilskog starešine iz Nestorovih redova, već starešine u službi Menesteja. Taj siroti Atinjanin u to vreme boluje od tifusa i, iako će preživeti da bi se borio u Trinaestom pevanju, retko napušta šator koji se nalazi daleko niz obalu. Kao starešina, Bijas ima dovoljno visok čin da mu se kopljanici i radoznali posmatrači uklone s puta i tako mi omoguće pristup središnjem krugu. Ali niko neće očekivati od Bijasa da progovori tokom nastupajuće debate. Propustio sam najveći deo drame kada je Kalhant, Testorov sin i „najvidovitiji od svih vidovnjaka“ saopštio Ahajcima pravi razlog Apolonovog besa. Drugi starešina koji tamo stoji šapne mi da je Kalh ant zatražio imunitet pre nego što je progovorio – zahtevajući da ga Ahilej zaštiti ako se okupljenoj gomili i kraljevima ne svidi ono što ima da kaže. Ahilej se saglasio. Kalhant je saopštio okupljenima ono što su svi već podozrevali: da je Hris, Apolonov sveštenik, molio da mu se vrati zarobljena kći, te da je Agamemnonovo odbijanje razbesnelo boga. Agamemnon je bio besan zbog Kalhantove interpretacije. „Kenjao je kockaste kozje brabonjke“, šapnuo je starešina kroz smeh začinjen vinom. Tom starešini je, ako se ne varam, ime Or i Hektor će ga ubiti za nekoliko nedelja, kad trojanski junak bude počeo da kasapi Ahajce na kamare. Or mi kaže da se Agamemnon pre samo nekoliko minuta saglasio da vrati robinju, Hrisejidu – „Cenim je i volim više od Klitemnestre, moje žene“, viknuo je Agamemnon, sin Atrejev – ali onda je kralj zatražio nadoknadu u vidu jednako lepe zarobljenice. Po Oru, koji je mortus pijan, Ahilej je povikao – „Čeknider malo, Agamemnone, najgramziviji od svih ljudi“ – i naglasio da Argejci, što je samo još jedno ime za Ahajce, Danajce, prokleti Grci sa toliko mnogo imena, nisu u mogućnosti da svom vođi u ovom trenutku prepuste više plena. Jednog dana, ukoliko se ratna sreća ponovo okrene na njihovu stranu, obećao je ljudomora Ahilej, Agamemnon će dobiti svoju devojku. U međuvremenu, rekao je Agamemnonu da vrati Hrisejidu ocu i da umukne. „U tom trenutku gospodar Agamemnon, sin Atrejev, počeo je da kenja čitave koze“, nasmeje se Or, rekavši to dovoljno glasno da se nekoliko starešina okrene i namršti na nas. Klimnem glavom i pogledam unutrašnje krugove. Agamemnon je, kao i uvek, u središtu svega. Sin Atrejev izgleda u potpunosti kao vrhovni zapovednik – visok, s bradom uvijenom u klasične uvojke, čelom polubožanstva i prodornim očima, nauljenim mišićima, odeven u najfiniju opremu i odeću. Odmah spram njega, u samom središtu kruga, stoji Ahilej. Snažniji, mlađi, još lepši od Agamemnona, Ahilej gotovo izmiče mogućnosti da se opiše. Kada sam ga prvi put video u Spisku brodova pre više od de vet godina, pomislio sam da Ahilej svakako izgleda kao najbožanskije od svih ljudskih bića među tim bogolikim ljudima, toliko je impozantno bilo njegovo fizičko i zapovedničko prisustvo. Potom sam shvatio da je, uprkos svoj svojoj lepoti i moći, Ahilej relativno glup – neka vrsta beskrajno lepšeg Arnolda Švarcenegera. Oko tog unutrašnjeg kruga nalaze se junaci o kojima sam u svom drugom životu decenijama predavao. Nisam razočaran kada ih sretnem tako, od krvi i mesa. Kraj Agamemnona, ali očigledno ne i svrstan uz njega u svađi koja upravo besni, stoji Odisej – za čitavu glavu niži od Agamemnona, ali širi u prsima i ramenima, tako da se među grčkim gospodarima kreće kao ovan među ovcama, a inteligencija i lukavština mu se vide u očima i urezani su mu u bore na vremešnom licu. Nikada nisam razgovarao sa Odisejem, ali s radošću očekujem da popričamo pre nego što se rat okonča, a on krene na svoje putovanje. Desno od Agamemnona je njegov mlađi brat Menelaj, Helenin muž. Da mi je po dolar za svaki put kada sam čuo kako se ovaj ili onaj Ahajac vajka, samo da je Menelaj bio bolji ljubavnik – „da je imao veći kurac“, kako je to Diomed grubo rekao pre tri godine jednom prijatelju u mojoj blizini – Helena ne bi zbrisala s Parisom u Ilion, a junaci sa grčkih ostrva ne bi protraćili proteklih devet godina na ovu prokletu opsadu. Levo od Agamemnona je Orest – ne Agamemnonov sin, razmažen i ostavljen kod kuće, da jednog dana osveti očevo ubistvo i zasluži sopstveni pozorišni komad, već samo istoimeni odani kopljanik koga će Hektor poseći u sledećem velikom trojanskom nasrtaju. Iza kralja Agamemnona stoji Euribat, Agamemnonov glasnik – ne treba ga mešati sa Euribatom glasnikom Odisejevim. Do Euribata stoji sin Ptolomejev, Eurimedon, zgodan momak koji vozi Agamemnonove kočije – i ne treba ga mešati sa daleko manje zgodnim Eurimedonom koji je kočijaš Nestorov. (Priznajem da bih ponekad sve te slavne patronime rado zamenio za nekoliko jednostavnih prezimena.) U Agamemnonovoj polovini kruga večeras su takođe Vel iki Ajant i Mali Ajant, zapovednici vojske iz Salamine i Lokride. Oko njih dvojice se niko nikada zabuniti neće, osim po imenu, jer Veliki Ajant liči na kakvog belog lajnbekera iz NFL-a dok Mali Ajant liči na džeparoša. Eurijal, treći po komandnoj liniji među argoliđanskim ratnicima stoji kraj svog šefa, Stenela, čoveka koji ima tako strašnu govornu manu da ni sopstveno ime ne može da izgovori. Agamemnonov prijatelj i vrhovni zapovednik argoliđanskih ratnika, što-na-umu-to-na-drumu Diomed, takođe je tu i večeras nije nimalo srećan, smrknuto bulji u zemlju, prekrštenih ruku. Stari Nestor – „jasnozbornik iz Pila“ – stoji gotovo na polovini unutrašnjeg kruga i izgleda još nesrećnije od Diomeda dok Agamemnon i Ahilej podjaruju svoj gnev i međusobne uvrede. Ako sve bude teklo kao što je Homer ispričao, Nestor će za samo nekoliko minuta održati svoj veliki govor u uzaludnom pokušaju da postidi i Agamemnona i razbesnelog Ahileja kako bi se pomirili pre nego što njihov gnev posluži trojanskim ciljevima, i priznajem da želim da čujem Nestorov govor, ako ni zbog čega drugog, a ono jer će pomenuti drevni rat protiv kentaura. Kentauri su me oduvek zanimali, a Homer i Nestor govore o njima i o ratu protiv njih kao o nečem najobičnijem; kentauri su jedno od samo dva mitska bića koja se pominju u Ilijadi, pošto je drugo himera. Jedva čekam da pomene kentaure, ali u međuvremenu se držim dalje od Nestorovog pogleda, pošto je ličnost u koju sam morfovan – Bijas – jedan od starčevih podanika, a ja ne želim da budem uvučen u razgovor. Sada o tome ne moram da brinem – pažnja Nestora i svih ostalih usmerena je na razmenu teških reči i pljuvačke između Agamemnona i Ahileja. Kraj Nestora stoje i očito se ne svrstavaju ni uz jednog ni uz drugog vođu, Menest (koga će Paris ubiti za nekoliko nedelja, ako se stvari budu odvijale po Homeru), Eumel (vođa Tesalaca iz Fere), Poliksen (jedan od zapovednika Epejaca), Poliksenov prijatelj Talpij, Toja (zapovednik Etoljana), Leont i Polipet u svojoj upadljivoj argejskoj odeći, takođe i Ma haon i njegov brat Podalirij, čiji su tesalijski poručnici stajali iza njih, Odisejev dragi prijatelj Leuk (čiji je usud da za nekoliko dana pogine od Antipove ruke) i drugi koje sam dobro upoznao tokom godina, ne samo po izgledu već i po zvuku glasa, kao i po osobenom načinu borbe, hvalisanja i prinošenja žrtava bogovima. Ako već to nisam pomenuo, ovde okupljeni drevni Grci ništa ne čine polovično – sve se radi do krajnjih dometa njihovih sposobnosti, a svaki trud sadrži ono što je jedan naučnik iz dvadesetog veka nazvao „punim rizikom da se pretrpi neuspeh“. Spram Agamemnona i desno od Ahileja stoji Patroklo – najbliži prijatelj ljudomore, čija će smrt od Hektorove ruke izazvati stvarni Gnev Ahilejev i najveću klanicu u istoriji ratovanja – kao i Tlepolem, mitski junak i lepi Heraklov sin koji je pobegao od kuće pošto je ubio očevog strica i ubrzo će poginuti od Sarpedonove ruke. Između Tlepolema i Patrokla stoji stari Fenik (Ahilejev dragi prijatelj i bivši učitelj) i šapuće sinu Dioklovom, Orsilohu, koga će ubrzo ubiti Eneja. Levo od razbesnelog Ahileja stoji Idomenej, mnogo bliži prijatelj ljudomore nego što sam mogao da pretpostavim iz speva. U unutrašnjem krugu ima još junaka, naravno, kao i bezbroj drugih u rulji iza mene, ali već vam je jasno. Niko nije bezimen, ni u Homerovom epu, ni u svakodnevnoj stvarnosti ovde, na ravnicama Iliona. Svaki čovek sve vreme sa sobom nosi očevo ime, istoriju, zemlje, žene, decu i pokretnu imovinu, u svim susretima, kako borbenim, tako i retoričkim. Dovoljno da jednog običnog naučnika sasvim iscrpi. „Dobro, bogu podobni Ahileju, što varaš na kockama, varaš u ratu, varaš sa ženama – sad hoćeš da prevariš mene!“ – dere se Agamemnon. „E, nećeš, vala! Nećeš tako prevariti ni oblagati mene. Imaš robinju Brisejidu, lepšu od ijedne koju smo uzeli, lepu kô što je moja Hrisejida. Samo hoćeš svoj plen da zadržiš, a da ja praznih šaka ostanem! Ne dolazi u obzir! Radije bih predao zapovedništvo nad vojskom Ajantu… ili Idomeneju… ili tebi, Ahileju… tebi… radije no da tako budem prevaren.“ „Pa predaj onda“, podrugne mu se Ahilej. „Krajnje je vreme da ovde dobijemo pravog vođu.“ Agamemnonovo lice postaje ljubičasto. „Dobro. Otisni crnu lađu na more, napuni je ljudima da veslaju i žrtvama za bogove… uzmi Hrisejidu ako se usudiš… ali ti ćeš morati da prineseš žrtve, Ahileju ljudomoro. Ali znaj da ću uzeti plen kao nadoknadu – a taj će plen biti tvoja ljupka Brisejida.“ Ahilejevo lepo lice zgrčeno je od besa. „Bestidniče! Besramnost ti je oklop i lukav si u pohlepi, pseto kukavičko!“ Agamemnon kroči napred, ispusti skiptar i položi šaku na mač. Ahilej na svaki njegov korak odgovori svojim i ščepa dršku svog mača. „Trojanci nam nikad ničim nisu naudili, Agamemnone, ali ti jesi! Nisu nas trojanski kopljanici doveli na ovu obalu, već tvoja gramzivost – ratujemo za tebe, ti kolosalna hrpo sramote. Sledili smo te ovamo da od Trojanaca povratimo tvoju čast, tvoju i brata tvog Menelaja, čoveka koji ni sopstvenu ženu ne može da zadrži u ložnici…“ Tu Menelaj stupi napred i ščepa svoj mač. Starešine i njihovi ljudi sada gravitiraju ovom ili onom junaku, tako da je krug već prekinut i pretvoren u tri tabora – onih koji će se boriti za Agamemnona, onih koji će se boriti za Ahileja i onih, kraj Odiseja i Nestora, koji izgledaju dovoljno zgađeno da ubiju obojicu. „Moji ljudi odlaze sa mnom“, viče Ahilej. „Natrag u Ftiju. Bolje da se udavimo u praznoj lađi na putu kući, poraženi, nego da ostanemo ovde obeščašćeni, da punimo Agamemnonov pehar i gomilamo Agamemnonov plen.“ „Dobro, odlazi!“ – viče Agamemnon. „Beži, kad te srce vuče, a ja te moliti neću da ostaneš meni za volju. Velik si ratnik, Ahileju, ali šta s tim? To je dar od bogova i nema nikakve veze s tobom. Voliš boj i krv, voliš da kolješ neprijatelje, pa uzmi onda svoje ulizice Mirmidonce i odlazi!“ – pljuje Agamemnon. Ahilej bukvalno treperi od besa. Očigledno ga rastrže poriv da se okrene na peti, povede svoje ljude i zauvek napusti Ilion, i neodoljiva želja da isuče mač i raspori Agamem nona kao žrtvenu ovcu. „Ali znaj ovo, Ahileju“, nastavi Agamemnon i umesto vike sad je tu strašan šapat koji čuju sve te stotine ljudi okupljene ovde, „odeš li ili ostaneš, odreći ću se svoje Hrisejide zato što to neumoljivo traži bog, Apolon – ali ću umesto nje imati Brisejidu, i svaki će čovek ovde znati koliko je Agamemnon silniji od nadurenog dečaka Ahileja!“ Tu Ahilej izgubi svu vlast nad sobom i posegne bez zazora za mačem. I tu bi se Ilijada završila – smrću Agamemnonovom ili smrću Ahilejevom, ili obojice – a Ahajci bi otplovili kućama, Hektor bi doživeo starost i Ilion bi ostao da stoji hiljadu godina i možda bi slavom dosegao Rim, ali u tom trenu se boginja Atena pojavi iza Ahileja. Vidim je. Ahilej se obrne oko ose, zgrčenog lica, i očito je vidi i sâm. Niko drugi je ne vidi. Ne razumem se u tu tehnologiju nevidljivosti, ali deluje kada je koristim, i deluje i za bogove. Ne, shvatim odmah, ovo nije puka nevidljivost. Bogovi su ponovo zaledili vreme. To je njihov omiljeni način da se obrate svojim ljudskim ljubimcima, a da drugi ne prisluškuju, ali video sam to samo u nekoliko navrata. Agamemnonova usta su otvorena – vidim mu pljuvačku zamrznutu u vazduhu – ali ne čuje se nikakav zvuk, ne vide se pokreti vilice niti mišića, nema treptaja tih tamnih očiju. Isto je sa svakim muškarcem u krugu: ukočeni su, ushićeni ili ošamućeni, zamrznuti. Gore, jedna morska ptica visi nepokretna usred leta. Talasi se svijaju, ali se ne lome na obali. Vazduh je gust kao sirup i svi smo ukočeni kao insekti u ćilibaru. U toj zaustavljenoj vaseljeni krećemo se samo Palada Atena, Ahilej i – makar to bilo iskazano samo kroz moje naginjanje napred da bolje čujem – ja. Ahilejeva šaka još je na dršci mača – poluisukanog iz prelepo izrađenih kanija – ali Atena ga je zgrabila za dugačku kosu i fizički ga okrenula prema sebi, a on se sada ne usuđuje da isuče mač. Ako to uradi, izazvaće samu boginju. Ali Ahilejeve oči bukte – više u bezumlju nego razumu – dok viče u zgusnutu, sirupastu tišinu koja prati takvo zamrzavanje vremena: „Zašto! Prokletstvo, prokletstvo, zašto sad! Zašto me sad pohodiš boginjo, kćeri Zevsova? Zar si došla da vidiš kako me Agamemnon ponižava?“ „Prikloni se!“ – kaže Atena. Ako nikada niste videli boga ili boginju, mogu samo da vam kažem da su natprirodno veliki – bukvalno, pošto Atena mora da je visoka preko dva metra i deset – i lepši i naočitiji od svakog smrtnika. Pretpostavljam da su takvi zahvaljujući njihovoj nanotehnologiji i laboratorijama za prekombinovanje DNK. U Ateni su kombinovani kvaliteti ženske lepote, božanskog zapovedništva i čiste moći, i ni sâm nisam znao da je tako nešto moguće pre nego što sam se vratio u postojanje u senci Olimpa. Šaka joj je i dalje u Ahilejevoj kosi, povija mu glavu unazad i nagoni ga da se okrene od ukočenog Agamemnona i njegovih sledbenika. „Nikad se neću prikloniti!“ – viče Ahilej. Čak i u tom zamrznutom vazduhu koji uspori i priguši svaki zvuk, ljudomorin je glas jak. „Ta svinja koja sebe smatra kraljem platiće životom svoju osionost!“ „Prikloni se“, kaže Atena drugi put. „Beloruka boginja Hera poslala me je sa nebesa da zaustavim tvoj gnev. Prikloni se.“ Vidim kako treptaj oklevanja ulazi u Ahilejeve izbezumljene oči. Hera, Zevsova žena, najmoćniji je saveznik Ahajaca na Olimpu i pokroviteljka Ahilejeva još od njegovog detinjstva. „Smesta prekini ovu svađu“, naredi Atena. „Ukloni šaku sa mača, Ahileju. Psuj Agamemnona ako moraš, ali nemoj ga ubiti. Uradi što ti sada zapovedamo i ovo ti obećavam – znam da je to istina, Ahileju, baš kao što vidim tvoju sudbu i poznajem budućnost svih smrtnika – poslušaj nas sad i triput dobićeš toliko sjajnih darova radi uvrede ove. Usprotivi nam se i odmah umri. Poslušaj nas obe – Heru i mene – i primi svoju nagradu.“ Ahilej iskrivi lice, izvije se da oslobodi kosu, pogleda zlovoljno, ali vrati mač u kanije. Dok posmatram Atenu i njega, kao da posmatram dva živa stvora usred polja prekrivenog kipovima. „Ne mogu vam obema prkositi“, kaže Ahilej. „Čoveku, boginjo, liči da vaše posl uša reči, ako se mnogo i gnevi u duši, jer tako je bolje. A ko bogove sluša, i uslišit’ oni će njega.“ Ateni se otme gotovo neprimetan osmeh i ona nestane u treptaju – kvantno se odteleportuje natrag na Olimp – a vreme nastavi svoj tok. Agamemnon privodi kraju svoju harangu. S mačem u kanijama, Ahilej kroči u prazan krug. „Teška pijančino!“ – drekne ljudomora. „S očima psećim i jelenjim srcem, nikad nisi smeo da, oružje metnuvši na se, s vojskom kreneš u borbu ni da u zasedu zađeš s ahajskim prvim junacima; to ti se čini kô propast! Mnogo je bolje dabome po širokoj ahajskoj vojsci dare oduzimat’ onom ko protivne rekne ti reči! Kralju izelico, a samo nitkovima vladaš, inače, Atrejev sine, sad bi me poslednjom vređô! Al’ ću ti kazati nešto i veljom se zakleti kletvom…“ Stotine ljudi oko mene udahnu gotovo kao jedan, u većem šoku od tog obećanja kletve nego da je Ahilej jednostavno posekao Agamemnona kao psa. „Ovo je velika zakletva moja; jednom će žudnja za Ahilejem doći sinovima ahajskim svima“, viče ljudomora i glas mu je tako silovit da se zbog njega prekinu igre kockama stotinu metara odatle u gradu od šatora, „uzalud biće ti muka, a ti im nećeš pomoći kada mnogi junaci od vojskňmore Hektora stanu ginut’ i padat’, i tada od gneva će srce ti pucat’ zato što nisi hteo da poštuješ Prvog Ahajca!“ I sa tim se Ahilej obrne na svojoj slavnoj peti i ode iz kruga, krckajući po šljunku obale natrag u mrak između šatora. Moram da priznam – bila je to đavolski dobra rečenica za odlazak. Agamemnon prekrsti ruke i zavrti glavom. Ostali ljudi progovore zgranutim glasovima. Nestor kroči napred da održi svoj govor u kom će reći da smo u vreme ratova protiv kentaura svi bili složni. To je anomalija – po Homeru, Ahilej još učestvuje u svađi kada Nestor progovori – i moj um sholika načini belešku o tome, ali najveći deo moje pažnje usmeren je daleko, daleko odatle. I upravo u tom trenu, dok se prisećam ubilačkog pogleda koji je Ahilej uputio Ateni samo časak pre nego što će ga ona povući za kosu i naterati ga da joj se povinuje, sine mi plan za postupak tako odvažan, tako očigledno osuđen na propast, tako samoubilački i tako divan, da nakratko jedva mogu da dišem. „Bijase, jesi li dobro?“ – pita Or koji stoji kraj mene. Zurim tupo u čoveka. Za tren ne mogu da se setim ko je on niti ko je „Bijas“, jer sam zaboravio na sopstveni morfovani identitet. Odmahnem glavom i proguram se iz kruga gde se tiska gomila slavnih ubica. Šljunak mi krcka pod nogama bez herojskog odjeka Ahilejevog odlaska. Priđem vodi i, pošto me više niko ne vidi, zbacim sa sebe identitet Bijasov. Kad bi me sada neko ugledao, video bi sredovečnog Tomasa Hokenberija, i dalje s njegovim naočarima, opterećenog apsurdnom odeždom ahajskog kopljanika, s vunom i krznom preko opreme za morfovanje i oklopa. Okean se zatamnjuje. Kao vino, pomislim, ali ne uspem da se razveselim. Osetim neodoljivi poriv, i to ne prvi put, da upotrebim svoju sposobnost skrivanja i opremu za levitaciju kako bih odleteo odavde – da se vinem poslednji put iznad Iliona, da se poslednji put zagledam odozgo u njegove baklje i zlosrećne stanovnike, a zatim odletim na jug i zapad iznad tog mora tamnog kao vino – Egeja – sve dok ne dosegnem to još-ne-grčko ostrvlje i kopno. Mogao bih da svratim do Klitemnestre i Penelope, do Telemaha i Oresta. Profesor Tomas Hokenberi, i kao dečak i kao muškarac, uvek se bolje slagao sa ženama i decom nego sa odraslim muškarcima. Ali te protogrčke žene i deca opasniji su i krvoločniji od svakog odraslog muškarca koga je Hokenberi upoznao u svom drugom životu, onom bez krvoprolića. Prištedeću taj let za neki drugi dan. U stvari, zaboraviću sasvim na to. Talasi se valjaju jedan za drugim, umirujući u svojoj poznatoj kadenci. Uradiću to. Odluka stiže sa ushićenjem letenja – ne, ne letenja, već u uzbuđenju onog kratkog trena nulte gravitacije koju postignete kada se bacite s neke uzvisine sa saznanjem da vam nema povratka na čvrsto tle. Potoni ili zaplivaj, padni ili poleti. Uradiću to. 4 Blizu Konamara Haosa Podmornica Manmuta, moraveka sa Evrope, nalazila se tri kilometra ispred krakena i još se više udaljavala, što je u malenom robotsko-organskom konstruktu trebalo da izazove izvesno samopouzdanje, ali s obzirom na to da kraken često ima pipke duge i do pet kilometara, nije bilo tako. Bila je to otežavajuća okolnost. Još gore od toga, odvraćala mu je pažnju. Manmut samo što nije završio svoju novu analizu Soneta 116 i jedva je čekao da je pošalje elektronskom poštom Orfiju na Io, i sad mu ni najmanje nije trebalo da mu podmornica bude progutana. Sonarom je proverio krakena, uverio se da ga ogromna, gladna, želatinska masa još mahnito progoni, pa se priključio na reaktor dovoljno dugo da doda još tri čvora brzini svog broda. Kraken, kome je bukvalno pretila opasnost da se nasuče ovako blizu oblasti Konamara Haosa i njenih otvorenih kanala, uzmlatarao je da ne bi zaostao. Manmut je znao da, sve dok obojica putuju tom brzinom, kraken neće moći da ispruži pipke do kraja kako bi obuhvatio podmornicu, ali ako njegova mala lađa naiđe na nešto – recimo, na veliki otkos svetleće morske trave – pa bude primoran da uspori, ili još gore, ako se zaglibi među svetlećim vlatima sluzi, kraken će se sručiti na njega kao… „Ma, đavo da ga nosi“, reče Manmut, ostavivši se daljih pokušaja poređenja, progovorivši glasno u tišini pretrpane eko-šupljine podmornice. Njegovi senzori bili su uključeni u brodske sisteme i virtuelni vid pokazao mu je ogromne sastojine svetleće morske trave pravo napred. Svetlucave kolonije tu su plutale duž izotermičkih struja i hranile se crvenkastim žilama magnezijum-sulfata koje su se dizale do ledene izbočine kao mnoštvo krvavog korenja. Manmut pomisli zaroni i podmornica zaroni dvadeset kilometara dublje, izbegavši donje kolonije morske trave za samo nekoliko desetina metara. Kraken zaroni za njim. Da je kraken mogao da se ceri, sada bi se iscerio – to je bila njegova dubina za ubijanje. Manmut nerado izbaci Sonet 116 iz svog vidnog polja i razmotri mogućnosti koje su mu stajale na raspolaganju. Ako ga kraken pojede na manje od stotinu kilometara od Centralnog Konamara Haosa, biće mu vrlo neprijatno. Krive su te proklete demokrate – trebalo je da očiste svoje lokalno podmorje od čudovišta pre nego što su naložile jednom od svojih moravečkih istraživača da se vrati zbog sastanka. Mogao je da ubije krakena. Ali bez podmornice-žeteoca na hiljadu klikova daleko, divna zver bila bi iskidana na komade i proždrali bi je paraziti u kolonijama svetleće morske trave, sone ajkule, plutajući cevasti crvi i drugi krakeni mnogo pre nego što bi žetelac kompanije stigao blizu nje. Bila bi to strašna šteta. Manmut pređe sa virtuelnog na običan vid taman toliko da se obazre po svojoj eko-niši, kao da će mu zahvaljujući pogledu na njegovu pretrpanu stvarnost sinuti neka zamisao. I jeste sinula. Na stolu njegove konzole, zajedno s tomovima Šekspira u kožnom povezu i odštampanim kritikama Vendlerove, stajala je i lava-lampa – mala šala njegovog starog partnera moraveka Urcvejla pre gotovo dvadeset J-godina. Manmut se osmehnu i ponovo uključi virtuelno na svim frekvencijama. Ovako blizu Centralnog Haosa sigurno ima dijapira, a krakeni mrze dijapire...* Da. Petnaest klikova prema jugu-jugozapadu, čitava zavesa njih dizala se lagano prema površinskom ledu jednako mlitavo kao i voštani mehuri u njegovoj lava-lampi. Manmut odredi kurs prema najbližem dijapiru koji se dizao prema kanalu i dodade još pet čvorova koliko da se obezbedi, ukoliko bezbednost uopšte postoji u dometu pipaka odraslog krakena. Dijapir je bio samo običan grumen toplog leda, zagrejan daleko dole u prolazima i gravitacionim vrelim zonama, i dizao se kroz more Epsom-soli prema površinskom ledu koji je nekada pokrivao 100 procenata Evrope, a sada, dve hiljade zemaljskih godina posle prispeća radne ekipe kriobota, i dalje je pokrivao više od 98 procenata meseca. Ovaj dijapir imao je prečnik oko petnaest kilometara i brzo se dizao dok se približavao površinskom prekrivaču. Kra kenima se nisu dopadala elektrolitska svojstva dijapira. Odbijali su da tom materijom uprljaju makar i pipke-izvidnike, a kamoli udove za ubijanje i ždrela. Manmutova podmornica stigla je do mehura koji se dizao dobrih deset kilometara pre krakena koji ju je progonio, usporila, morfovala spoljnu oplatu tako da ojača za udar, uvukla senzore i sonde, a onda se zarila u grumen mulja. Manmut je koristio sonar i EPS da proveri lentikule i navigacione kanale nekih osam hiljada metara iznad njega. Za nekoliko minuta i sam dijapir će se spljeskati o debelu ledenu kapu, poteći će naviše kroz pukotine, lentikule i kanale, da bi izbacio muljeviti led u fontani visokoj stotinu metara. Zakratko, taj deo Konamara Haosa izgledaće kao Jeloustonski park iz Amerike Izgubljenog doba, sa snažnim gejzirima crvenim od sumpora i ključalim vrelim izvorima. Onda će se mlaz raspršiti pod Evropinom atmosferom jednakoj tek sedmini Zemljine, pasti kao usporena oluja mulja kilometrima s obe strane svake površinske lentikule, a onda se zalediti u Evropinoj retkoj, veštačkoj atmosferi – ispod svih njenih 100 milibara – te tako dodati još apstraktnih kipova ionako pretrpanim ledenim poljima. Manmut nije mogao bukvalno da pogine – iako delom organski, on je pre „postojao“ nego „živeo“ i bio je dizajniran tako da bude otporan – ali nipošto nije želeo da postane deo fontane ili zaleđeni komad apstraktne skulpture za sledećih hiljadu zemaljskih godina. Na tren je zaboravio i na krakena i na Sonet 116 dok je proračunavao – brzinu dizanja dijapira, kretanja sopstvene podmornice napred, kroz mulj, munjevito primicanje ledene kape – a onda je učitao svoje misli u mašinsku salu i rezervoare balasta. Ako sve bude išlo kako treba, izaći će na južnoj strani dijapira na pola kilometra pre sudara grumena sa ledom i ubrzati pravo napred, udariti i izbiti na površinu baš kada plimni talas dijapirove fontane bude potisnut niz kanale. Onda će upotrebiti to ubrzanje od 100 kilometara na sat kako bi izmakao učinku fontane – praktično će koristiti svoju po dmornicu kao dasku za surfovanje da bi prevalio polovinu udaljenosti do Centrale Konamara Haosa. Poslednjih dvadesetak kilometara do baze moraće da prevali po površini pošto se plimni talas bude rasuo, ali nije imao izbora. Biće to đavolski efektan ulazak. Pod uslovom da nešto ne zapreči kanal ispred njih. Ili pod uslovom da neka druga podmornica ne nailazi istim kanalom iz Centrale. To bi baš bilo neprijatno u nekoliko sekundi pre nego što Manmut i Crna gospa budu uništeni. Bar neće više morati da brine o krakenu. Ta stvorenja odbijala su da se uzdignu na bliže od pet kilometara od površinskog pokrivača. Pošto je dao sve komande i shvatio da je učinio sve čega je mogao da se seti da bi preživeo i stigao blagovremeno u bazu, Manmut je nastavio da analizira sonet. Manmutova podmornica – koju je on odavno nazvao Crna gospa – prokrstarila je poslednjih dvadeset kilometara do Centrale Konamara Haosa u kanalu širine jednog kilometra, po površini crnog mora pod crnim nebom. Videlo se tri četvrtine Jupitera, oblaci su bili svetli, a tamo gde su se zgomilali presijavali su se prigušenim bojama, dok je majušni Io klizio po licu izlazećeg džina nedaleko iznad ledenog obzorja. S obe strane kanala, izbrazdane ledene litice dizale su se nekoliko stotina metara i strma lica bila su im mat siva i mutnocrvena spram crnog neba. Manmut je bio uzbuđen kada je prizvao Šekspirov sonet. SONET 116 Brak srodnih duša zar s puta ne smetne Zapreku svaku! Prava ljubav nije Ako se mijenja kada mijenu sretne, I krene vjerom kad nevjera bije. Ne! Ljubav kao svjetionik sjaje, Oluje gleda, da nikad ne trene; Lađi, što luta, cilj k’o zvijezda daje: Upliv joj neznan, mjere izmjerene. Ne, ljubav nije igračka Vremena, Makar joj ruže srp Vremena robi, I ne mijenja se od trena do trena, Već čvrsne čak i pod oštricom kobi. Kad toj bi varci ja dokazom bio, Ja ne bih pjevo – nit’ bi tko ljubio.* *** Tokom decenija uspeo j e da zamrzi ovaj sonet. Bilo je to nešto što su ljudska bića deklamovala na svojim venčanjima davno pre, u Izgubljenom dobu. Bio je ulizički. Bio je jevtin. Nije to bio dobar Šekspir. Ali kada je pronašao mikrozapise sa kritikama žene po imenu Helen Vendler – kritičarke koja je živela i pisala u jednom od tih vekova, Devetnaestom, Dvadesetom ili Dvadesetprvom (vremenski pečati zapisa bili su nejasni) – Manmut je našao ključ za prevođenje tog soneta. Šta ako Sonet 116 nije bio, kako su ga prikazivali toliko mnogo vekova, gnjecava afirmacija, već silovito odbacivanje? Manmut se vratio svojim zabeleženim „ključnim rečima“ ne bi li pronašao potporu za svoje tumačenje. Bilo ih je u svakom stihu, „ne“, „nije“, „ne“, „nikad“, „ne“, „ne“, a onda, u četrnaestom stihu, „ne“ i „nit“ – kao odjek nihilističkog „nikad, nikad, nikad, nikad, nikad“ kralja Lira. Bila je to definitivno pesma odbijanja. Ali odbijanja čega? Manmut je znao da je Sonet 116 deo „mladićkog“ ciklusa, ali je takođe znao da je fraza „Mladić“ jedva nešto više od velikog smokvinog lista pridodatog u kasnijim, čednijim godinama. Ljubavne pesme nisu bile upućene muškarcu, već „mladiću“ – svakako dečaku, verovatno ne starijem od trinaest godina. Manmut je čitao kritike iz druge polovine Dvadesetog veka i znao je da su ti „naučnici“ tumačili sonete bukvalno – što će reći, kao prava homoseksualna pisma koja je slao dramski pisac zvani Šekspir – ali Manmut je takođe znao, iz učenijih radova iz prethodnih razdoblja i iz kasnijeg dela Izgubljenog doba, da je takvo politički motivisano bukvalno mišljenje detinjasto. Šekspir je u svojim sonetima gradio dramu, Manmut je bio siguran u to. „Mladić“ i kasnije „Crna gospa“ bili su likovi u toj drami. Sonete je pisao godinama i to ne u vrelini strasti, već u zrelosti svoje pune snage. A šta je istraživao u tim sonetima? Ljubav. A šta je Šekspir „zaista mislio“ o ljubavi? Niko to neće nikad saznati – Manmut je bio siguran da je Bard bio previše pametan, previše ciničan, previše pritvoran da bi i kada iskazao svoja stvarna osećanja. Ali u komadu za komadom, Šekspir je pokazao kako snažna osećanja – uključujući ljubav – od ljudi prave budale. Šekspir je, baš kao i Lir, voleo svoje Budale. Romeo je bio Budala Sreće, Hamlet Budala Sudbine, Makbet Budala Ambicije, Falstaf... pa, Falstaf uopšte nije bio budala... ali se zaludeo zarad ljubavi princa Hala i svisnuo od slomljenog srca kada ga je mladi princ napustio. Manmut je znao da „pesnik“ u ciklusima soneta, koji se ponekad pominje kao „Vil“ – uprkos insistiranju mnogobrojnih površnih izučavalaca iz Dvadesetog veka – nije bio istorijski Vil Šekspir, već pre još jedan dramski konstrukt koji je stvorio pisac/pesnik kako bi istražio sve vidove ljubavi. Šta ako je taj „pesnik“ bio, baš kao Šekspirov zlosrećni grof Orsino, Budala Ljubavi? Čovek zaljubljen u ljubav? Manmutu se dopadao taj pristup. Znao je da Šekspirov „brak dve duše“ između starijeg pesnika i mladića nije bio homoseksualna veza, već istinski sakrament dve senzibilnosti, jedan vid ljubavi koji se cenio u danima mnogo pre Šekspira. Na površini, Sonet 116 kao da je bio izanđala izjava te ljubavi i njene stalnosti, ali ako je zapravo bio odbijanje... Manmut najednom uvide gde se to uklapa. Kao toliko drugih velikih pesnika, Šekspir je počinjao svoje pesme pre ili posle njihovog početka. Ali ako je ovo bila pesma odbijanja, šta je onda odbijala? Šta je to mladić rekao starijem, ljubavlju opijenom pesniku, što je zahtevalo tako žestoko odbijanje? Manmut isturi prste na svom primarnom manipulatoru, uze pisaljku i nažvrlja na t-ploči... Dragi Vile – Naravno da bismo obojica voleli da ovaj naš brak srodnih duša – kad već muškarci ne mogu da dele sveti telesni brak – bude jednako stvaran i stalan kao i istinski brak. Ali on to ne može biti. Ljudi se menjaju, Vile. Okolnosti se menjaju. Kada osobine ljudi, ili ljudi sami nestanu, isto biva i sa ljubavlju. Nekad sam te voleo, Vile, stvarno jesam, ali ti si se promenio, drugačiji si, tako da je jednako nastala i promena u meni i naša je ljubav drugačija. Najsrdačnije, tvoj Mladić Manmut pogleda pismo i nasmeja se, ali smeh mu zamre kada mu sinu koliko sve to zaista menja Sonet 116. Sada je sonet, umesto sladunjave afirmacije nepromenjive ljubavi, postao silovito odbijanje mladićevog odbacivanja, argument protiv takvog samopovlađujućeg napuštanja. Sada bi sonet glasio: Brak srodnih duša zar s puta ne smetne (takozvanu) „Zapreku“ svaku! Prava ljubav nije Ako se „mijenja kada mijenu sretne“, I „krene vjerom kad nevjera bije“. O ne! Manmut je jedva suzbijao svoje uzbuđenje. Sve u sonetu i čitavom sonetnom ciklusu sada je škljocnulo na svoje mesto. Malo je ostalo od te vrste ljubavi zvane „brak srodnih duša“ – malo toga osim gneva, optužbi, okrivljavanja, laži i novih neverstava – a sve to će izneti na videlo Sonet 126, kada će „Mladić“ i sama idealna ljubav biti ostavljeni zarad uživanja u bludnici zvanoj „Crna gospa“. Manmut prebaci svest na virtuelno i započe kodiranje elektronske poruke svom vernom sabesedniku u poslednjih desetak zemaljskih godina, Orfiju sa Ija. Oglasiše se alarmi. U Manmutovom virtuelnom vidokrugu zatreperiše svetla. Na sekund on pomisli: kraken! – ali kraken nikada ne bi došao na površinu niti ušao u otvoreni kanal. Manmut sačuva sonet i beleške, obrisa e-poruku s liste čekanja na slanje i otvori spoljne senzore. Crna gospa je bila pet kilometara od Centrale Haosa, u oblasti podmorničke marine gde je postojala daljinska kontrola. Manmut prepusti brod Centrali i zagleda se u ledene litice ispred sebe. Spolja, Centrala Konamara Haosa izgledala je kao najveći deo ostatka površine Evrope – metež isturenih grebena koji su dizali ledene litice dve ili tri stotine metara uvis, sa masom leda koja je zaprečavala lavirint otvorenih kanala i crnih lentikula – ali onda su tragovi naseobina postali vidljivi: crna gubica spremišta za podmornice se otvarala, liftovi na površini litice su se kretali, u ledu su se ukazali novi prozori, navigaciona svetla su pu lsirala i treptala na površinskim modulima, naseljenim čvorištima i antenama i – visoko iznad mesta gde su se litice završavale spram crnog neba – nekoliko šatlova za saobraćaj koji se odvijao s jednog meseca na drugi strelovito je sletalo na tamošnju platformu. Svemirske letelice ovde, u Centrali Haosa. Vrlo neobično. I dok je Manmut dovršavao pristajanje, isključivao brodske funkcije iz aktivnog modusa i razdvajao se od sistema podmornice, razmišljao je: Do đavola, zbog čega li su me samo pozvali ovamo? Kada je pristajanje bilo završeno, Manmut je prošao kroz traumu ograničavanja svojih čula i kontrole na nezgrapnu skučenost svog manje-više humanoidnog tela, napustio brod, stupio na plavo osvetljeni led i pošao brzim liftom visoko gore, prema naseljenim čvorištima.

Dodatne informacije

Izdavač Laguna
Preporuka Ne

Tagovi Proizvoda

Koristite razmak za odvajanje oznaka. Koristite jednostruke navodnike (') za fraze

Moja korpa

Nemate proizvoda u svojoj Korpi.

Najprodavanije

Reklama

Newsletter