Erik

Erik je jedini haker demonologije na Disksvetu. Nažalost, to mu baš i ne ide od ruke. Sve što želi jeste da mu se ispune tri želje. Ništa posebno - da bude besmrtan, da vlada svijetom, da se najljepša žena na svijetu do ludila zaljubi u njega - uobičajene stvari. Ali umjesto poslušnog demona, pošlo mu je za rukom da prizove Rinsvinda, verovatno najnesposobnijeg čarobnjaka u istoriji, kao i krajnje neposlušni i neprijateljski nastrojeni oblik putničkog pribora poznat pod imenom Prtljag. Sa njima uz sebe, Eriku ne gine putovanje kroz prostor i vrijeme koje će ga natjerati da ponovo poželi (veoma vatreno) da mu se ispuni jedna želja - ovog puta da se nikada nije ni rodio. ODLOMAK: I tako je Rinsvind otvorio oči. Iznad njega je bila tavanica; ako je bio pod, onda je bio u gadnom sosu. Za sada je bilo dobro. Oprezno je napipao povšinu na kojoj je ležao. Bila je rapava, drvena zapravo, s neobičnom rupom od eksera. Bila je to ljudska vrsta površine. Uši mu zabeležiše pucketanje vatre i nekakvo krčkanje, iz nepoznatog izvora. Njegov nos, osećajući da je ostavljen po strani, požurio je da mu prenese dašak sumpora. Dobro. I šta se iz svega toga može zaključiti? Leži na grubom drvenom podu u sobi obasjanoj vatrom iz kamina, u kojem nešto krčka i ispušta miris sumpora. U svom nezemaljskom, snenom stanju bio je veoma zadovoljan ovakvim procesom rasuđivanja. Šta još? A, da. Otvorio je usta i počeo da vrišti, vrišti i vrišti. Ovo je učinilo da se oseti malo bolje. Ležao je još neko vreme. Kroz ispreturanu hrpu njegovih sećanja ispuzaše prizori jutara u krevetu dok je bio dečak i dok je očajnički delio vreme u sve manje komadiće kako bi odložio onaj užasni trenutak ustajanja i suočavanja sa životnim problemima kao što su u ovom slučaju bili, ko je, gde je i zašto je. Pčele Smrti velike su i crne, njihovo zujanje duboko je i sumorno, a svoj med čuvaju u saću belom poput oltarnih sveća. Med je crn kao noć, gust kao greh i sladak kao šećerni sirup. Dobro je poznato da osam boja čini belu. Ali, postoji i osam boja crnila, za one koji imaju moć da ih opaze, a košnice Smrti postavljene su usred crne trave, u crnom voćnjaku, pod crnim pupoljcima koji su na drevnim granama s kojih će naposletku roditi jabuke koje… hajde da to kažemo ovako… verovatno neće biti crvene. Trava je sada bila kratka. Kosa koja je obavila posao bila je naslonjena na čvornovato stablo kruške. Sada je Smrt pregledao svoje pčele, nežno odižući saća svojim koštanim prstima. Nekoliko pčela zujalo je oko njega. Kao i svi pčelari, Smrt je nosio veo. Problem nije bio u tome što je negde mogao da bude uboden, ali ponekad, pčela bi mu uletela u lobanju, a onda bi tu zujala stvarajući mu glavobolju. Dok je držao saće naspram sive svetlosti svog malog sveta negde između stvarnosti, osetio se najblaži drhtaj. Brujanje se začu od košnica, list otpade. Dašak vetra dunu za trenutak kroz voćnjak, a to je bilo nešto najtajanstvenije, jer je vazduh u zemlji Smrti uvek topao i ustajao. Smrti se učini da je načas čuo zvuk stopala u trku i glas koji izgovara, ne, glas koji razmišlja jojsranjejojsranjejojsranje, umreću, umreću, UMREĆU! Smrt je skoro najstarije stvorenje u univerzumu, s navikama i načinima razmišljanja koje smrtnik ne bi mogao ni da pokuša da shvati, ali zato što je takođe bio i dobar pčelar pažljivo je vratio saće u odgovarajuću pregradu i stavio poklopac na košnicu pre nego što će odreagovati. Vratio se kroz mračnu baštu do svoje kolibe, skinuo veo, pažljivo isterao nekoliko pčela koje su se izgubile u dubinama njegove lobanje i povukao se u radnu sobu. Dok je sedeo za svojim radnim stolom došlo je do novog naleta vetra koji je zazvečao peščanim satovima po policama i naterao veliko klatno sata u predvorju da zastane, makar i na tren, u svom neprekidnom poslu seckanja vr emena na prihvatljive delove. Smrt uzdahnu i usredsredi pogled. Ne postoji mesto gde Smrt ne bi otišao, ma kako bilo udaljeno ili opasno. U stvari, što je opasnije, veća je verovatnoća da je on već tamo. Sada se zagledao kroz izmaglicu vremena i prostora. Oh, reče. Pa to je on. Bilo je toplo popodne kasnog leta u Ank -Morporku, inače najnaprednijem, najužurbanijem i, iznad svega, najnaseljenijem gradu na Disku. Sada su sunčeva koplja postigla ono što bezbrojni osvajači, nekoliko građanskih ratova i zakon o policijskom času nikada nisu uspeli. Primirili su ga. Psi su dahćući ležali u užarenoj hladovini. Reka Ank, koja nikada nije, što bi se reklo, blistala, cedila se između svojih obala kao da joj je toplota isisala svu živost. Ulice su bile prazne, vrele poput pećnice. Nijedan neprijatelj nikada nije osvojio Ank-Morpork. Dobro, tehnički jeste, veoma često; grad je bio gostoprimljiv prema rasipnim varvarskim osvajačima, ali nekako bi zbunjeni napadači uvijek otkrili, nakon nekoliko dana, da više nisu posjedovali svoje konje, a za par mjeseci bili bi samo još jedna od manjinskih grupa u gradu, ponosna na sopstvene grafite i prodavnice hrane. Ali, vrućina je opkolila grad i nadirala je preko zidova. Prekrivala je ustreptale ulice kao pokrov. Pod let-lampom sunca ubice su bile previše umorne da bi ubijale. Lopove je pretvarala u poštenjačine. U bršljanom prekrivenom utvrđenju Nevidljivog univerziteta, glavnog magijskog obrazovnog centra, stanovnici su drijemali dok su im preko lica bile nakrivljene njihove špicaste kape. Čak su i muve zunzare bile suviše iscrpljene da bi udarale u prozorska stakla. Grad je sijestirao, čekajući zalazak sunca i kratkotrajno, vruće, somotsko zatišje noći. Samo je Bibliotekaru bilo svježe. Uz to je još visio i ljuljao se. Ovo je bilo zbog toga što je postavio nekoliko konopaca i prstenova u nižim podrumima biblioteke Nevidljivog univerziteta – tamo gdje su se čuvale, ovaj, erotske knjige. U kacama s lomljenim ledom. A on se sanjivo klatio u svježim isparenjima iznad njih. Sve magijske knjige vode sopstvene živote. Neke od živahnijih ne mogu se prosto privezati lancima za police; one moraju biti zakovane ekserima da bi ostale zatvorene ili se čuvati između čeličnih ploča. Ili, u slučaju tomova o magiji tantričkog seksa za ozbiljne znalce, moraju se čuvati pod veoma hladnom vodom kako bi se spriječilo da buknu i oprlje krajnje očigledne korice. Bibliotekar se lagano klatio naprijed-nazad povrh klokotavih kaca, spokojno drijemajući.