Hram

Duboko u džunglama Perua traje nezapamćena potera. Cilj je da se pronađe legendarni idol Inka, isklesan iz jedne čudne vrste kamena. U današnje doba, taj kamen može biti iskorišten kao osnova za novo i zastrašujuće oružje. Vojska Sjedinjenih Država želi ovaj idol po svaku cenu. Ali u toj želji oni nisu sami... Jedini trag što vodi do skrovišta u kome počiva idol može se pronaći u četiri stotine godina starom rukopisu. I tu na scenu stupa profesor Vilijam Rejs, izvanredan mladi lingvista blage naravi, koga su protiv njegove volje zavrbovali da rastumači dokument i uputi američki tim u potrazi za idolom. Tako počinje misija koja će odvesti Rejsa i njegove pratioce pod oružjem do tajanstvenog hrama skrivenog u pribrežjima Anda. Ovo brižljivo osmišljeno svetilište vrvi zlom i neočekivanim opasnostima. Ali tek kad tišina hrama bude narušena, Rejs i njegov tim otkriće da su prekršili zlatno pravilo... NEKA VRATA BOLJE JE NE OTVARATI ODLOMAK Nikad se s uma ne sme smetnuti činjenica da pokoravanje Inka od strane španskih konkistadora verovatno predstavlja najveći sukob kultura u čitavoj istoriji ljudske civilizacije. S jedne strane tog sukoba nalazila se svetski dominantna pomorska sila, koja je sa sobom iz Evrope donela najnovija dostignuća u obradi čelika. S druge strane se nalazilo najveće carstvo koje je ikad postojalo na oba američka kontinenta. Na nesreću istoričara, a ponajviše zahvaljujući nezasitoj pohlepi za zlatom Fransiska Pizara i njegovih krvožednih konkistadora, to najveće carstvo koje je postojalo u obe Amerike upravo je ono o kome znamo najmanje. Pljačkanje carstva Inka od strane Pizara i njegove vojske plaćenika 1532. godine verovatno je jedan od najbrutalnijih događaja u istoriji čovečanstva. Naoružani barutom, nadmoćnim oružjem kolonizatora, Španci su razarali gradove i naseobine Inka sa „tolikim nedostatkom morala da bi se i Makijaveli postideo“ – da se poslužimo rečima jednog savremenog analitičara. Žene Inka silovali su u njihovim domovima, ili ih primoravali da rade u prljavim, sklepanim burdeljima. Muškarce su mučili – spaljivali im oči užarenim ugljevljem, ili im sekli tetive. Decu su kao roblje u stotinama ukrcavali na brodove i odvodili u Evropu. U gradovima, hramovi su opustošeni. Zlatni pladnjevi i sveti idoli pretapani su u poluge pre no što je iko imao prilike da ustanovi njihov kulturološki značaj. Možda je najčuvenija od svih priča o potrazi za blagom Inka ona o Hernandu Pizaru, Fransiskovom bratu, i njegovom herkulovskom putovanju do obalskog grada Pačakamaka, u potrazi za legendarnim idolom Inka. Prema kazivanju Fransiska de Hereza, u njegovom čuvenom delu Verdadera relación de la conquista de la Peru, bogatstvo koje je Hernando pokupio tokom svog puta ka hramu u Pačakamaku (nedaleko od Lime) gotovo je mitskih razmera. Na osnovu ono malo ostataka carstva Inka – zgradâ koje Španci nisu uspeli da unište, zlatnih relikvija koje su Inke uspele da sakriju – savremeni istoričari tek nazi ru sliku nekada velike civilizacije. Ono što se otkriva deluje kao carstvo paradoksa. Iako nisu znale za točak, Inke su ipak napravile najrazvijeniji sistem puteva na oba američka kontinenta. Nisu umeli da tope gvozdenu rudu, a ipak je njihovo poznavanje metalurgije, naročito kada su zlato i srebro u pitanju, bilo bez premca. Nisu imali pismo, a njihov sistem numeričkog zapisivanja podataka uz pomoć raznobojnih uzica i čvorova, poznat kao quipu, ipak je bio neverovatno precizan. Postoji čak legenda da su quipucamayocs, zastrašujući sakupljači nameta onog doba, pri popisu mogli da otkriju ako nedostaje i jedna jedina sandala. Tako, nažalost, naša najveća saznanja o svakodnevnom životu Inka stižu od Španaca. Kao što je, dvadeset godina ranije, Kortez uradio u Meksiku, i konkistadori u Peruu su sa sobom doveli sveštenike da rašire jevanđelje među neznabožačkim domorocima. Mnogi od ovih sveštenika i monaha vraćali su se potom u Španiju i ostatak života posvećivali beleženju onoga što su videli. Uistinu, njihovi rukopisi se još mogu naći po manastirima širom Evrope, precizno datirani i netaknuti.