Hiperion

Na svijetu zvanom Hiperion, izvan domašaja zakona Hegemonije Čovjeka, čeka stvorenje zvano Šrajk. Ima onih koji ga obožavaju. Ima onih koji ga se plaše. A ima i onih koji su se zarekli da će ga uništiti. U dolini Vremenskih grobnica, gde se ogromne građevine kreću unazad kroz vrijeme, Šrajk čeka njihov dolazak. U predvečerje Armagedona, dok čitava galaksija ratuje, sedam hodočasnika polazi na posljednje putovanje na Hiperion, u potrazi za odgovorima na nerazriješene zagonetke svojih života. Svaki hodočasnik u sebi nosi očajničku nadu – i strašnu tajnu. A jedan možda drži u rukama sudbinu cijelog čovječanstva. Ovo zapanjujuće remek-djelo pisca Iliona i Leta noći prvi je dio izuzetne naučnofantastične epopeje i dobitnik je ugledne nagrade Hjugo (Hugo Award). ODLOMAK PROLOG Konzul Hegemonije sedeo je na balkonu svog svemirskog broda boje abonosa i svirao Rahmanjinov ’Prelid’ u cis molu na drevnom ali dobro očuvanom ’Stejnveju’ dok su se velika, zelena, gušterolika stvorenja praćakala i rikala ispod, u močvarama. Na severu se spremala oluja sa grmljavinom. Oblaci crni kao modrice ocrtavali su šumu džinovskih gimnospermi dok su se stratokumulusi uzdizali devet kilometara visoko u divlje nebo. Munja namreška horizont. Bliže brodu, poneko neodređeno, reptilsko obličje naletelo bi na zaštitno polje, oglasilo se, a onda otumaralo dalje, kroz izmaglice boje indiga. Konzul se usredsredio na težak deo ’Prelida’ i ignorisao približavanje oluje i noći. Zazvoni prijemnik fetlinije. Konzul zastade, sa prstima iznad klavijature, i oslušnu. Grmljavina se prosu teškim vazduhom. Iz pravca šume gimnospermi dopre žalosno ćukanje čopora strvinara. Negde dole u tami neka zver malog mozga zatrubi svoj izazov kao odgovor, i ućuta. Zaštitno polje dodade svoje slabe zvučne tonove iznenadnoj tišini. Fetlinija ponovo zazvoni. „Prokletstvo“, reče Konzul i ode da se javi. Dok je kompjuter nekoliko sekundi konvertovao i dekodirao nalet raspadajućih tahijona, Konzul nasu sebi čašu skoča. Smesti se na jastuke u jami za projekciju baš kada disključ žmirnu zeleno. „Pusti“, reče on. „Odabran si da se vratiš na Hiperion“, začu se šuplji ženski glas. Puna vizuelizacija još nije bila izvršena; vazduh je i dalje bio prazan, izuzev pulsiranja kodova transmisije koji su Konzulu saopštavali da ovo štrcanje fetlinije potiče iz administrativnog sveta Hegemonije, sa Tau Ceti Centra. Konzulu nisu bile potrebne koordinate transmisije da bi to znao. Ostareli ali još divni glas Meine Gledston nije mogao da ne prepozna. „Odabran si da se vratiš na Hiperion kao član Hodočašća Šrajku“, nastavi glas. Đavola, pomisli Konzul i ustade da napusti jamu. „Tebe i još šestoro odabrala je Crkva Šrajka, a to je potvrdila Svestvar“, reče Meina Gledston. „Tvoj pristanak je u interesu Hegemonije.“ Konzul se zaustavio u jami, leđima okrenut treperavim kodovima transmisije. Ne okrećući se on podiže čašu i iskapi preostali skoč. „Situacija je krajnje nejasna“, reče Meina Gledston. Glas joj je bio umoran. „Konzulat i Veće domaćeg prava fetlinijom su nam pre tri standardne nedelje poslali vest da Vremenske grobnice izgleda počinju da se otvaraju. Antientropijska polja oko njih velikom brzinom se šire, a Šrajk je počeo da zalazi daleko na jug, čak do Masiva Uzde.“ Konzul se okrenu i vrati na jastuke. Holo drevnog lica Meine Gledston bio je formiran. Oči su joj izgledale umorno onoliko koliko je glas nagovestio. „Sa Parvatija je odmah poslata udarna jedinica SILE:svemir kako bi sa Hiperiona evakuisala građane Hegemonije pre nego što se Vremenske grobnice otvore. Njihov vremenski dug biće nešto duži od tri hiperionske godine.“ Meina Gledston zastade. Konzul pomisli kako nikada nije video da CEO* Senata izgleda tako smrknuto. „Ne znamo hoće li flota za evakuaciju stići na vreme“, reče ona, „ali situaciju još nešto komplikuje. Otkriveno je da se sistemu Hiperiona približava migraciono jato Proteranih, od najmanje četiri hiljade… jedinica. Naša udarna jedinica za evakuaciju stići će jedva nešto pre Proteranih.“ Konzul je shvatio oklevanje Gledstonove. Migraciono jato Proteranih može da se sastoji od brodova raznih veličina – od probojnikaizviđača jednoseda do konzerviranih gradova i kometnih tvrđava sa desetinama hiljada međuzvezdanih varvara. „Udruženi komandanti SILE veruju da je ovo ’veliki udar’ Proteranih“, reče Meina Gledston. Brodski kompjuter je postavio holo tako da se činilo da ženine tužne smeđe oči zure direktno u Konzula. „Ostaje da se vidi žele li samo da uspostave kontrolu nad Hiperionom, zbog Vremenskih grobnica, ili je ovo totalni napad na Mrežu Svetova. U međuvremenu, puna borbena flota SILE:svemir, uključujući i inženjerijski bataljon za izgradnju dalekobacača, krenula je iz Sistema Kamn da bi se pridružila udarnoj jedinici za evakuaciju, ali ova flota može se i opozvati, sve zavisi od okolnosti.“ Konzul klimnu glavom i odsutno prinese skoč usnama. On se namršti na praznu čašu i ispusti je na debeo tepih holojame. Čak i bez vojne obuke shvatao je sa kakvom su teškom taktičkom odlukom Gledstonova i udruženi komandanti suočeni. Ukoliko se u sistem Hiperiona najvećom brzinom ne postave vojni dalekobacači – što bi bilo jezivo skupo – neće biti načina da se odupre invaziji Proteranih. Kakva god bila tajna koju skrivaju Grobnice vremena, nju će otkriti neprijatelji Hegemonije. A ako flota postavi dalekobacač na vreme i Hegemonija u potpunosti iskoristi resurse SILE za odbranu jednog jedinog, dalekog, kolonijalnog sveta kakav je Hiperion, Mreža Svetova će biti pred strašnim rizikom da pretrpi napad Proteranih negde drugde na perimetru, ili – po najgorem mogućem scenariju – da varvari osvoje dalekobacač i prodru u samu Mrežu. Konzul pokuša da zamisli stvarnost u kojoj oklopne trupe Proteranih izlaze iz portala dalekobacača pravo u nebranjene domaće gradove na stotinama svetova. Konzul prođe kroz holo Meine Gledston, podiže čašu i ode da naspe još skoča. „Odabran si da se pridružiš hodočašću do Šrajka“, reče slika stare CEO, koju je štampa volela da poredi sa Linkolnom, Čerčilom, AlvarezTempom ili bilo kojom drugom prethedžirskom legendom koja je neko vreme bila u modi. „Templari šalju svoj drvobrod Igdrasil“, reče Gledstonova, „a komandant udarne jedinice za evakuaciju ima nalog da ga propusti. Sa vremenskim zaostatkom od tri nedelje, možeš da se sastaneš sa Igdrasilom pre nego što iz sistema Parvati pređe u kvantum. Ostalih šest hodočasnika koje je odabrala Crkva Šrajka biće već na drvobrodu. Izveštaji naših obaveštajaca nagoveštavaju da je najmanje jedan od sedam hodočasnika agent Proteranih. Mi nemamo… u ovom trenutku… nikakvih načina da saznamo ko je taj.“ Konzul je morao da se nasmeši. Pored svih drugih rizika koje je Gledstonova preduzimala, starica je morala da ima na umu i mogućnost da je i on špijun i da suštinske informa cije fetlinijom saopštava jednom agentu Proteranih. Ili mu nije saopštila nikakvu suštinsku informaciju? Kretanje flote moglo se očitati čim brodovi upotrebe svoj Hokingov pogon, a u slučaju da Konzul jeste špijun, obaveštenje CEO moglo bi da bude način da ga zaplaši i otera. Konzulov osmeh zamre i on ispi skoč. „Među sedam odabranih hodočasnika nalaze se i Sol Vejntraub i Fedman Kasad“, reče Gledstonova. Konzul se još više namršti. On se zagleda u oblak brojeva koji su treperili poput čestica prašine oko staričine slike. Za fetlinijsku transmisiju preostalo je još petnaest sekundi. „Treba nam tvoja pomoć“, reče Meina Gledston. „Od suštinske je važnosti da se otkriju tajne Vremenskih grobnica i Šrajka. Ovo hodočašće nam je možda poslednja šansa. Ako Proterani osvoje Hiperion, njihov agent mora biti eliminisan a Vremenske grobnice zapečaćene po svaku cenu. Od toga može da zavisi sudbina Hegemonije.“ Transmisija se okonča, izuzev pulsiranja koordinata sastanka. „Odgovor?“ – upita brodski kompjuter. Uprkos neophodnim ogromnim energijama, svemirsko vozilo moglo je da uštrcne kratku kodiranu poruku u neprekidno brbljanje FTL prasaka koji su povezivali ljudske delove galaksije. „Ne“, reče Konzul i ode napolje pa se nasloni na ogradu balkona. Pala je noć i oblaci su se spustili. Zvezde se nisu mogle videti. Tama bi bila apsolutna da nije bilo povremenih blesaka munja na severu i blage fosforescencije koja se podizala iz baruština. Konzul najednom postade do kraja svestan toga da je, u toj sekundi, on jedino razumno biće na ovom bezimenom svetu. On oslušnu zvuke prediluvijumske noći, koji su se dizali iz močvara, i pomisli na jutro, na izlet u Vikenovom EMVu* pri prvom svetlu, na dan proveden na suncu, u lovu na krupnu divljač u šumama paprati na jugu a potom na povratak uveče u brod, na dobru šniclu i hladno pivo. Konzul pomisli na resko zadovoljstvo lova i podjednako resku utehu osame: osame koju je zaradio bolom i košmarom koje je doživeo na Hiperionu. Hiperion. Konzul uđe un utra, uvuče balkon i zapečati brod baš kada su počele da padaju prve teške kapi kiše. Pope se spiralnim stepenicama u svoju kabinu za spavanje u vrhu broda. Kružna soba bila je tamna, samo su neme eksplozije munja osvetljavale potoke kiše koji su tekli niz spoljne strane svetlarnika. Konzul se skinu, leže na čvrsti dušek i uključi zvučni sistem i spoljne audio pikapove. Slušao je kako se jarost oluje stapa sa silovitošću Vagnerovog ’Bekstva Valkira’. Uraganski vetrovi šamarali su brod. Zvuk grmljavine ispunjavao je sobu dok je svetlarnik sevao belinom i ostavljao na Konzulovim mrežnjačama zaostale goruće slike. Vagner je dobar samo za oluju sa gromovima, pomisli on. Zatvori oči, ali sevanje je bilo vidljivo i kroz spuštene očne kapke. On se seti sjaja ledenih kristala rasutih po ruševinama na niskim brdima blizu Vremenskih grobnica i još hladnijeg sjaja čelika na Šrajkovom nemogućem drvetu metalnog trnja. Seti se vrištanja u noći i pogleda samog Šrajka, iz stotinu površina, boje rubina i krvi. Hiperion. Konzul nemo naredi kompjuteru da isključi sve zvučnike i podiže ruku da prekrije oči. Ležao je tako u iznenadnoj tišini i mislio koliko bi ludo bilo vratiti se na Hiperion. Tokom jedanaest godina koje je proveo kao Konzul u tom dalekom i zagonetnom svetu, tajanstvena Crkva Šrajka dopustila je da veliki broj barži punih hodočasnika sa drugih svetova krene ka vetrovitim pustarama oko Vremenskih grobnica, severno od planina. Niko se nije vratio. A to je bilo u normalnim vremenima, kada je Šrajk bio zarobljenik vremenske plime i oseke i sila koju niko nije shvatao, a antientropijska polja ograničena na nekoliko desetina metara oko Vremenskih grobnica. A nije bilo ni pretnje invazije Proteranih. Konzul pomisli na Šrajka, slobodnog da luta po čitavom Hiperionu, na milione domorodaca i hiljade građana Hegemonije bespomoćnih pred stvorenjem koje prkosi fizičkim zakonima i koje komunicira samo uz pomoć smrti, i zadrhta uprkos toploti kabine. Hiperion. Noć i oluja prođoše. Novi front oluj e hitao je da pretekne dolazeće svitanje. Gimnosperme visoke dvesta metara povijale su se i šibale pred nastupajućom bujicom. Neposredno pre prvog svetla Konzulov svemirski brod boje abonosa uzdiže se na repu plave plazme i probi kroz sve gušće oblake, na putu ka svemiru i mestu sastanka. PRVA GLAVA Konzul se probudi sa čudnovatom glavoboljom, suvim grlom i osećajem da je zaboravio hiljade snova, koje samo periodi u kriogeničnoj fugi mogu da donesu. On žmirnu, ispravi se na niskom ležaju i omamljeno skinu sa sebe poslednje senzorske trake pričvršćene za kožu. U ovalnoj prostoriji bez prozora sa njim su bila dva vrlo niska klona iz posade i jedan vrlo visok templar, sa kapuljačom. Jedan od klonova ponudi Konzulu tradicionalnu čašu soka od pomorandže da se rasani. On prihvati i ispi pohlepno. „Drvo je na dva svetlosna minuta i pet sati putovanja od Hiperiona“, reče templar, i Konzul shvati da mu se obraća Het Mastin, kapetan templarskog drvobroda i Pravi Glas Drveta. Konzul i tako bunovan shvati da je to što ga budi Kapetan velika čast, ali bio je suviše omamljen i dezorijentisan od fuge da bi to mogao da ceni. „Ostali su već nekoliko sati budni“, reče Het Mastin i mahnu klonovima da ih ostave. „Okupili su se na najisturenijoj platformi za obedovanje.“ „Hhrghn“, reče Konzul i otpi. Pročisti grlo i pokuša ponovo. „Hvala vam, Hete Mastine“, uspe da izgovori. Razgledajući prostoriju oblika jajeta, sa tepihom tamne trave, prozirnim zidovima i potpornim rebrima od neisprekidanog, zakrivljenog drveta vrše, Konzul shvati da mora da se nalazi u jednoj od manjih mahuna za održavanje života. Zatvorivši oči on pokuša da se priseti sastanka što se zbio neposredno pred ulazak templarskog broda u kvantum. Konzul se seti svog prvog pogleda na kilometar dugi drvobrod, dok se približavao mestu sastanka, kada su detalji drvobroda bili zamagljeni suvišnom mašinom i erggenerisanim poljima zadržavanja, koja su ga okruživala poput izmaglice u obliku sfere, ali njegov lisnati trup jasno je goreo hiljadama svetala što su meko sijala kroz lišće i mahune za održavanje života, sa tankim zidovima, ili duž nebrojenih platformi, mostova, komandnih paluba, stepeništa i osovina. Oko osnove drvobroda, motorne i kargo sfere grozdile su se kao predimenzionirani žučni mehuri dok su se plave i ljubičaste pogonske trake vukle pozadi poput deset kilometara dugo korenje. „Ostali čekaju“, reče blago Het Mastin i klimnu glavom prema niskim jastucima na kojima je ležao Konzulov prtljag, spreman da se otvori na njegovu komandu. Templar se zamišljeno zagleda u vršne grede dok je Konzul oblačio poluformalnu večernju odeću koja se sastojala od komotnih crnih pantalona, izglancanih brodskih čizama, bele svilene bluze, koja se nadimala oko struka i laktova, topazne igle za okovratnik, crnog polusakoa sa grimiznim prugama Hegemonije na epoletama, i mekog zlatnog trorogog šešira. Deo zakrivljenog zida postade ogledalo i Konzul se zagleda u odraz: više nego sredovečan muškarac u poluformalnoj večernjoj odeći, suncem opaljene kože, ali čudnovato bled ispod tužnih očiju. Konzul se namršti, klimnu glavom i okrenu. Het Mastin pokaza rukom i Konzul krenu za visokom figurom u rizi, kroz proširenje u mahuni, na nogostup koji se uzdizao i krivudao izvan vidokruga oko masivnog zida debla drvobroda prekrivenog korom. Konzul zastade, pomeri se do ruba nogostupa i brzo načini korak natrag. Do dole je bilo najmanje šest stotina metara – s tim da je to dole stvarala gravitacija od jedne šestine standardne, generisana singularijama zatočenim u osnovi drveta – i to bez ograde. Oni nastaviše da se penju, ćuteći, i skrenuše sa nogostupa glavnog trupa posle trideset metara i pola trupne spirale, da bi prešli preko tanušnog visećeg mosta na granu širine pet metara. Nju su pratili napolje, sve do mesta gde je izobilje lišća hvatalo sjaj Hiperionovog sunca. „Je li moj brod raskladišten?“ – upita Konzul. „Napunjen je gorivom i čeka spreman u sferi jedanaest“, reče Het Mastin. Oni pređoše u senku debla i zvezde postaše vidljive u crnim mrljama između tamnih lisnatih mreža. „Ostali hodočasnici saglasili su se da se spuste vašim brodom, ukoliko zapovednici SILE to dozvole“, dodade templar. Konzul protrlja oči i požele da mu je bilo dato više vremena da se pribere posle hladnog zahvata krionične fuge. „Stupili ste u vezu sa udarnom jedinicom?“ „O, da, zaustavili su nas čim smo se spustili tunelom iz kvantum skoka. Ratni brod Hegemonije nas… prati… čak i ovog trenutka.“ Het Mastin pokaza na mrlju na nebu iznad njih. Konzul žmirnu naviše, ali u tom trenutku delovi gornjih nizova grana izroniše iz senke drvobroda i čitava jutra lišća buknuše nijansama sutona. Čak i na još zasenčenim mestima gnezdile su se sjajoptice, nalik na japanske fenjere iznad osvetljenih nogostupa, svetlucavih lijana i obasjanih visećih mostova, dok su svici sa Stare Zemlje i radijantne ptice sa MauiKovenanta žmirkali i vijugali kroz lavirinte lišća, mešajući se sa sazvežđima dovoljno uspešno da prevare čak i najiskusnijeg zvezdanog putnika. Het Mastin kroči u liftkorpu pričvršćenu za kabl upleten od karbonskih niti, koji je nestajao iznad njih u tri stotine metara visoko drvo. Konzul uđe za njim i oni ćutke počeše da se uspinju. On zapazi da su nogostupi, mahune i platforme upadljivo prazni, izuzev nekolicine templara i njihovih umanjenih klonverzija iz posade. Konzul nije mogao da se seti da je video ijednog drugog putnika za vreme tog sata provedenog između sastanka i fuge, ali to je pripisao neposrednom prelasku drvobroda u kvantum, pretpostavivši da putnici leže, bezbedni u svojim ležajevima za fugu. Sada je, međutim, drvobrod plovio daleko ispod relativističkih brzina i grane bi trebalo da mu vrve od razdraganih putnika. On pomenu to svoje opažanje templaru. „Vas šestoro ste naši jedini putnici“, reče Het Mastin. Korpa se zaustavi u lavirintu zelenila i kapetan drvobroda krenu prvi, drvenim eskalatorom izlizanim od starosti. Konzul žmirnu, iznenađen. Templarski drvobrod normalno je nosio između dve i pet hiljada putn ika; to je svakako bio najpoželjniji način međuzvezdanog putovanja. Drvobrodovi su retko gomilali vremenski dug veći od četiri ili pet meseci, praveći kratke, živopisne prelaze tamo gde su zvezdani sistemi bili na veoma malo svetlosnih godina rastojanja, dopuštajući tako svojim mnogobrojnim putnicima da u fugi provode samo ono najneophodnije vreme. Za putovanje jednog drvobroda do Hiperiona i natrag i akumulaciju šest godina vremena Mreže, bez putnika koji bi to platili templari će morati da podnesu strašan finansijski gubitak. Tada Konzul shvati, sa zakašnjenjem, da je drvobrod idealan za predstojeću evakuaciju, i da će mu troškove na kraju nadoknaditi Hegemonija. Ipak, znao je Konzul: dovesti brod lep i ranjiv poput Igdrasila – jedan od samo pet takvih – u ratnu zonu bio je užasan rizik za Bratstvo templara. „Vaši saputnici, hodočasnici“, objavi Het Mastin dok su stupali na široku platformu gde ih je, na kraju dugog drvenog stola, čekala mala grupa ljudi. Iznad njih gorele su zvezde, rotirajući povremeno kada bi drvobrod promenio nagib ili kurs, dok se s obe strane pružala zakrivljena čvrsta sfera zelenila poput zelene opne neke velike voćke. Konzul smesta prepozna Kapetanovu platformu za ručavanje, čak pre nego što je pet preostalih putnika uopšte ustalo da dopusti Hetu Mastinu da zauzme svoje mesto u čelu stola. Konzul pronađe za sebe praznu stolicu – čekala ga je levo od kapetana. Kada su svi seli i utihnuli, Het Mastin ih formalno predstavi. Iako Konzul nikoga od ostalih nije lično poznavao, nekoliko imena bilo mu je poznato i on upotrebi svoju dugu diplomatsku obuku da klasifikuje identitete i utiske. Sa Konzulove leve strane sedeo je otac Lenar Hojt, sveštenik staromodne hrišćanske sekte poznate kao katolici. Konzul je na sekund zaboravio značenje crne odeće i rimskog okovratnika, ali se onda seti bolnice Sv. Fransisa na Hebronu, gde je bio podvrgnut lečenju od alkoholne traume, posle svog prvog propalog diplomatskog zadatka, pre gotovo četiri standardne decenije. Pri pominjanju Ho jtovog imena on se seti jednog drugog sveštenika, koji je nestao na Hiperionu negde polovinom njegovog sopstvenog boravka tamo. Konzulu je Lenar Hojt izgledao mlad – tek možda na početku tridesetih – ali činilo se da je taj čovek u ne tako davnoj prošlosti zbog nečega strašno ostario. Konzul pogleda mršavo lice, isturene jagodice ispod žućkaste kože, oči krupne ali uvučene u duboke duplje, tanke usne u neprestanom grču mišića, kosu koja nije bila toliko proređena koliko nagrizena radijacijom, i oseti da posmatra čoveka koji je već godinama bolestan. Ipak, Konzul bi iznenađen što je ispod te maske prikrivenog bola ostao fizički odjek dečaka u muškarcu – najneprimetniji ostaci okruglog lica, svetla koža i meke usne, koji su pripadali jednom mlađem, zdravijem, manje ciničnom Lenaru Hojtu. Do sveštenika je sedeo muškarac čiji je lik pre nekoliko godina upoznala većina građana Hegemonije. Konzul se zapita je li raspon kolektivne pažnje u Mreži Svetova jednako kratak kao u vreme kada je on tamo živeo. Verovatno je još kraći. Ako je tako, onda pukovnik Fedman Kasad, zvani Kasapin Južne Bresije, nije više ni slavan ni zloglasan. Za Konzulovu generaciju, kao i za sve one koji su živeli na sporom, napuštenom rubu stvari, Kasad je bio neko ko se teško zaboravlja. Pukovnik Fedman Kasad bio je visok – gotovo dovoljno visok da dvometraša Heta Mastina gleda u oči – i nosio je crnu uniformu SILE bez vidljivih oznaka čina ili odlikovanja. Crna uniforma bila je čudnovato slična odeći oca Hojta, ali između ta dva muškarca to je bila jedina sličnost. Za razliku od Hojtovog istrošenog izgleda, Kasad je bio smeđe puti, očigledno u kondiciji i vitak kao drška biča, sa vidljivim mišićima u ramenima, na ručnim zglobovima i vratu. Pukovnikove oči bile su sitne, tamne i sveobuhvatne, poput sočiva kakve primitivne video kamere. Čitavo lice bilo mu je nekako uglasto: senke, površine i ravni. Ne ispijeno, poput lica oca Hojta, već samo isklesano u hladnom kamenu. Tanka linija brade duž vilice naglašavala je oštrinu njegovog lika nepogrešivo koliko i krv na oštrici noža. Pukovnikovi napeti, spori pokreti podsetiše Konzula na jaguara gajenog na Zemlji, kojeg je video u privatnom semebrodskom zoološkom vrtu pre mnogo godina. Kasadov glas bio je blag, ali Konzul ne propusti da primeti kako čak i pukovnikovo ćutanje traži pažnju. Najveći deo dugog stola bio je prazan, grupa se okupila na jednom kraju. Preko puta Fedmana Kasada sedeo je muškarac predstavljen kao pesnik Martin Silenus. Silenus je na izgled bio sušta suprotnost vojniku preko puta. Dok je Kasad bio vitak i visok, Martin Silenus je bio nizak i vidljivo van forme. Nasuprot Kasadovim kamenim crtama lica, pesnikovo lice bilo je pokretno i izražajno kao u zemaljskog primata. Glas mu je bio glasna, prosta škripa. Bilo je kod Martina Silenusa nečeg, pomisli Konzul, gotovo prijatno demonskog, s tim rumenim obrazima, širokim ustima, visokim obrvama, šiljatim ušima i rukama u neprestanom pokretu, čiji su prsti bili dovoljno dugi da pripadaju koncertnom pijanisti. Ili davitelju. Pesnikova srebrna kosa bila je prikupljena u grubo podsečen rep. Martin Silenus je izgledao kao da je u kasnim pedesetim, ali Konzul primeti izdajnički plavičasti sjaj na njegovom vratu i dlanovima i pomisli da je taj čovek prošao prilično Pulsenovih tretmana. Silenusova prava starost mogla je biti bilo gde između devedeset i sto pedeset standardnih godina. Ako je bliže ovoj drugoj brojki, znao je Konzul, postojale su šanse da je pesnik sasvim lud. Koliko je pri ovom prvom susretu Martin Silenus bio hvalisav i nametljiv, toliko je sledeći gost za stolom odavao nedvosmislen i jednako impresivan utisak inteligentne povučenosti. Sol Vejntraub podiže pogled pri upoznavanju i Konzul zapazi kratku sedu bradu, izborano čelo i tužne sjajne oči poznatog naučnika. Konzul je čuo priče o Jevrejinu Lutalici i njegovoj beznadežnoj potrazi, ali bio je šokiran kada je shvatio da starac sada drži bebu u naručju – svoju kćer Rejčel, staru tek nekoliko nedelja. Konzul skrenu pogled. Šesti hodoč asnik i jedina žena za stolom bila je Bron Lamija. Prilikom predstavljanja detektivka se zagledala u Konzula toliko intenzivno da je mogao osetiti pritisak njenog pogleda čak i pošto je skrenuo svoj. Nekadašnja građanka sveta Lususa, sa 1.3 g, Bron Lamija nije bila viša od pesnika koji je sedeo u drugoj stolici desno od nje, ali čak ni komotan somotski brodski kostim nije skrivao teške slojeve mišića njene kompaktne figure. Crni uvojci dopirali su joj do ramena, obrve su joj bile dve tamne linije povučene horizontalno preko širokog čela, a nos, čvrst i oštar, isticao je njen orlovski pogled. Lamijine usne bile su široke i izražajne do senzualnosti, povijene tek u blagom osmehu koji je mogao biti surov ali i veseo. Ženine tamne oči kao da su čikale posmatrača da ustanovi šta je u pitanju. Konzulu prođe kroz glavu da Lamiju neki možda smatraju i prelepom. Po završenom predstavljanju Konzul pročisti grlo i okrenu se templaru. „Hete Mastine, rekli ste da ima sedam hodočasnika. Je li dete g. Vejntrauba sedmo?“ Kapuljača Heta Mastina polako se pomeri s jedne na drugu stranu. „Ne. Samo oni koji svesno odluče da potraže Šrajka mogu se računati u hodočasnike.“ Grupa za stolom malo se uzbuni. Mora da su svi znali ono što je znao i Konzul; samo grupa sačinjena od prostog broja hodočasnika može da otputuje na sever pod pokroviteljstvom Crkve Šrajka. „Ja sam sedmi“, reče Het Mastin, kapetan templarskog drvobroda Igdrasil i Pravi Glas Drveta. U tišini koja je usledila posle te objave, Het Mastin mahnu i grupa klonova iz posade poče hodočasnicima da služi poslednji obrok pre planetarnog pada. „Dakle, Proterani još nisu u sistemu?“ – upita Bron Lamija. Glas joj je bio promukao, grlen, što je Konzula čudnovato uzbuđivalo. „Ne“, reče Het Mastin. „Ali, nismo im odmakli više od nekoliko standardnih dana. Naši instrumenti otkrili su fuzijske čarke unutar Urt oblaka sistema.“ „Hoće li biti rata?“ – upita otac Hojt. Glas mu je bio umoran koliko i izraz lica. Pošto se niko nije ponudio da odgovori, sveštenik se okrenu desno, kao da retroaktivno postavlja pitanje Konzulu. Konzul uzdahnu. Klonovi iz posade izneli su vino; poželeo je da je to viski. „Ko zna šta će Proterani učiniti?“ – reče on. „Oni se izgleda više ne rukovode ljudskom logikom.“ Martin Silenus se glasno nasmeja, zamahnu rukom i prosu vino. „Kao da smo se mi, jebena ljudska bića, ikada rukovodili ljudskom logikom!“ On dobro otpi, obrisa usta i ponovo se nasmeja. Bron Lamija se namršti. „Ako isuviše brzo počne ozbiljna borba“, reče ona, „možda nam vlasti neće dozvoliti da se spustimo.“ „Biće nam dopušten prolazak“, reče Het Mastin. Sunce pronađe put kroz prevoje pod njegovu kapuljaču i pade mu na žućkastu kožu. „Spaseni od sigurne smrti u ratu da bismo bili izručeni sigurnoj smrti u rukama Šrajka“, promrmlja otac Hojt. „Smrt ne postoji nigde u Vaseljeni!“ – izgovori Martin Silenus glasom za koji je Konzul bio siguran da bi probudio i nekoga ko je duboko u kriogenskoj fugi. Pesnik iskapi vino i diže prazan pehar, očigledno nazdravljajući zvezdama: Nikakav smrti smrad – neće smrti biti, jecaj, jecaj; Jecaj, Cibelo, jecaj; jer tvoji opaki Dragani Pretvoriše boga u drhtavog paralitika. Jecajte, braćo, jecajte, jer više nemam snage; Slab kao trska – slab – nejak kao moj glas… O, o, bol, bol slabosti. Jecajte, jecajte, jer otapam se još… Silenus naglo ućuta i nasu još vina, podrignuvši jednom u tišini koja je usledila posle njegovog recitovanja. Ostalih šestoro se zgledaše. Konzul primeti da se Sol Vejntraub blago osmehivao sve dok se beba u njegovom naručju nije promeškoljila i prekinula ga. „Pa“, reče otac Hojt oklevajući, kao da pokušava da se vrati pređašnjem toku misli. „Ako konvoj Hegemonije ode a Proterani zauzmu Hiperion, možda će okupacija biti izvršena bez krvoprolića, pa će nas ostaviti na miru.“ Pukovnik Fedman Kasad tiho se nasmeja. „Proterani ne žele da ’okupiraju’ Hiperion“, reče on. „Ako osvoje planetu, oplj ačkaće ono što žele a onda učiniti ono što najbolje znaju. Spaliće gradove i stvoriti od njih ugljenisane ruševine, ruševine će razlomiti na komade, pa komade peći do usijanja. Istopiće polove, prokuvati okeane, a potom će ostatke iskoristiti da zasole ono što preostane od kontinenata, tako da tamo više nikada ništa ne nikne.“ „Pa…“ – započe otac Hojt, ali zaćuta. Dok su klonovi sklanjali tanjire od supe i salate i donosili glavno jelo, nije bilo razgovora. „Rekoste da nas prati ratni brod Hegemonije“, reče Konzul Hetu Mastinu dok su dovršavali rostbif i kuvane nebeske lignje. Templar klimnu glavom i pokaza. Konzul stisnu oči, ali ne uspe da razabere ništa na rotirajućem zvezdanom polju. „Evo“, reče Fedman Kasad i naže se pored oca Hojta da Konzulu pruži sklopivi vojni dvogled. Konzul klimnu glavom u znak zahvalnosti, uključi napajanje energijom i pregleda deo neba koji je Het Mastin pokazao. Žiroskopski kristali u dvogledu blago su brujali dok su stabilizovali optiku i pretraživali oblast na osnovu programiranog obrasca traganja. Najednom, slika se zamrznu, zamuti, uveća i zaustavi. Konzul nije mogao da izbegne nevoljni uzdah dok je brod Hegemonije ispunjavao vidno polje. Elektronski ocrtana slika nije predstavljala ni očekivani solo izviđački brod, ni mehur broda baklje, već mat crni nosačnapadač. Kovitbrod Hegemonije imao je neprikladnu aerodinamiku sa svoja četiri kompleta razornog naoružanja postavljena u borbeni položaj, sa šezdesetmetarskom komandnom sondom oštrom poput Klovisove tačke i blisterima Hokingovog pogona daleko pozadi, duž lansirne rampe, poput perca na streli. Konzul bez komentara vrati dvogled Kasadu. Ako udarna jedinica koristi puni nosačnapadač za pratnju Igdrasila, kakvu li tek vatrenu moć priprema za doček invazije Proteranih? „Koliko ima do spuštanja?“ – upita Bron Lamija. Koristila je svoj komlog da bi se uključila u datasferu drvobroda i očigledno je bila nezadovoljna onim što je pronašla. Ili što nije pronašla. „Još četiri sata do orbite“, promrmlja Het Mastin. „Još nekoliko minuta padobrodom. Naš prijatelj Konzul ponudio se da vas spusti svojom privatnom letelicom.“ „Do Kitsa?“ – upita Sol Vejntraub. Bilo je to prvi put da je naučnik progovorio otkako je servirana večera. Konzul klimnu glavom. „To je i dalje jedina svemirska luka na Hiperionu podobna za prihvat putničkih vozila“, reče on. „Svemirska luka?“ Otac Hojt je zvučao ljutito. „Mislio sam da idemo pravo na sever. U kraljevstvo Šrajka.“ Het Mastin strpljivo odmahnu glavom. „Hodočašće uvek počinje u prestonici“, reče on. „Trebaće nam nekoliko dana da stignemo do Vremenskih grobnica.“ „Nekoliko dana“, prasnu Bron Lamija. „To je apsurdno.“ „Možda“, saglasi se Het Mastin, „ali ipak je tako.“ Otac Hojt je izgledao kao da mu je nešto što je pojeo prouzrokovalo loše varenje, mada nije pojeo gotovo ništa. „Čujte“, reče on, „zar ne bismo mogli ovog puta da izmenimo pravila – mislim, imajući u vidu strah od rata i sve to? Prosto da se spustimo kraj Vremenskih grobnica ili negde u blizini, i završimo s tim. „Sme li se upitati“, reče Martin Silenus, srećno podignute ruke poput kakvog učenika, „koji se to kurac zbiva sa svim tim legijama brodova?“ Otac Hojt se namršti na pesnika. Fedman Kasad se lako osmehnu. Sol Vejntraub reče: „Konzul nije mislio da nagovesti kako je ta oblast nepristupačna. Može se putovati brodom i različitim kopnenim putevima. A svemirske i vazdušne letelice ne nestaju. Sasvim se lako spuste kraj ruševina Vremenskih grobnica i jednako se lako vrate tamo gde im kompjuter zapovedi. Samo piloti i putnici više nikada ne budu viđeni.“ Vejntraub podiže usnulu bebu iz krila i smesti je u nosiljku za novorođenčad, okačenu oko vrata. „Tako veli stara, istrošena legenda“, reče Bron Lamija. „Šta pokazuju brodski dnevnici?“ „Ništa“, reče Konzul. „Nikakvo nasilje. Nikakav nasilan ulazak. Nikakvo skretanje sa kursa. Nikakve neobjašnjive skokove u vremenu. Nikakve neuobičajene emisije ili utroške energije. N ikakve fizičke fenomene bilo koje vrste.“ „Nikakve putnike“, reče Het Mastin. Konzul je reagovao sa zakašnjenjem. Ako je Het Mastin zaista pokušao da bude duhovit, bilo je to prvi put, tokom svih decenija Konzulovih odnosa sa templarima, da je jedan od njih pokazao makar i začetak duhovitosti. Ono što je Konzul mogao da vidi od kapetanovih neodređeno orijentalnih crta lica pod kapuljačom, nije ničim odavalo pokušaj zbijanja šale. „Čudesna melodrama“, nasmeja se Silenus. „Hrista mu, pravi Sargaso Duša, a mi idemo tamo. Ko, uostalom, režira ovo sranje od zapleta?“ Konzul uzdahnu. Grupa je bila na okupu manje od jednog standardnog sata. Klonovi iz posade odneše posuđe i doneše poslužavnike sa izloženim desertom – šerbetom, kafama, voćem drvobroda, draumima, tortama i drugim đakonijama od renesansne čokolade. Martin Silenus odbi deserte pokretom ruke i reče klonovima da mu donesu novu bocu vina. Konzul razmisli nekoliko trenutaka, pa zatraži viski. „Čini mi se“, reče Sol Vejntraub dok je grupa dovršavala desert, „da naš opstanak može da zavisi od toga hoćemo li međusobno razgovarati.“ „Kako to mislite?“ – upita Bron Lamija. Vejntraub je nesvesno ljuljao dete koje mu je spavalo na grudima. „Na primer, zna li iko ovde zbog čega je baš njega odnosno nju odabrala Crkva Šrajka i Svestvari da krene na ovo putovanje?“ Niko ne progovori. „Tako sam i mislio“, reče Vejntraub. „Još više fascinira pitanje da li je iko od prisutnih član ili sledbenik Crkve Šrajka? Ja sam, kao prvi, Jevrejin, i koliko god moji religiozni stavovi bili zbrkani ovih dana, ne obuhvataju obožavanje organske mašine za ubijanje.“ Vejntraub podiže obrve i pogleda oko stola. „Ja sam Pravi Glas Drveta“, reče Het Mastin. „Dok mnogi templari veruju da je Šrajk ovaploćenje kazne za one koji se ne hrane iz korena, ja to moram smatrati jeresi za koju ne postoje osnovi ni u Kovenantu ni u zapisima Mjuira.“ Levo od kapetana, Konzul sleže ramenima. „Ja sam ateist“, reče on podigavši čašu viskija na svetlo. „Nikada nisam bio u bilo kakvoj vezi sa kultom Šrajka.“ Otac Hojt se kiselo osmehnu. „Mene je rukopoložila Katolička crkva“, reče on. „Obožavanje Šrajka protivureči svemu što Crkva brani.“ Pukovnik Kasad odmahnu glavom, ali nije bilo jasno čini li to zato što odbija da odgovori, ili prosto da bi naznačio da nije pripadnik Crkve Šrajka. Martin Silenus načini široki pokret rukom. „Ja sam kršten kao luteran“, reče on. „Sekta koja više ne postoji. Pomogao sam u stvaranju zengnosticizma pre nego što je iko od vaših roditelja rođen. Bio sam katolik, revelacionist, neomarksist, fanatični sledbenik interfejsa, sputani tresač, satanist, biskup Crkve Džejkove nade i pretplatnik Instituta za garantovano vaskrsnuće, i redovno plaćao pretplatu. Sada sam, srećan sam da kažem, prosti pagan.“ On se osmehnu svima. „Za jednog pagana“, zaključi on, „Šrajk je najprihvatljivije božanstvo.“ „Ja ignorišem religije“, reče Bron Lamija. „Ne upražnjavam ih.“ „Verujem da ste shvatili ono što sam želeo“, reče Sol Vejntraub. „Niko od nas ne priznaje da pripada dogmi Šrajkovog kulta, a opet su zvaničnici te perceptivne grupe odabrali nas pored mnogo miliona vernika koji mole da posete Vremenske grobnice… i svog žestokog boga… za ono što može biti poslednje takvo hodočašće.“ Konzul odmahnu glavom. „Možda ste nam izneli ono što ste želeli, g. Vejntraub“, reče on, „ali ja ne vidim šta je to.“ Naučnik odsutno pogladi bradu. „Činilo bi se da su naši razlozi za povratak na Hiperion toliko ubedljivi da se čak i obaveštajci Crkve Šrajka i Hegemonije slažu da zaslužujemo da se vratimo“, reče on. „Neki od tih razloga – moji, na primer – možda su poznati javnosti, ali siguran sam da su samo pojedincima za ovim stolom poznati u potpunosti. Predlažem da za ovih nekoliko dana koliko nam preostaje razmenimo naše priče.“ „Zašto?“ – reče Pukovnik Kasad. „Čini mi se da to nema nikakve svrhe.“ Vejntraub se osmehnu. „Naprotiv, ima; ako ništa drugo – to će nas zabaviti i dopustiti nam makar kratak pogled na duše saputnika, pre nego što nas zaokupi Šrajk ili neka druga neprilika. Osim toga, možda ćemo tako steći uvid u to kako da svi sačuvamo svoje živote, ako smo dovoljno inteligentni da pronađemo onu nit iskustva koja sudbine svih nas vezuje za Šrajkov hir.“ Martin Silenus se nasmeja, zatvori oči, pa reče: Zajahavši svako po delfina, Držeći se za peraje, Ti Nedužni oživljavaju smrt svoju, Nanovo otvorenih rana. „To je Lenista, zar ne?“ – reče otac Hojt. „Proučavao sam je u semeništu.“ „Blizu“, reče Silenus otvorivši oči, dosipajući vino. „To je Jejts. Taj je jadnik živeo pet stotina godina pre nego što je Lenista zaćapćala na metalnoj sisi svoje majke.“ „Čujte“, reče Lamija, „šta bismo postigli time što bismo jedni drugima pričali priče? Kada sretnemo Šrajka, reći ćemo njemu ono što hoćemo, jednome od nas ispuniće se želja, a ostali umiru. Tačno?“ „Tako veli mit“, reče Vejntraub. „Šrajk nije mit“, reče Kasad. „Njegovo čelično drvo takođe.“ „Zašto onda da jedni drugima dosađujemo pričama?“ – upita Bron Lamija i probode ostatak svoje čokoladne gibanice. Vejntraub nežno dodirnu potiljak svoje usnule bebe. „Živimo u čudnim vremenima“, reče on. „Pošto smo deo desetog dela desetine procenta građana Hegemonije koji putuju između zvezda umesto duž Mreže, predstavljamo čudnovatu epohu sopstvene nedavne prošlosti. Ja, na primer, imam šezdeset osam standardnih godina, ali zbog vremenskih dugova koje su moja putovanja mogla da izazovu, mogao sam da proživim tih triput dvadeset plus osam godina tokom više od jednog veka istorije Hegemonije.“ „Pa?“ – reče žena do njega. Vejntraub otvori šaku gestom koji je obuhvatio sve za stolom. „Mi međusobno predstavljamo vremenska ostrva, baš kao i zasebne okeane perspektive. Ili, možda je bolje reći, svako od nas drži delić slagalice koju niko nije uspeo da reši još otkad se čovečanstvo prvi put spustilo na Hiperion.“ Vejntraub se počeša po nosu. „To je misterija“, reče on, „a, p ravo da vam kažem, misterije me jednako intrigiraju, pa makar ovo bila poslednja nedelja u kojoj ću uživati u njima. Pozdravio bih kakav sjaj spoznaje, ali, u suprotnom, i sam rad na slagalici bio bi dovoljan.“ „Slažem se“, reče Het Mastin bez ikakvih emocija. „Nije mi to palo na pamet, ali vidim da je mudro da ispričamo svoje priče pre nego što se sukobimo sa Šrajkom.“ „Ali, šta će nas sprečiti da slažemo?“ – upita Bron Lamija. „Ništa“, iskezi se Martin Silenus. „U tome i jeste čar.“ „Trebalo bi da glasamo o tome“, reče Konzul. On je mislio na tvrdnju Meine Gledston da je jedan član grupe agent Proteranih. Da li će slušanje priča biti način da se razotkrije špijun? Konzul se osmehnu na pomisao o toliko glupom agentu. „Ko je to rešio da budemo srećna mala demokratija?“ – upita pukovnik Kasad suvo. „Bolje da budemo i to“, reče Konzul. „Jer, da bismo postigli svoje pojedinačne ciljeve, ova grupa treba da stigne do regiona Šrajka upravo kao grupa. Potreban nam je neki način donošenja odluka.“ „Mogli bismo da postavimo vođu“, reče Kasad. „Popišam ti se na to“, reče pesnik prijazno. Ostali za stolom takođe odmahnuše glavama. „U redu“, reče Konzul, „glasaćemo. Naša prva odluka odnosiće se na predlog g. Vejntrauba da ispričamo priče o svojoj vezi sa Hiperionom u prošlosti.“ „Sve ili ništa“, reče Het Mastin. „Svi ćemo ispričati svoje, ili niko neće. Povinovaćemo se volji većine.“ „Slažem se“, reče Konzul, najednom ljubopitljiv da čuje kako ostali pričaju svoje priče, i podjednako siguran da nikada neće ispričati sopstvenu. „Ko je za to da naše priče budu ispričane?“ „Za“, reče Sol Vejntraub. „Za“, reče Het Mastin. „Apsolutno“, reče Martin Silenus. „Ne bih propustio ovu malu komičnu farsu ni za mesec dana u orgazmičkim kupkama na Šotu.“ „I ja glasam za“, reče Konzul, iznenadivši sam sebe. „Ko je protiv?“ „Protiv“, reče otac Hojt, ali u njegovom glasu nije bilo energije. „Ja mislim da je to glupo“, reče Bron Lamija. Konzul se okrenu prema pukovniku. „Pukovniče?“ Fedman Kasad sleže ramenima. „Registrujem četiri glasa za, dva protiv i jedan uzdržan“, reče Konzul. „Odluka je, dakle, za. Ko želi da počne?“ Sto je zanemeo. Konačno Martin Silenus podiže pogled s nečega što je pisao na malom notesu. On iscepa list u nekoliko traka. „Zapisao sam brojeve od jedan do sedam“, reče on. „Zašto ne bismo izvlačili i pričali tim redom?“ „To izgleda prilično detinjasto, zar ne?“ – reče Lamija. „Ja sam detinjast tip“, odgovori Silenus sa svojim osmehom satira. „Ambasadore“, on se okrenu Konzulu, „smem li pozajmiti taj zlaćani jastuk koji nosite umesto šešira?“ Kozul pruži svoj trorogi šešir, presavijene ceduljice nađoše se unutra i šešir krenu okolo. Prvi je izvlačio Sol Vejntraub, poslednji Martin Silenus. Konzul razvi svoju cedulju, postaravši se da je niko ne vidi. Izvukao je broj sedam. Napetost ga napusti poput vazduha koji napušta prenaduvani balon. Sasvim je moguće, razmišljao je on, da će se događaji umešati pre nego što na njega dođe red da priča. Ili će rat od svega toga načiniti akademsko pitanje. Ili će grupa izgubiti interesovanje za priče. Ili će umreti kralj. Ili će crći konj. Ili će on naučiti konja da govori. Dosta s viskijem, pomisli Konzul. „Ko je prvi?“ – upita Martin Silenus. U kratkoj tišini Konzul je mogao da čuje kako lišće šušti na neprimetnom povetarcu. „Ja“, reče otac Hojt. Sveštenikov izraz pokazivao je istovetno, jedva prikriveno prihvatanje bola koje je Konzul viđao na licima smrtno bolesnih prijatelja. Hojt podiže svoju ceduljicu sa jasno našvrljanim velikim brojem 1. „U redu“, reče Silenus. „Počnite.“ „Sada?“ – upita sveštenik. „Zašto ne?“ – reče pesnik. Jedini znak da je Silenus dokrajčio najmanje dve boce vina bilo je blago zatamnjenje na ionako rumenim obrazima i još demonskiji sunovrat kosih obrva. „Imamo još nekoliko sati do planetnog pada“, reče on, „a ja, kao prvo, planiram da odspavam posle ove fuge iz zamrzivača čim se bezbedno spustimo i naselimo među prostim domorocima.“ „Naš prijatelj ima pravo“, reče Sol Vejntraub tiho. „Ako ćemo pričati priče, civilizovano vreme za to bio bi sat posle večere, svakog dana.“ Otac Hojt uzdahnu i ustade. „Samo minut“, reče i napusti platformu za obedovanje. Pošto je prošlo nekoliko minuta, Bron Lamija reče: „Mislite da je ucvikao?“ „Ne“, reče Lenar Hojt izranjajući iz tame na vrhu drvenog eskalatora koji je služio kao glavno stepenište. „Trebalo mi je ovo.“ Dok je sedao na svoje mesto, on spusti na sto dve umrljane sveščice. „Nije fer da prvi čita“, reče Silenus. „Ovo treba da budu naše sopstvene priče, Maguse!“ „Umukni, proklet bio!“ – povika Hojt. On pređe rukom preko lica, dodirnu grudi. Drugi put te večeri Konzul shvati da gleda ozbiljnog bolesnika. „Žao mi je“, reče otac Hojt. „Ali, ako treba da ispričam svoju… svoju priču, moram ujedno da ispričam i priču nekog drugog. Ovi dnevnici pripadaju čoveku koji je bio razlog mog odlaska na Hiperion… i mog današnjeg povratka.“ Hojt duboko udahnu. Konzul dodirnu dnevnike. Bili su zaprljani i nagoreli, kao da su pretrpeli požar. „Vaš prijatelj ima staromodan ukus“, reče on, „ako i dalje vodi pisani dnevnik.“ „Da“, reče Hojt. „Ako ste svi spremni, da počnem.“ Grupa za stolom potvrdi klimanjem glava. Ispod platforme za obedovanje, kilometar drvobroda hitao je kroz hladnu noć snažnim pulsiranjem živog bića. Sol Vejntraub podiže svoje usnulo dete iz nosiljke za bebe i pažljivo ga spusti na jastucima obloženu prostirku na podu, blizu svoje stolice. On skinu komlog, spusti ga kraj prostirke i programira disključ na šum za pokrivanje svih frekvencija. Nedelju dana stara beba ležala je na stomaku i spavala. Konzul se duboko zavali i pronađe plavozelenu zvezdu Hiperiona. Kao da je rasla dok ju je posmatrao. Het Mastin povuče kapuljaču napred, sve dok mu od lica ne ostaše samo senke. Sol Vejntraub pripali lulu. Ostali prihvatiše da im se dospe kafa i opustiše se na stolicama. Martin Sile nus izgledao je kao najstrasniji i najzahtevniji slušalac dok se naginjao napred i šaputao: I kaza on: ’Sad igru ću počet, Boginjo, makar ostao i raspet! U sedla sad, i počujte što ću reć. Svojom stazom odjahasmo tako već; A on pravo poče pričati usput Priču tužnu koju sada ćete čut.