Detalji
Sa trinaest godina Momo se nalazi prepušten sam sebi. Ima jednog jedinog prijatelja, gospodina Ibrahima, arapskog bakalina iz Plave ulice.
Ali ništa nije onako kako izgleda: Plava ulica nije plava. Arapin nije Arapin.
A život možda i ne mora uvek da bude tužan.
BESTSELER GODINE U FRANCUSKOJ!
ODLOMAK
S jedanaest godina sam razbio kasicu-prasicu i otišao kurvama.
Kasica-prasica je bila od glaziranog porcelana, boje povraćke, s rupom kroz koju je novčić mogao da uđe, ali ne i da izađe. Tu jednosmernu kasicu izabrao je moj otac, jer je odgovarala njegovoj životnoj filozofiji: novac služi da se čuva, a ne da se troši.
U utrobi kasice-prasice bilo je dvesta franaka. Četiri mesečne plate.
Dok sam se jednog jutra spremao za školu, otac mi je rekao:
Mojsije, ništa ne razumem. Ima manje novca nego što bi trebalo. Ubuduće ćeš sve troškove upisivati u svesku u kuhinji.
Znači, nije bilo dovoljno što me grde i u školi i kod kuće, što perem, učim, kuvam, snabdevam, što sam živim u velikom, crnom, pustom stanu, bez trunke ljubavi, što sam više rob nego sin advokata bez parnica i bez žene; još mi je samo falilo da budem proglašen lopovom! A kad sam već osumnjičen, što onda ne bih bar stvarno krao.
U utrobi kasice-prasice bilo je, dakle, dvesta franaka. Upravo toliko je koštala usluga devojaka u ulici Paradi*. To je bila cena zrelosti.
Prve kojima sam prišao tražile su mi ličnu kartu. Uprkos glasu i težini bio sam debeo kao slon sumnjale su da stvarno imam šesnaest godina, mora da su me svih ovih godina gledale kako prolazim i rastem, večito nosajući svoj ceger s povrćem.
Na kraju ulice, pod tremom, stajala je jedna nova. Bila je punačka i lepa kao slika. Pokazao sam joj novac. Nasmešila mi se.
Ti kao imaš šesnaest godina?!
Nego šta, od jutros.
Popeli smo se u sobu. Nisam mogao da verujem, imala je dvadeset dve godine, znala je svoj posao i bila je samo moja. Objasnila mi je kako se treba prati, a onda i kako se vodi ljubav.
Naravno da sam sve to već znao, ali sam je pustio da priča kako bi se prijatnije osećala, a i sviđao mi se njen glas, pomalo prkosan i tužan. Sve vreme sam imao utisak da ću se onesvestiti. Na kraju me je nežno pomilovala po kosi i rekla:
Da dođeš ponovo i da mi doneseš neki poklončić.
To mi je zamalo pokvarilo užitak: zaboravio sam pokl ončić. Eto, postao sam muškarac, doživeo sam vatreno krštenje između nogu jedne žene. Noge su mi još uvek toliko drhtale da sam jedva stajao na njima, a problemi su već bili tu: zaboravio sam čuveni poklončić.
Dotrčao sam do stana i uleteo u svoju sobu tražeći pogledom najdragocenije što bih mogao da joj dam, a onda se trkom vratio u ulicu Paradi. Devojka je još uvek bila pod tremom. Poklonio sam joj svog plišanog medu.
Proizvoda u bazi
