Dostavljamo i u SAD!

Cijena dostave | Vrste plaćanja

+387 35 225 027

point@knjiga.ba

Dobrodošli!

Molimo prijavite se ili napravite svoj profil!

Slika knjizicaProizvoda u bazi

27.353

Facebook slicica

Katalog

Gospoda i Dame

Gospoda i Dame

Kliknite dva puta da vidite sliku u normalnoj rezoluciji

Zoom Out
Zoom In

Više slika

Pisac: Teri Pračet


ISBN:

86-7436-077-7

Ilustracija:

Ne

Izdavač:

Dostupnost:

rasprodano

Šifra:

N0061

Broj strana:

352

Težina:

453 g

Cijena:

Dostupnost: Na stanju

15,00 KM
rasprodano

Kategorije:

Sadržaj:

VILE SU SE VRATILE – ALI OVOG PUTA NE ŽELE DA VAM UZMU SAMO ZUBIĆ...

Baka Vedervaks i njena mala podružnica namerile su se na prave vilenjake. Letnja je noć, i nije vreme za sanjanje...

Uz punu podršku pratećeg ansambla koji čine patuljci, čarobnjaci, trolovi, igrači čaroca i jedan orang-utan. I mnogo popevki i krvi na sve strane.

ODLOMAK

Beleška autora

Sve u svemu, većina knjiga o Disksvetu sama po sebi predstavlja celinu. Ne bi bilo zgoreg čitati ih nekakvim redosledom, ali to i nije od suštastvene važnosti.
Ova je drugačija. Ne mogu se prenebregnuti događaji koji su se odigrali u istoriji. Baka Vedervaks se prvi put pojavila u Jednakosti rituala. U Sestrama po metli postala je nezvanični poglavar majušne podružnice u kojoj su bile još i prijatelju-lako-ćemo višestruko udavana Nana Og i Magrat (ona crvenog nosa i neuredne kose koja se uvek raspilavi kada vidi kišne kapi, ruže ili kudrave mačiće).
Ono što se odigralo ne beše neslično onom poznatom komadu o škotskom kralju, a završilo se tako što je Verens II postao kralj male brdovite i šumovite države Lenkr.
Tehnički gledano, tako nešto nije trebalo da se desi, pošto on nije bio zakoniti naslednik u pravom smislu reči, ali vešticama je izgledao kao najbolji za tu ulogu. Ali, što kažu, sve je dobro što se dobro svrši. Magrat je, takođe na kraju, uspostavila vrlo krhko Razumevanje sa Verensom... i to vrlo, vrlo krhko, pošto su oboje bili toliko stidljivi da su svaki put kada bi se sreli zaboravljali šta su ono beše hteli da kažu, a ako bi jedno od njih i uspelo nešto da izusti, drugo ga ne bi razumelo i našlo bi se uvređeno, a zatim bi proveli puno vremena nagađajući šta ono drugo misli. Možda je to bila ljubav, ili bar nešto vrlo slično njoj.
U Vešticama na putu, tri veštice su morale da putuju čak na drugi kraj kontinenta ne bi li se susrele sa Suđajom (čijoj ponudi Sudbina nije mogla da odoli).
Ovo je priča o onome što se dogodilo kada su se vratile kući.
E, SADA NASTAVITE DA ČITATE...

Sada nastavite da čitate...
A gde je početak?
Ima toliko početaka. I toliko stvari koje samo izgledaju kao počeci.
Zavesa se diže, prvi pešak pravi prvi potez, čuje se prvi pucanj – ali to nije početak. Pozorišni komad, partija šaha ili rat, samo su rupice na traci događaja koji sežu možda hiljadama godina unazad. Stvar je u tome što uvek postoji nešto što se dogodilo pre. I uvek vam tako biva sa onim Sad možete da čitate.
Toliko je ljudske genijalnosti straćeno na traženje konačnog Pre.
Trenutna saznanja svode se na sledeće:
U početku ne beše ničega, a onda je ono eksplodiralo.
Druge teorije o prapočetku pominju bogove koji su stvorili kosmos od rebara, iznutrica i testisa svog oca. Takvih ima koliko god hoćete. I zanimljive su, ali ne zbog onoga što vele o kosmologiji već zbog onoga o ljudima. Šta mislite, deco, od kog su dela tela napravili grad u kome živite?
Ali ova priča počinje na Disksvetu koji jezdi kroz Vaseljenu na leđima četiri džinovska slona koji stoje na oklopu jedne ogromantne kornjače i koji nije napravljen od ogrizaka ičijeg tela.
Ali gde početi?
Hiljadama godina unazad? Kada se kiša usijanog kamenja vrišteći stuštila s neba, napravila rupu na vrhu Zmijske planine i ispeglala šumu kilometrima unaokolo?
Patuljci su iskopavali to stenje pošto je bilo sačinjeno od neke vrste gvožđa, a oni su gvožđe, uprkos rasprostranjenom mišljenju, voleli više od zlata. Stvar je jedino u tome što je o njemu, iako ga ima mnogo više, teže pevati pesme. Patuljci, dakle, vole gvožđe.
A dotično kamenje je bilo puno te ljubavi. Ljubavi ka gvožđu. Ljubavi toliko jake da je privlačila ka sebi sve što je gvozdeno. Tri patuljka koja su otkrila prvo ovakvo kamenje spasila su se samo tako što su se iskobeljala iz svojih pantalona od verižnjače.
Mnogi svetovi imaju jezgro sačinjeno od gvožđa. Ali Disksvet ima jezgra koliko i palačinka.
Omađijana igla na Disku uvek se okreće ka Središtu, gde je magijsko polje najjače. Prosto ko pasulj.
Bilo gde drugde, na manje maštovito stvorenim svetovima, iglu pokreće ljubav ka gvožđu.
I ljudi i patuljci vremenom su postali opterećeni tom ljubavlju.
A sada razmotajmo traku vremena nekoliko hiljada godina, sve do trenutka pedesetak godina pre nezaustavljivog sada, do jednog brežuljka i jedne devojke koja trči. Da se razumemo, ne beži ona ni od čega, niti trči ka ne čemu određenom. Samo trči dovoljno brzo da bude dovoljno ispred jednog mladića. Ne previše ispred, naravno, da on ne bi odustao. Istrčava iz šumarka i spušta se u rogozom obraslu dolinu u kojoj se, na malom uzvišenju, nalazi kamenje.
Ono je otprilike čovečije visine a malo deblje od jednog debeljka.
I nekako izgleda kao da nije vredno toga. Kad vidiš stenje postavljeno u krug, mašta ti nalaže da da mu se ne približavaš, da je tu negde i veliki triliton i drevni kameni oltar koji vrišti od mračnih sećanja na krvave žrtve. A ne ove tupave dežmekaste kamenčine.
Ispostaviće se da je devojka ovog puta ipak prebrzo trčala te da će se mladić izgubiti tokom razdragane jurnjave, da će mu svega biti preko glave i da će na kraju sam odšetati natrag u grad. Ona u ovom trenutku to ne zna, već stoji i odsutno namešta cvetove upletene u kosu. Popodne je kao stvoreno za to.
Poznato joj je to kamenje. Niko joj nije pričao o njemu. Niti joj je rečeno da mu se ne približava, pošto oni koji se uzdržavaju priče takođe znaju i za neodoljivu privlačnost zabranjenog. Prilaženje tom kamenju je jednostavno nešto... što ne radimo. A pogotovu ne ako smo fine devojke.
Ali ovde nemamo posla sa finom devojkom, ili bar ne s takvom kakva se pod time podrazumeva. Za početak, ona nije lepa. Ima takav par vilica i krivinu nosa koje bi, uz odgovarajući vetar i pogodno svetlo, dobar lažov nazvao simpatičnima. A tu je još i onaj posebni sjaj u očima kakav imaju oni koji su shvatili da su inteligentniji od većine ljudi iz svog okruženja, ali još nisu naučili da bi jedna od najpametnijih stvari koje mogu da urade bila upravo sakrivanje te činjenice od malopre narečenih ljudi. To, kao i pomenuti nos, daje prodornost njenom pogledu, što ume da bude vrlo uznemiravajuće. To nije lice s kojim biste mogli da razgovarate. Otvorite usta i shvatite da ste prikovani prodornim pogledom koji kaže: bolje bi ti bilo da je to što hoćeš da kažeš jako zanimljivo.
A sada je sva pažnja tog prodornog pogleda usmerena na osam kamenova na uzviši ci.
Hmm.
Zatim im prilazi. Oprezno. Nije to oprez zeca spremnog da strugne. Više podseća na kretanje lovca.
Stavlja ruke na bokove, takve kakvi su.
U toplom letnjem popodnevu čuje se samo pesma ševe. I nijedan drugi zvuk. Dole, u maloj dolini, i gore u brdima, cvrčci cvrče a pčele zuje, trava kao da je živa od mikro-buke. Ali oko kamenja je uvek tiho.
„Tu sam“, kaže ona. „Pokaži se.“
U krugu se pojavljuje crnokosa žena u crvenoj haljini. Krug je toliko mali da se s kraja na kraj može dobaciti kamenom, ali ona ipak izgleda kao da dolazi izdaleka.
Neko drugi bi pobegao. Ali ne i ova devojka, što je u očima žene odmah čini zanimljivom.
„Dakle, stvarno postojiš.“
„Naravno. Kako se zoveš, devojko?“
„Esmerelda.“
„A šta hoćeš?“
„Neću ništa.“
„Svako nešto želi. Zašto bi inače bila ovde?“
„Samo sam htela da vidim da li stvarno postojiš.“
„Za tebe, svakako... ti umeš da gledaš.“
Devojka klima glavom. O njen ponos bi se i kamen odbio.
„A sada, pošto si videla“, reče žena u krugu, „reci mi, šta zaista želiš?“
„Ništa.“
„Stvarno? Prošle nedelje si išla čak do Zmijske planine da razgovaraš s trolovima. Šta si tamo tražila?“
Devojka je nakrivila glavu u stranu.
„Otkud ti to znaš?“
„O tome razmišljaš. Svako bi to video. Svako ko... ume da gleda.“
„Jednog dana ću i ja to umeti“, reče devojka samozadovoljno.
„Ko zna? Možda i hoćeš. Šta si tražila kod trolova?“
„Ja... htela sam da popričam s njima. Je l’ znaš ti da oni misle da vreme ide unazad? I to samo zato što prošlost možeš da vidiš. I još kažu da...“
Žena u krugu se nasmejala.
„Ali oni su kao i oni glupi patuljci! Sve što ih zanima su piljci. A u njima nema ničega zanimljivog.“
Devojka polusleže jednim ramenom, kao da hoće da nagovesti da u piljcima može biti sakriveno mnogo toga zanimljivog.
„A zašto ne možeš da izađeš iz kruga?“
Bilo je očigledno da je to bilo pogrešno pitanje. Žena ga je obzirno ignorisala.

  • Prevodilac: Aleksandar Milajić
  • Izdanje: 1
  • Godina: 2003
  • Jezik: Srpski jezik
  • Vrsta uveza: Meki uvez
  • Pismo: Latinica
  • Veličina: 115x180
  • Zemlja porijekla: Srbija
  • Stanje: Nova

Detalji

VILE SU SE VRATILE – ALI OVOG PUTA NE ŽELE DA VAM UZMU SAMO ZUBIĆ... Baka Vedervaks i njena mala podružnica namerile su se na prave vilenjake. Letnja je noć, i nije vreme za sanjanje... Uz punu podršku pratećeg ansambla koji čine patuljci, čarobnjaci, trolovi, igrači čaroca i jedan orang-utan. I mnogo popevki i krvi na sve strane. ODLOMAK Beleška autora Sve u svemu, većina knjiga o Disksvetu sama po sebi predstavlja celinu. Ne bi bilo zgoreg čitati ih nekakvim redosledom, ali to i nije od suštastvene važnosti. Ova je drugačija. Ne mogu se prenebregnuti događaji koji su se odigrali u istoriji. Baka Vedervaks se prvi put pojavila u Jednakosti rituala. U Sestrama po metli postala je nezvanični poglavar majušne podružnice u kojoj su bile još i prijatelju-lako-ćemo višestruko udavana Nana Og i Magrat (ona crvenog nosa i neuredne kose koja se uvek raspilavi kada vidi kišne kapi, ruže ili kudrave mačiće). Ono što se odigralo ne beše neslično onom poznatom komadu o škotskom kralju, a završilo se tako što je Verens II postao kralj male brdovite i šumovite države Lenkr. Tehnički gledano, tako nešto nije trebalo da se desi, pošto on nije bio zakoniti naslednik u pravom smislu reči, ali vešticama je izgledao kao najbolji za tu ulogu. Ali, što kažu, sve je dobro što se dobro svrši. Magrat je, takođe na kraju, uspostavila vrlo krhko Razumevanje sa Verensom... i to vrlo, vrlo krhko, pošto su oboje bili toliko stidljivi da su svaki put kada bi se sreli zaboravljali šta su ono beše hteli da kažu, a ako bi jedno od njih i uspelo nešto da izusti, drugo ga ne bi razumelo i našlo bi se uvređeno, a zatim bi proveli puno vremena nagađajući šta ono drugo misli. Možda je to bila ljubav, ili bar nešto vrlo slično njoj. U Vešticama na putu, tri veštice su morale da putuju čak na drugi kraj kontinenta ne bi li se susrele sa Suđajom (čijoj ponudi Sudbina nije mogla da odoli). Ovo je priča o onome što se dogodilo kada su se vratile kući. E, SADA NASTAVITE DA ČITATE... Sada nastavite da čitate... A gde je početak? Ima toliko početaka. I toliko stvari koje samo izgledaju kao počeci. Zavesa se diže, prvi pešak pravi prvi potez, čuje se prvi pucanj – ali to nije početak. Pozorišni komad, partija šaha ili rat, samo su rupice na traci događaja koji sežu možda hiljadama godina unazad. Stvar je u tome što uvek postoji nešto što se dogodilo pre. I uvek vam tako biva sa onim Sad možete da čitate. Toliko je ljudske genijalnosti straćeno na traženje konačnog Pre. Trenutna saznanja svode se na sledeće: U početku ne beše ničega, a onda je ono eksplodiralo. Druge teorije o prapočetku pominju bogove koji su stvorili kosmos od rebara, iznutrica i testisa svog oca. Takvih ima koliko god hoćete. I zanimljive su, ali ne zbog onoga što vele o kosmologiji već zbog onoga o ljudima. Šta mislite, deco, od kog su dela tela napravili grad u kome živite? Ali ova priča počinje na Disksvetu koji jezdi kroz Vaseljenu na leđima četiri džinovska slona koji stoje na oklopu jedne ogromantne kornjače i koji nije napravljen od ogrizaka ičijeg tela. Ali gde početi? Hiljadama godina unazad? Kada se kiša usijanog kamenja vrišteći stuštila s neba, napravila rupu na vrhu Zmijske planine i ispeglala šumu kilometrima unaokolo? Patuljci su iskopavali to stenje pošto je bilo sačinjeno od neke vrste gvožđa, a oni su gvožđe, uprkos rasprostranjenom mišljenju, voleli više od zlata. Stvar je jedino u tome što je o njemu, iako ga ima mnogo više, teže pevati pesme. Patuljci, dakle, vole gvožđe. A dotično kamenje je bilo puno te ljubavi. Ljubavi ka gvožđu. Ljubavi toliko jake da je privlačila ka sebi sve što je gvozdeno. Tri patuljka koja su otkrila prvo ovakvo kamenje spasila su se samo tako što su se iskobeljala iz svojih pantalona od verižnjače. Mnogi svetovi imaju jezgro sačinjeno od gvožđa. Ali Disksvet ima jezgra koliko i palačinka. Omađijana igla na Disku uvek se okreće ka Središtu, gde je magijsko polje najjače. Prosto ko pasulj. Bilo gde drugde, na manje maštovito stvorenim svetovima, iglu pokreće ljubav ka gvožđu. I ljudi i patuljci vremenom su postali opterećeni tom ljubavlju. A sada razmotajmo traku vremena nekoliko hiljada godina, sve do trenutka pedesetak godina pre nezaustavljivog sada, do jednog brežuljka i jedne devojke koja trči. Da se razumemo, ne beži ona ni od čega, niti trči ka ne čemu određenom. Samo trči dovoljno brzo da bude dovoljno ispred jednog mladića. Ne previše ispred, naravno, da on ne bi odustao. Istrčava iz šumarka i spušta se u rogozom obraslu dolinu u kojoj se, na malom uzvišenju, nalazi kamenje. Ono je otprilike čovečije visine a malo deblje od jednog debeljka. I nekako izgleda kao da nije vredno toga. Kad vidiš stenje postavljeno u krug, mašta ti nalaže da da mu se ne približavaš, da je tu negde i veliki triliton i drevni kameni oltar koji vrišti od mračnih sećanja na krvave žrtve. A ne ove tupave dežmekaste kamenčine. Ispostaviće se da je devojka ovog puta ipak prebrzo trčala te da će se mladić izgubiti tokom razdragane jurnjave, da će mu svega biti preko glave i da će na kraju sam odšetati natrag u grad. Ona u ovom trenutku to ne zna, već stoji i odsutno namešta cvetove upletene u kosu. Popodne je kao stvoreno za to. Poznato joj je to kamenje. Niko joj nije pričao o njemu. Niti joj je rečeno da mu se ne približava, pošto oni koji se uzdržavaju priče takođe znaju i za neodoljivu privlačnost zabranjenog. Prilaženje tom kamenju je jednostavno nešto... što ne radimo. A pogotovu ne ako smo fine devojke. Ali ovde nemamo posla sa finom devojkom, ili bar ne s takvom kakva se pod time podrazumeva. Za početak, ona nije lepa. Ima takav par vilica i krivinu nosa koje bi, uz odgovarajući vetar i pogodno svetlo, dobar lažov nazvao simpatičnima. A tu je još i onaj posebni sjaj u očima kakav imaju oni koji su shvatili da su inteligentniji od većine ljudi iz svog okruženja, ali još nisu naučili da bi jedna od najpametnijih stvari koje mogu da urade bila upravo sakrivanje te činjenice od malopre narečenih ljudi. To, kao i pomenuti nos, daje prodornost njenom pogledu, što ume da bude vrlo uznemiravajuće. To nije lice s kojim biste mogli da razgovarate. Otvorite usta i shvatite da ste prikovani prodornim pogledom koji kaže: bolje bi ti bilo da je to što hoćeš da kažeš jako zanimljivo. A sada je sva pažnja tog prodornog pogleda usmerena na osam kamenova na uzviši ci. Hmm. Zatim im prilazi. Oprezno. Nije to oprez zeca spremnog da strugne. Više podseća na kretanje lovca. Stavlja ruke na bokove, takve kakvi su. U toplom letnjem popodnevu čuje se samo pesma ševe. I nijedan drugi zvuk. Dole, u maloj dolini, i gore u brdima, cvrčci cvrče a pčele zuje, trava kao da je živa od mikro-buke. Ali oko kamenja je uvek tiho. „Tu sam“, kaže ona. „Pokaži se.“ U krugu se pojavljuje crnokosa žena u crvenoj haljini. Krug je toliko mali da se s kraja na kraj može dobaciti kamenom, ali ona ipak izgleda kao da dolazi izdaleka. Neko drugi bi pobegao. Ali ne i ova devojka, što je u očima žene odmah čini zanimljivom. „Dakle, stvarno postojiš.“ „Naravno. Kako se zoveš, devojko?“ „Esmerelda.“ „A šta hoćeš?“ „Neću ništa.“ „Svako nešto želi. Zašto bi inače bila ovde?“ „Samo sam htela da vidim da li stvarno postojiš.“ „Za tebe, svakako... ti umeš da gledaš.“ Devojka klima glavom. O njen ponos bi se i kamen odbio. „A sada, pošto si videla“, reče žena u krugu, „reci mi, šta zaista želiš?“ „Ništa.“ „Stvarno? Prošle nedelje si išla čak do Zmijske planine da razgovaraš s trolovima. Šta si tamo tražila?“ Devojka je nakrivila glavu u stranu. „Otkud ti to znaš?“ „O tome razmišljaš. Svako bi to video. Svako ko... ume da gleda.“ „Jednog dana ću i ja to umeti“, reče devojka samozadovoljno. „Ko zna? Možda i hoćeš. Šta si tražila kod trolova?“ „Ja... htela sam da popričam s njima. Je l’ znaš ti da oni misle da vreme ide unazad? I to samo zato što prošlost možeš da vidiš. I još kažu da...“ Žena u krugu se nasmejala. „Ali oni su kao i oni glupi patuljci! Sve što ih zanima su piljci. A u njima nema ničega zanimljivog.“ Devojka polusleže jednim ramenom, kao da hoće da nagovesti da u piljcima može biti sakriveno mnogo toga zanimljivog. „A zašto ne možeš da izađeš iz kruga?“ Bilo je očigledno da je to bilo pogrešno pitanje. Žena ga je obzirno ignorisala.

Dodatne informacije

Izdavač Laguna
Preporuka Ne

Tagovi Proizvoda

Koristite razmak za odvajanje oznaka. Koristite jednostruke navodnike (') za fraze

Moja korpa

Nemate proizvoda u svojoj Korpi.

Reklama

Newsletter