Gospođa Kimbl

U svom briljantnom prvom romanu Gospođa Kimbl, Dženifer Hejg kazuje priču koja čitaoca zaokuplja od prvog trena: priču o tri žene koje se udaju za istog čoveka. Ken Kimbl se razotkriva kroz oči žena koje jednu po jednu zavodi: njegova prva žena je Berdi, koja se s teškom mukom bori da stane na svoje noge nakon što ju je suprug napustio; druga je Džoana, usamljena bogata naslednica obeshrabrena ličnom tragedijom, koja u Kimblu vidi poslednju priliku da oseti životnu radost; treća – i poslednja – jeste Dina, lepotica čije lice kvari urođena mana, dvostruko mlađa od svoga muža. Kroz čitav roman provlači se priča o Kimblovom sinu Čarliju, čiji je život za sva vremena poremetio otac koga se Čarli jedva i seća. Kimbl je kameleon, čovek koji poseduje sposobnost da, makar i nakratko, opčini ženu koju poželi – princ na konju, junak kome se mogu uputiti sve najsnažnije žudnje i bezimene čežnje. Tek mnogo kasnije, njegove porodice sagledaće pravu istinu o ovom naizgled zagonetnom, nedokučivom čoveku. ODLOMAK Čarlijeva majka je sedela prekrštenih nogu na podu dnevne sobe, sa spavaćicom zadignutom poviše kolena, među fotografijama rasutim po izbledelom tepihu. Godinama će se on sećati zvuka makaza koje seku sjajni papir, kmečanja sestrice Džodi iz pozadine, odlučnog izraza lica njihove majke. Pila je; zubi su joj bili crni od vina. Radila je sistematično, vrška jezika isturenog u uglu usana. Slike bez lica sakupila je na urednu gomilu: Božići, porodični izleti, Četvrti juli, svaka sa po ovalnom reckastom rupom tamo gde je do maločas bilo lice njegovog oca. Vraćala je jednu po jednu sliku u njihove ramove. Nesigurno se podigla na noge i postavila ramove natrag na ispust iznad kamina, na stočić, na prazne kukice raštrkane po napuklom malterisanom zidu. „Ovako je bolje“, rekla je tiho. Uzela je Džodi za ruku i povela je u kuhinju. Čarli se spustio na kolena i pokupio gomilu otpadaka s poda. Napravio je skup očevih glava, nekih nasmejanih, nekih s kapom ili naočarima. Napunio je džepove malim glavama i istrčao na zadnja vrata. Otac je bio tu, a onda ga više nije bilo. Jednom davno vodio ih je u crkvu. Čarli se sećao da ga je podigao na tvrdu klupu i zakrilio mu čitava leđa krupnom rukom s pegama. Sećao se i da se igrao zlatnom narukvicom časovnika koja je virila ispod očevog rukava i ostavljala crven trag na koži. Njegov otac je jeo na poseban način. Zavrnuo bi rukave košulje, namazao buterom dve kriške hleba i postavio ih na ivicu tanjira. Potom bi pomešao svu hranu u veliku hrpu – grašak, pečenje, krompir-pire – i glasno pojeo čitav obrok za nekoliko minuta. Čarli je probao da i sam pomeša hranu, ali je uvideo da ne može da je jede; različita jela su mu se gadila čim bi se međusobno dotakla, a majka se ljutila zbog nereda u njegovom tanjiru. Njegov otac je pravio palačinke, sisao pepermint bombone i zviždukao dok vozi auto. Na dnu svog plakara držao je konzervu od kafe punu sitniša. Čarli bi svake večeri, ležeći u krevetu, čekao na zvuk sitnine koju otac vadi iz džepova i ubacuje u konzervu. Novčići od pet i deset centi padali su uz prepoznatljiv zvuk, čas limen, čas suv i prašnjav. To je uvek bilo ono što se poslednje dešavalo. Kada bi čuo da su novčići popadali, Čarli bi zaspao. Berdi se osećala loše. Bila je već sredina prepodneva i sunce je ispunjavalo sobu kada je otvorila oči. Okrenula se i osetila oštar bol iznad desnog oka. Druga polovina kreveta bila je sređena, s jastukom uredno podvučenim pod plišani prekrivač. I dalje je spavala puna obzira, kao da njeno uspavano ja još ne shvata da joj je čitav krevet na raspolaganju. Ležala je tako i treptala. Upravo beše sanjala o svom detinjstvu. U snu je bila mala, mlađa od Čarlija; ona i Kertis Mabri, sin kućne pomoćnice, sakrili su se u korpe za veš. „Umalo da dobijem srčku zbog vas“, rekla je kućna pomoćnica kada ih je otkrila. „Imaš sreće što neću kažem tvojoj majki.“ Kroz tanke zidove čulo se kretanje i vedra, zvonka muzika prepodnevnih crtaća. Ustala je iz kreveta, s najlonskom spavaćicom prilepljenom za leđa. Kada uđe u dnevnu sobu, deca odvratiše poglede od televizije. „Mamice!“ ciknu Džodi, skoči s divana i pritrča da joj zagrli noge. Imala je na sebi bebi-dol s plavim margaretama. Berdi se zapita ko je obukao ovo dete za krevet. Ne pamti da je ona to učinila. „Mogu li da idem napolje?“ upita Čarli. Bio se prućio po krpari, preblizu televizora. „Smem li da idem napolje, molim te“, ispravi ga ona. „Da, smeš.“ On se hitro diže na noge, već obuven u čarape i patike. Za njim glasno lupiše spoljna vrata s komarnikom. Berdi oslobodi nogu Džodinih ručica. „Da ti donesem nešto za doručak“, reče. Deca kao da su je čekala u zasedi i zaskakala je onog časa kada ispuzi iz kreveta, deca puna snage i gorućih potreba. U takvim trenucima – tada bi joj se i zgrčio želudac, znak da se sprema jedno teško prepodne – to je, sve zajedno, bilo i previše za jednu osobu. Povela je Džodi u kuhinju. Berdi se njome veoma ponosila: kuhinja joj je uvek bila u besprekornom stanju. A u stvari, ta se prostorija nije ni koristila. Ne deljama već nije kuvala, nije išla ni u nabavke, osim što bi trknula do Bekvitove prodavnice na uglu da kupi vino i preskupe vekne hleba. U ormariću pronađe kutiju sa žitaricama i usu ih u Džodinu plastičnu zdelu ukrašenu slikama mačke iz crtanog filma. Potom otvori frižider, a kuhinjom se raširi nakiseo smrad. Pokvarilo se mleko. „Uh!“ uzviknu i vedro se osmehnu. Trebalo bi da ga prospe u slivnik, ali stomak joj se prevrnu i na samu pomisao na prokislo mleko; ostavi ga zato gde ga je i našla. Zagleda se u vinsku bocu koju beše zapušila papirnom salvetom. Pored nje je stajala neotvorena boca, ona do koje nije stigla sinoć. Zatvorila je vrata. „Izgleda da ćemo jesti tost.“ Na to stavi dve kriške hleba u toster. Nije dokrajčila ni prvu bocu. Pa zašto se onda oseća tako jadno? U nedelju uveče je popila pune dve boce, a samo ju je glava bolela kada se sutradan probudila. Tost iskoči, a od tog zvuka je štrecnu srce. Možda i nije preterala, možda je samo pila nerazumno. Već je odavno primetila da je crno vino najjače hvata, a da joj neko meze – tost ili krekeri – lepo oblaže želudac i omogućuje joj da popije više. Mimo ovoga, dejstvo alkohola je za nju i dalje bilo zagonetno. Kao da ju je jače pogađalo u izvesnim periodima njenog mesečnog ciklusa; nije, međutim, imala predstave zašto. Zanimalo ju je da li je tako i kod ostalih žena. Nije imala koga da pita. Majka joj je umrla, a ionako nikada nije liznula ništa jače od limunade. Nova žena njenog oca verovatno pije, ali Berdi nije mogla ni da pomisli da s Helenom razgovara o tome ili o bilo čemu drugom. „Buter?“ upita je Džodi. „Žao mi je, dugmence.“ Berdi po hlebu razmaza sulc od grožđa, ali misli su joj letele vinu. Tog utorka bi joj bilo osam godina braka.