Dostavljamo i u SAD!

Cijena dostave | Vrste plaćanja

+387 35 225 027

point@knjiga.ba

Dobrodošli!

Molimo prijavite se ili napravite svoj profil!

Slika knjizicaProizvoda u bazi

29.185

Facebook slicica

Katalog

Priča o duhovima

Priča o duhovima

Kliknite dva puta da vidite sliku u normalnoj rezoluciji

Zoom Out
Zoom In

Više slika

Pisac: Piter Straub


ISBN:

86-7436-274-5

Ilustracija:

Ne

Izdavač:

Dostupnost:

rasprodano

Šifra:

N0202

Broj strana:

270

Težina:

386 g

Cijena:

Dostupnost: Na stanju

20,00 KM
rasprodano

Kategorije:

Sadržaj:

Šta je najgore što si uradio u životu?
To ti neću reći, ali ispričaću ti nešto najgore što mi se dogodilo… nešto jezovito…

Ovaj klasični bestseler i po mnogima najbolji roman Pitera Strauba djelo je vrhunskog horora (The Washington Post Book World) koje, kao svaka dobra priča o duhovima, ostaje da živi van vremena i priziva naše najdublje strahove i košmare.

Petorica bogatih i uglednih vremešnih stanovnika mirne varošice Milbern u Novoj Engleskoj sastaju se jednom mjesečno da pored kamina, u večernjim odijelima, uz kubanske cigare, čašicu i zakusku plaše jedni druge strašnim pričama. Ali istinski, smrtni strah osetiće tek kada postanu svjesni da je jedna od njihovih najstrašnijih priča, ona o kojoj se ne govori, oživjela, i da ih progoni neko (ili nešto) koga su mislili da su ubili pre pedeset godina. Čeka ih odgovor na pitanje šta biva sa onima koji vjeruju da mogu da sahrane prošlost – i ostanu nekažnjeni za zločin.

ODLOMAK

1

Šta je najgore što si ikad uradio?
To ti neću reći, ali ću ti ispričati nešto najgore što mi se dogodilo… nešto grozomorno…

2

Pošto je pomislio da bi mogao imati problema da sa detetom pređe kanadsku granicu, vozio je na jug, izbegavajući gradove kad god bi naišli, i birajući bezimene puteve koji su bili kao druga zemlja. Jednoličnost ga je istovremeno smirivala i stimulisala, tako da je prvog dana uspeo da vozi neprekidno dvadeset časova. Jeli su u Mekdonaldsu i na odmorištima gde se prodavalo pivo sa celerom: kada bi ogladneo, ostavio bi autoput i pošao nekim paralelnim lokalnim drumom, znajući da krčma nikad nije udaljenija od dvade-setak, tridesetak kilometara. Onda bi probudio dete i oboje bi sažvakali svoje hamburgere ili kobasice sa čilijem. Dete nikad nije progovaralo osim da mu kaže šta želi. Uglavnom je spavala. Te prve noći se setio da su tablice njegovog automobila osvetljene, i iako se kasnije pokazalo da je bilo nepotrebno, skrenuo je sa autoputa na mračan seoski put dovoljno dugo da odvrne sijalice i baci ih u polje. Vratio se do kola, brišući ruke o pantalone, i otvorio vrata. Dete je spavalo, priljubivši leđa uz naslon sedišta, zatvorenih usta. Izgledala je potpuno smireno. Još uvek nije imao jasnu ideju šta da radi s njom.
U zapadnoj Virdžiniji se probudio, trgnuvši se, i zaključio da je nekoliko sekundi spavao za volanom. „Zaustavićemo se negde da odspavamo“, rekao je. Dete je samo klimnulo glavom. Napustio je autoput na ulazu u Klarksberg i vozio drumom sve dok naspram neba nije ugledao veliki crveni rotacioni znak sa belim natpisom SELO PIONIRA. Oči je držao otvorene samo snagom volje. Nije mu bilo sve čisto u glavi: činilo mu se da mu suze leže odmah tu iza očiju i da će uskoro i protiv svoje volje početi da jeca. Kada su se našli na parkiralištu tržnog centra, odvezao je kola u najudaljeniji red od ulaza i parkirao ih pored žičane ograde. Iza njega se nalazila četvrtasta fabrika od cigle koja je proizvodila plastične replike životinja – za kamione firme Zlatno pile. Asfaltirano dvorište fabrike bilo je napola popunjeno gigantskim plastičnim pilićima i kravama. U njihovom središtu uzdizao se ogromni plavi vo. Pilići su bili nedovršeni, veći od krava i mutnobeli.
Pred njim je ležao gotovo prazan deo parkirališta, a dalje mnoštvo automobila u redovima, iza njih nizovi niskih zgrada boje peska, tržni centar.
„Možemo li da pogledamo velike piliće?“, upita devojčica.
Odmahnuo je glavom. „Nećemo izlaziti iz kola, samo ćemo da odspavamo.“ Zaključao je vrata i podigao prozore. Praćen detinjim upornim, neodređenim pogledom, sagnuo se, opipao ispod sedišta i izvukao komad konopca. „Ispruži ruke“, rekao je.
Skoro nasmešena, ispružila je male šake, stisnute u pesnice. On ih sastavi i dvaput ovi kanapom oko zglobova, veza čvorove, a onda joj veza i članke na nogama. Kada je video da je ostalo dosta užeta, raširio je ostatak jednom rukom, a drugom grubo privukao dete sebi. Onda je oboje omotao užetom, vezujući ih zajedno, i načinio poslednji čvor pošto se ispružio preko oba prednja sedišta.
Ležala je povrh njega, zgrčenih ruku na njegovom stomaku i s glavom na njegovim grudima. Disala je lako i pravilno, kao da je očekivala upravo to što je uradio. Sat na komandnoj tabli pokazivao je pet i trideset, i vazduh je počinjao da se hladi. Ispružio je noge i položio glavu na naslon za ruke. Zaspao je, uz zvuke saobraćaja.
I probudio se, odmah kako mu se učinilo, lica orošenog znojem, s pomalo oštrim, jasnim mirisom detinje kose u nozdrvama. Bilo je već mračno; mora da je spavao satima. Nisu ih otkrili – zamisli da te pronađu na parkingu tržnog centra u Klarksbergu, Zapadna Virdžinija, sa devojčicom vezanom uz tvoje usnulo telo! Zastenjao je, pomerio se na stranu i probudio devojčicu. Kao i on, odmah se razbudila. Zabacila je glavu i pogledala ga. Nije bilo straha u njenom pogledu, samo pažnje. Užurbano je razrešio čvorove, oslobodio ih konopca; sevnulo mu je u vratu kada se uspravio. „Hoćeš u kupatilo?“, upitao je.
Potvrdila je. „Gde?“
„Pored kola.“
„Ovde? Na parkingu?“
„Čula si me.“
Ponovo mu se učini da se skoro nasmešila. Zagledao se u detinje napeto lišce, uokvireno crnom kosom. „Pustićeš me?“
„Držaću te za ruku.“
„Ali nećeš da gledaš?“, prvi put je pokazala zabrinutost.
Odmahnuo je glavom.
Pružila je ruku prema bravi na vratima, ali on još jednom odmahnu glavom i uze je čvrsto za zglob. „Izađi s moje strane“, reče, otključa svoju bravu i izađe, stežući i dalje detinji koščati zglob. Počela je da se provlači postrance prema vratima, devojčica od sedam ili osam godina sa kratkom crnom kosom, odevena u haljinicu od nekog tankog ružičastog materijala. Na inače golim nogama imala je izbledele platnene patike, oguljene na petama. Na detinji način je spustila jednu golu nogu na tlo, a zatim se izvila da izvuče drugu iz kola.
Povukao ju je okolo do ograde fabrike. Ona podiže glavu i pogleda ga. „Obećao si. Da nećeš gledati.“
„Neću gledati“, reče on.
I za trenutak zaista nije gledao, već je okrenuo glavu kada je čučnula, primoravajući ga da se pomeri poprečno. Pogled mu odluta preko grotesknih plastičnih životinja iza ograde. Tada začu kako se neko platno – pamuk – povlači preko kože, i pogleda dole. Levu ruku je ispružila tako da se udaljila od njega koliko je bilo moguće. Jeftinu ružičastu haljinicu zadigla je iznad struka. I ona je posmatrala plastične životinje. Kada je bila gotova, on skrenu pogled, znajući da će ga sad pogledati. Ustala je i čekala da joj kaže šta dalje da radi. Povukao ju je prema kolima.
„Koji je tvoj posao?“, upitala ga je.
Glasno se nasmejao, iznenađen: pitanje za zabavu s koktelima! „Nijedan.“
„Kuda idemo? Negde me vodiš?“
Otvorio je vrata i stao u stranu dok je ulazila u kola. „Negde“, rekao je. „Tako je, vodim te na jedno mesto.“ Ušao je za njom, i ona se pomerila preko sedišta prema vratima.
„Gde je to?“
„Videćemo kad stignemo.“
Ponovo je vozio celu noć, i ponovo je devojčica spavala najve ći deo vremena, budeći se da se zagleda kroz vetrobran (uvek je spavala sedeći, kao lutka u onim svojim patikama i ružičastoj haljinici) ili da mu postavlja čudna pitanja. „Jesi li ti policajac?“, upitala ga je jednom, a zatim, pošto je videla znak za skretanje: „Šta je to Kolumbija?“
„To je grad.“
„Kao Njujork?“
„Da.“
„Kao Klarksberg?“
Klimnuo je.
„Hoćemo li uvek spavati u kolima?“
„Ne uvek.“
„Mogu da slušam radio?“
Dozvolio joj je, i ona se nagnula i okrenula prekidač. Kola ispuni šištanje statičkog elektriciteta, i dva ili tri glasa koji su govorili istovremeno. Pritisnula je drugo dugme i isti zagušeni šum provali iz zvučnika. „Okreni birač“, reče on. Namrštena od koncentracije, počela je polako da okreće birač. Odmah je pronašla jasan signal, Doli Parton. „Volim ovo“, reče mu.
I tako su se satima vozili na jug kroz pesme i ritmove kantri muzike, stanice su slabile i menjale se, voditelji menjali imena i akcente, sponzori su sledili jedni za drugima u neprekidnom nizu reklama za osiguravajuća društva, zubnu pastu, sapun, pepsi i dr peper kolu, preparate protiv akni, pogrebna preduzeća, vazelin, polovne satove, aluminijumske oplate, šampone protiv peruti; ali je muzika bila ista, neizmerna i samosvesna priča, neka vrsta beskrajno ponavljanog epa u kome su se žene udavale za kamiondžije i kockare propalice pa ipak ostajale uz njih sve dok ne bi dobile razvod, pa bi muškarci sedeli u barovima smišljajući kako ponovo da ih zavedu i vrate se kući, i sretali bi se vreli kao jeftine puce i razilazili zgađeni i brinuli zbog dece. Ponekad kola ne bi htela da upale, ponekad bi se pokvario TV; nekad bi se opet zatvorili barovi i izbacili bi te na ulicu, praznih džepova. Nije postojalo ništa što nije bilo banalno, nijedna fraza koja nije bila kliše, ali dete je sedelo zadovoljno i pasivno, dremajući uz Vilija Nelsona i budeći se uz Loretu Lin, a muškarac je samo vozio, zanesen ovom beskrajnom sapunskom operom o društvenom talogu Amerike.
Jednom ju je upita o: „Jesi li ikad čula za čoveka po imenu Ed-vard Vonderli?“ Nije odgovorila, već ga je otvoreno pogledala.
„Jesi li?“
„Ko je on?“
„Bio je moj stric“, rekao je, i devojčica mu se nasmešila.
„A za čoveka po imenu Sirs Džejms?“
Odmahnula je glavom, i dalje se smešeći.
„Čoveka koji se zove Riki Hotorn?“
Ponovo je odmahnula glavom. Nije bilo svrhe da nastavlja. Nije znao zašto se uopšte latio da je ispituje. Bilo je zaista moguće da nikada nije čula ta imena. Naravno da ih nikada nije čula.
Još dok su bili u Južnoj Karolini, učinilo mu se da ga prati saobraćajni policajac: policijski automobil je bio dvadesetak metara iza njih, održavajući rastojanje šta god on učinio. Činilo mu se da vidi kako žaca govori u svoj radio; odmah je smanjio brzinu za desetak kilometara na sat i promenio traku, ali patrolna kola nisu htela da prođu. Osećao je duboko drhtanje u grudima i stomaku: već je video kako ga policijska kola sustižu, uključuju sirenu, primoravaju ga da se zaustavi kraj puta. Tada će početi pitanja. Bilo je oko šest po podne, i saobraćaj na autoputu je bio gust: osećao je kako biva vučen kroz saobraćaj, na milost i nemilost onih iz policijskih kola – bespomoćan, uhvaćen u zamku. Mora da razmisli. Jednostavno je bio nošen prema Čarlstonu, kilometrima nošen saobraćajem kroz prljav ravan predeo: sve vreme su se u daljini videla predgrađa, bedne skupine kućica s limenim garažama. Nije mogao da se seti broja puta kojim se vozio. U ogledalu, iza dugog niza vozila, iza policijskog automobila, neki stari kamion ispustio je visok stub crnog dima kroz cev nalik na dimnjak pored motora. Bojao se da će policajac priterati kola uz njegova vičući: „Stani u stranu!“ Mogao je da zamisli kako devojčica vrišti, njen piskavi glas: „Naterao me je da pođem s njim, on me vezuje uz sebe kad spava!“ Južnjačko sunce ga je napadalo kao da želi da mu sprži svaku poru. Patrolna kola pređoše u susednu traku i počeše da mu se približavaju.
„Govnaru, to nije tvoja devojčica, ko je ona?“
A onda će ga strpati u ćeliju i početi da ga mlate, metodično ga obrađujući palicama, dok mu sva koža ne postane purpurna…
Ali ne dogodi se ništa od toga.
3
Nešto posle osam sati stao je kraj puta. Bio je to uzak seoski drum, sa crvenom zemljom nagomilanom na ivicama, koja kao da je bila nedavno iskopana. Više nije bio siguran u kojoj se državi nalazi, Južnoj Karolini ili Džordžiji: bilo mu je kao da su i one tečne, i da se – kao i sve ostale – prelivaju jedna u drugu, tekući napred kao autoputevi. Sve mu je izgledalo pogrešno. Bio je na pogrešnom mestu: niko tu ne bi mogao da živi, niti da misli, u tom svirepom krajoliku. Nepoznate puzavice, zelene i žilave, verale su se uz niski nasip pored kola. Merač goriva bio je na crvenom poslednjih pola sata. Sve je pogrešno, sve zajedno. Pogledao je prema devojčici, devojčici koju je oteo. Spavala je na svoj lutkasti način, leđima uz sedište, dok su joj noge u pocepanim patikama visile iznad poda. Suviše spava. Šta ako je bolesna; šta ako umire?
Probudila se dok ju je posmatrao. „Moram ponovo u kupatilo“, reče.
„Jesi li dobro? Nisi bolesna, je l’ da?“
„Moram u kupatilo.“
„Dobro“, progunđao je i pošao da otvori svoja vrata.
„Pusti me da izađem sama. Neću pobeći. Neću ništa. Obećavam.“
Zagledao se u njeno ozbiljno lice, u crne oči uokvirene maslinastom kožom.
„Kuda bih mogla da odem? Ne znam čak ni gde sam.“
„Ni ja.“
„Pa?“
Moralo je jednom da se dogodi: neće moći večno da je pazi. „Obećavaš?“, upita, svestan da mu je pitanje glupo.
Klimnula je. On reče: „U redu.“
„A ti obećaj da nećeš da se odvezeš.“
„Važi.“
Otvorila je vrata i izašla iz kola. Mogao je samo jedno: da je ne posmatra, ali to je bio test, ne posmatrati je. Poželeo je, više od svega, da je njena ruka u njegovoj. Mogla bi da se uzvere uz ivicu, da beži, vrišti… ali ne, nije vrištala. Često se događalo da se sve one grozote koje je zamišljao, sve ono najgore, ne ostvari; svet bi zakočio i sve bi ponovo bilo kao uv ek. Kada se devojčica vratila u kola, preplavilo ga je olakšanje – ponovo se dogodilo, nikakva crna jama nije se otvorila pod njim.
Sklopio je oči i video pust autoput, podeljen belim linijama, potpuno prav pred njim.
„Moram da pronađem neki motel“, reče.
Ponovo se naslonila na sedište, čekajući ga da uradi šta hoće. Radio je tiho svirao, zvuk stanice iz Ogaste, u Džordžiji – svilena, lelujava gitara. Na trenutak mu se u umu stvori slika – devojčica, mrtva, isplaženog jezika, iskolačenih očiju. Nije se ni branila! A onda je na trenutak stajao – baš kao da je stajao – na ulici u Njujorku, nekoj od Istočnih pedeset, jednoj od onih ulica gde dobro odevene žene šetaju pse ovčare. Jer tamo beše jedna od tih žena, u prolazu. Visoka, odevena u otmeno izbledeli džins i skupu košulju, veoma tamnog tena, hodala je prema njemu s naočarima za sunce podignutim u kosu. Kraj nje je tapkao krupan ovčar, ljuljajući bokovima. Bio je toliko blizu da je skoro video pege između otkopčanih gornjih dugmadi ženine košulje.
Ah.
Ali tada mu je ponovo bilo dobro, čuo je tihu muziku gitare, i pre nego što je uključio starter, potapšao je devojčicu po glavi. „Da nam nađem neki motel“, rekao je.
Nastavio je da vozi čitav sat, zaštićen čaurom otupelosti, mehanikom vožnje: bio je gotovo sam na mračnom putu.
„Hoćeš li me povrediti?“, upita devojčica.
„Kako ja to da znam?“
„Ja mislim da nećeš. Ti si moj prijatelj.“
A tada više nije bilo „kao da je bio na ulici u Njujorku“, bio je tamo, posmatrao je preplanulu ženu sa psom kako dolazi prema njemu. Ponovo je video maleni predeo nasumično posut pegama ispod neznankinog vrata – znao je kakav bi ukus bio kada bi tamo prošao jezikom. Kao što se često događalo u Njujorku, nije video sunce, ali ga je osećao – teško, nasilno sunce. Žena je bila tuđinka, nevažna… nije trebalo da je poznaje, bila je samo neko sa ulice… kraj nje prođe taksi, bio je svestan gvozdenih šina s desne strane, natpisa na prozorima francuskog restorana na drugoj strani ulic e. Pločnik je slao žegu kroz đonove njegovih čizama. Negde iznad, neki čovek je stalno uzvikivao istu reč. Bio je tamo, bio je: to osećanje mora da mu se videlo na licu, jer ga je žena sa psom prvo radoznalo pogledala, a zatim se umudrila i odmakla se do same ivice pločnika.
Da li bi mogla da progovori? Da li bi neko u ovakvoj vrsti iskustva, ma šta ono bilo, mogao da izgovori misao, običnu, čujnu, ljudsku rečenicu? Da li je moguće razgovarati s ljudima koje sretneš kad haluciniraš, i da li bi ti odgovorili? Zaustio je. „Moram da…“ – izađem, hteo je da kaže, ali već se ponovo nalazio u zaustavljenim kolima. Nakvašena masa koja je nekad bila dva-tri komada čipsa ležala mu je na jeziku.
Šta je najgore što si ikad učinio?
Mape su pokazivale da se nalazi samo nekoliko kilometara od Valdoste. Vozio je dalje, bez razmišljanja, ne usuđujući se da pogleda dete i stoga ne znajući da li spava ili je budna, ali osećajući na sebi njene oči. Malo kasnije prošao je kraj znaka koji ga je obaveštavao da je petnaest kilometara daleko od Najgostoljubivijeg Gradića na Jugu.
Izgledao je kao bilo koja južnjačka varoš: na ulazu malo industrije, mašinski pogoni, livnice, nadrealne grupe zarđalih limenih koliba pod neonskim osvetljenjem, dvorišta prekrivena oglodanim ostacima kamiona; malo dalje, drvene kuće koje bi trebalo prefarbati, grupice crnaca na uglovima, lica istovetnih u tami; zemlju su prosecali novi putevi, zatim se iznenada završavali, a korov je već osvajao; u centru, tinejdžeri u beskrajnom patroliranju bez cilja, u starim automobilima.
Prošao je nisku građevinu, napadno novu, znamenje Novog juga, s natpisom Auto-svratište Palmeto; vratio se niz ulicu do zgrade.
Devojka s neočešljanom lakiranom kosom i šljaštećim ružičas-tim karminom uputila mu je bezizražajan, mrtav osmeh i dala mu dvokrevetnu sobu „za mene i moju ćerku“. Zapisao je u registar: Lamar Bardžis, 155 Ridž roud, Stonington, Konektikat. Pošto je platio prenoćište u gotovom, dala mu je ključ.
Njihov sobičak sadržao je d va kreveta, smeđi tepih teksture gvožđa i zeleno okrečene zidove, dve slike – mace sa uzdignutom glavom, Indijanca koji gleda s litice u olistalu dolinu – televizor, vrata kupatila s plavim pločicama. Sedeo je na klozetskoj šolji dok se devojčica nije svukla i legla u krevet.
Kada je provirio da vidi šta radi, ležala je ispod čaršava licem okrenuta zidu. Odeća joj je bila razbacana po podu, kraj nje je ležala skoro prazna kesa čipsa. Vratio se u kupatilo, svukao i ušao pod tuš. Koji beše kao blagoslov. Za trenutak se osetio kao da se vratio u onaj stari život, ne više „Lamar Bardžis“ već Don Vonderli, nekada stanovnik Bolinasa u Kaliforniji, i autor dva romana (od kojih je jedan čak doneo nešto novca). Jedno vreme ljubavnik Alme Mobli, brat pokojnog Dejvida Vonderlija. Eto ga opet. To ništa ne valja, nikako da ga se oslobodi. Um je kao zamka – kavez koji se zalupi za tobom. Kako god da je dospeo ovamo, tu je. Zaglavljen ovde u auto-svratištu Palmeto. Zatvorio je vodu, i svaki trag blagoslova brzo nestade.
U sobici, dok je samo slabo svetlo iznad kreveta bacalo sjaj na avetinjski enterijer, navukao je farmerke i otvorio kofer. Lovački nož je bio umotan u košulju, i on je odmota tako da nož ispade na krevet.
Držeći ga za debelu koštanu dršku, prišao je detinjem krevetu. Spavala je, otvorenih usta; na čelu joj je sijao znoj.
Dugo je sedeo pored nje, držeći nož u desnoj ruci, spreman da ga upotrebi.
Ali ove noći nije mogao. Odustajući, predajući se, tresao ju je za rame dok joj nisu zaigrali kapci.
„Ko si ti?“, upitao je.
„Hoću da spavam.“
„Ko si ti?“
„Odlazi. Molim te.“
„Ko si ti? Pitam te, ko si ti?“
„Pa znaš.“
„Znam?“
„Znaš. Rekla sam ti.“
„Kako se zoveš?“
„Endži.“
„Koja Endži?“
„Endži Mol. Već sam ti rekla.“
Držao je nož iza leđa da ga ona ne vidi.
„’Oću da spavam“, reče ona. „Probudio si me.“ Ponovo mu je okrenula leđa. Posmatrao je, fasciniran, kako je obuzima san: podrhtavali su joj vrhovi prstiju, očni kapci su se trzali, menjalo joj se disanje. Kao da primorava sebe, da bi ga isključila, da zaspi. Endži – Endžela? Endžela Mol. Nije zvučalo kao ime koje mu je rekla kada je prvi put ušla u kola. Minozo? Minorsi? Tako nešto, neko italijansko – ali ne Mol.
Držao je nož obema rukama, pritisnuvši crnu koštanu dršku uz go stomak, isturivši laktove: treba samo da ga gurne napred i trgne uvis, svom snagom…
Konačno, negde oko tri ujutru, otišao je do svog kreveta.

  • Prevodilac: Aleksandar Marković
  • Izdanje: 1
  • Godina: 2005
  • Jezik: Srpski jezik
  • Vrsta uveza: Meki uvez
  • Pismo: Latinica
  • Veličina: 130x200
  • Zemlja porijekla: Srbija
  • Stanje: Nova

Detalji

Šta je najgore što si uradio u životu? To ti neću reći, ali ispričaću ti nešto najgore što mi se dogodilo… nešto jezovito… Ovaj klasični bestseler i po mnogima najbolji roman Pitera Strauba djelo je vrhunskog horora (The Washington Post Book World) koje, kao svaka dobra priča o duhovima, ostaje da živi van vremena i priziva naše najdublje strahove i košmare. Petorica bogatih i uglednih vremešnih stanovnika mirne varošice Milbern u Novoj Engleskoj sastaju se jednom mjesečno da pored kamina, u večernjim odijelima, uz kubanske cigare, čašicu i zakusku plaše jedni druge strašnim pričama. Ali istinski, smrtni strah osetiće tek kada postanu svjesni da je jedna od njihovih najstrašnijih priča, ona o kojoj se ne govori, oživjela, i da ih progoni neko (ili nešto) koga su mislili da su ubili pre pedeset godina. Čeka ih odgovor na pitanje šta biva sa onima koji vjeruju da mogu da sahrane prošlost – i ostanu nekažnjeni za zločin. ODLOMAK 1 Šta je najgore što si ikad uradio? To ti neću reći, ali ću ti ispričati nešto najgore što mi se dogodilo… nešto grozomorno… 2 Pošto je pomislio da bi mogao imati problema da sa detetom pređe kanadsku granicu, vozio je na jug, izbegavajući gradove kad god bi naišli, i birajući bezimene puteve koji su bili kao druga zemlja. Jednoličnost ga je istovremeno smirivala i stimulisala, tako da je prvog dana uspeo da vozi neprekidno dvadeset časova. Jeli su u Mekdonaldsu i na odmorištima gde se prodavalo pivo sa celerom: kada bi ogladneo, ostavio bi autoput i pošao nekim paralelnim lokalnim drumom, znajući da krčma nikad nije udaljenija od dvade-setak, tridesetak kilometara. Onda bi probudio dete i oboje bi sažvakali svoje hamburgere ili kobasice sa čilijem. Dete nikad nije progovaralo osim da mu kaže šta želi. Uglavnom je spavala. Te prve noći se setio da su tablice njegovog automobila osvetljene, i iako se kasnije pokazalo da je bilo nepotrebno, skrenuo je sa autoputa na mračan seoski put dovoljno dugo da odvrne sijalice i baci ih u polje. Vratio se do kola, brišući ruke o pantalone, i otvorio vrata. Dete je spavalo, priljubivši leđa uz naslon sedišta, zatvorenih usta. Izgledala je potpuno smireno. Još uvek nije imao jasnu ideju šta da radi s njom. U zapadnoj Virdžiniji se probudio, trgnuvši se, i zaključio da je nekoliko sekundi spavao za volanom. „Zaustavićemo se negde da odspavamo“, rekao je. Dete je samo klimnulo glavom. Napustio je autoput na ulazu u Klarksberg i vozio drumom sve dok naspram neba nije ugledao veliki crveni rotacioni znak sa belim natpisom SELO PIONIRA. Oči je držao otvorene samo snagom volje. Nije mu bilo sve čisto u glavi: činilo mu se da mu suze leže odmah tu iza očiju i da će uskoro i protiv svoje volje početi da jeca. Kada su se našli na parkiralištu tržnog centra, odvezao je kola u najudaljeniji red od ulaza i parkirao ih pored žičane ograde. Iza njega se nalazila četvrtasta fabrika od cigle koja je proizvodila plastične replike životinja – za kamione firme Zlatno pile. Asfaltirano dvorište fabrike bilo je napola popunjeno gigantskim plastičnim pilićima i kravama. U njihovom središtu uzdizao se ogromni plavi vo. Pilići su bili nedovršeni, veći od krava i mutnobeli. Pred njim je ležao gotovo prazan deo parkirališta, a dalje mnoštvo automobila u redovima, iza njih nizovi niskih zgrada boje peska, tržni centar. „Možemo li da pogledamo velike piliće?“, upita devojčica. Odmahnuo je glavom. „Nećemo izlaziti iz kola, samo ćemo da odspavamo.“ Zaključao je vrata i podigao prozore. Praćen detinjim upornim, neodređenim pogledom, sagnuo se, opipao ispod sedišta i izvukao komad konopca. „Ispruži ruke“, rekao je. Skoro nasmešena, ispružila je male šake, stisnute u pesnice. On ih sastavi i dvaput ovi kanapom oko zglobova, veza čvorove, a onda joj veza i članke na nogama. Kada je video da je ostalo dosta užeta, raširio je ostatak jednom rukom, a drugom grubo privukao dete sebi. Onda je oboje omotao užetom, vezujući ih zajedno, i načinio poslednji čvor pošto se ispružio preko oba prednja sedišta. Ležala je povrh njega, zgrčenih ruku na njegovom stomaku i s glavom na njegovim grudima. Disala je lako i pravilno, kao da je očekivala upravo to što je uradio. Sat na komandnoj tabli pokazivao je pet i trideset, i vazduh je počinjao da se hladi. Ispružio je noge i položio glavu na naslon za ruke. Zaspao je, uz zvuke saobraćaja. I probudio se, odmah kako mu se učinilo, lica orošenog znojem, s pomalo oštrim, jasnim mirisom detinje kose u nozdrvama. Bilo je već mračno; mora da je spavao satima. Nisu ih otkrili – zamisli da te pronađu na parkingu tržnog centra u Klarksbergu, Zapadna Virdžinija, sa devojčicom vezanom uz tvoje usnulo telo! Zastenjao je, pomerio se na stranu i probudio devojčicu. Kao i on, odmah se razbudila. Zabacila je glavu i pogledala ga. Nije bilo straha u njenom pogledu, samo pažnje. Užurbano je razrešio čvorove, oslobodio ih konopca; sevnulo mu je u vratu kada se uspravio. „Hoćeš u kupatilo?“, upitao je. Potvrdila je. „Gde?“ „Pored kola.“ „Ovde? Na parkingu?“ „Čula si me.“ Ponovo mu se učini da se skoro nasmešila. Zagledao se u detinje napeto lišce, uokvireno crnom kosom. „Pustićeš me?“ „Držaću te za ruku.“ „Ali nećeš da gledaš?“, prvi put je pokazala zabrinutost. Odmahnuo je glavom. Pružila je ruku prema bravi na vratima, ali on još jednom odmahnu glavom i uze je čvrsto za zglob. „Izađi s moje strane“, reče, otključa svoju bravu i izađe, stežući i dalje detinji koščati zglob. Počela je da se provlači postrance prema vratima, devojčica od sedam ili osam godina sa kratkom crnom kosom, odevena u haljinicu od nekog tankog ružičastog materijala. Na inače golim nogama imala je izbledele platnene patike, oguljene na petama. Na detinji način je spustila jednu golu nogu na tlo, a zatim se izvila da izvuče drugu iz kola. Povukao ju je okolo do ograde fabrike. Ona podiže glavu i pogleda ga. „Obećao si. Da nećeš gledati.“ „Neću gledati“, reče on. I za trenutak zaista nije gledao, već je okrenuo glavu kada je čučnula, primoravajući ga da se pomeri poprečno. Pogled mu odluta preko grotesknih plastičnih životinja iza ograde. Tada začu kako se neko platno – pamuk – povlači preko kože, i pogleda dole. Levu ruku je ispružila tako da se udaljila od njega koliko je bilo moguće. Jeftinu ružičastu haljinicu zadigla je iznad struka. I ona je posmatrala plastične životinje. Kada je bila gotova, on skrenu pogled, znajući da će ga sad pogledati. Ustala je i čekala da joj kaže šta dalje da radi. Povukao ju je prema kolima. „Koji je tvoj posao?“, upitala ga je. Glasno se nasmejao, iznenađen: pitanje za zabavu s koktelima! „Nijedan.“ „Kuda idemo? Negde me vodiš?“ Otvorio je vrata i stao u stranu dok je ulazila u kola. „Negde“, rekao je. „Tako je, vodim te na jedno mesto.“ Ušao je za njom, i ona se pomerila preko sedišta prema vratima. „Gde je to?“ „Videćemo kad stignemo.“ Ponovo je vozio celu noć, i ponovo je devojčica spavala najve ći deo vremena, budeći se da se zagleda kroz vetrobran (uvek je spavala sedeći, kao lutka u onim svojim patikama i ružičastoj haljinici) ili da mu postavlja čudna pitanja. „Jesi li ti policajac?“, upitala ga je jednom, a zatim, pošto je videla znak za skretanje: „Šta je to Kolumbija?“ „To je grad.“ „Kao Njujork?“ „Da.“ „Kao Klarksberg?“ Klimnuo je. „Hoćemo li uvek spavati u kolima?“ „Ne uvek.“ „Mogu da slušam radio?“ Dozvolio joj je, i ona se nagnula i okrenula prekidač. Kola ispuni šištanje statičkog elektriciteta, i dva ili tri glasa koji su govorili istovremeno. Pritisnula je drugo dugme i isti zagušeni šum provali iz zvučnika. „Okreni birač“, reče on. Namrštena od koncentracije, počela je polako da okreće birač. Odmah je pronašla jasan signal, Doli Parton. „Volim ovo“, reče mu. I tako su se satima vozili na jug kroz pesme i ritmove kantri muzike, stanice su slabile i menjale se, voditelji menjali imena i akcente, sponzori su sledili jedni za drugima u neprekidnom nizu reklama za osiguravajuća društva, zubnu pastu, sapun, pepsi i dr peper kolu, preparate protiv akni, pogrebna preduzeća, vazelin, polovne satove, aluminijumske oplate, šampone protiv peruti; ali je muzika bila ista, neizmerna i samosvesna priča, neka vrsta beskrajno ponavljanog epa u kome su se žene udavale za kamiondžije i kockare propalice pa ipak ostajale uz njih sve dok ne bi dobile razvod, pa bi muškarci sedeli u barovima smišljajući kako ponovo da ih zavedu i vrate se kući, i sretali bi se vreli kao jeftine puce i razilazili zgađeni i brinuli zbog dece. Ponekad kola ne bi htela da upale, ponekad bi se pokvario TV; nekad bi se opet zatvorili barovi i izbacili bi te na ulicu, praznih džepova. Nije postojalo ništa što nije bilo banalno, nijedna fraza koja nije bila kliše, ali dete je sedelo zadovoljno i pasivno, dremajući uz Vilija Nelsona i budeći se uz Loretu Lin, a muškarac je samo vozio, zanesen ovom beskrajnom sapunskom operom o društvenom talogu Amerike. Jednom ju je upita o: „Jesi li ikad čula za čoveka po imenu Ed-vard Vonderli?“ Nije odgovorila, već ga je otvoreno pogledala. „Jesi li?“ „Ko je on?“ „Bio je moj stric“, rekao je, i devojčica mu se nasmešila. „A za čoveka po imenu Sirs Džejms?“ Odmahnula je glavom, i dalje se smešeći. „Čoveka koji se zove Riki Hotorn?“ Ponovo je odmahnula glavom. Nije bilo svrhe da nastavlja. Nije znao zašto se uopšte latio da je ispituje. Bilo je zaista moguće da nikada nije čula ta imena. Naravno da ih nikada nije čula. Još dok su bili u Južnoj Karolini, učinilo mu se da ga prati saobraćajni policajac: policijski automobil je bio dvadesetak metara iza njih, održavajući rastojanje šta god on učinio. Činilo mu se da vidi kako žaca govori u svoj radio; odmah je smanjio brzinu za desetak kilometara na sat i promenio traku, ali patrolna kola nisu htela da prođu. Osećao je duboko drhtanje u grudima i stomaku: već je video kako ga policijska kola sustižu, uključuju sirenu, primoravaju ga da se zaustavi kraj puta. Tada će početi pitanja. Bilo je oko šest po podne, i saobraćaj na autoputu je bio gust: osećao je kako biva vučen kroz saobraćaj, na milost i nemilost onih iz policijskih kola – bespomoćan, uhvaćen u zamku. Mora da razmisli. Jednostavno je bio nošen prema Čarlstonu, kilometrima nošen saobraćajem kroz prljav ravan predeo: sve vreme su se u daljini videla predgrađa, bedne skupine kućica s limenim garažama. Nije mogao da se seti broja puta kojim se vozio. U ogledalu, iza dugog niza vozila, iza policijskog automobila, neki stari kamion ispustio je visok stub crnog dima kroz cev nalik na dimnjak pored motora. Bojao se da će policajac priterati kola uz njegova vičući: „Stani u stranu!“ Mogao je da zamisli kako devojčica vrišti, njen piskavi glas: „Naterao me je da pođem s njim, on me vezuje uz sebe kad spava!“ Južnjačko sunce ga je napadalo kao da želi da mu sprži svaku poru. Patrolna kola pređoše u susednu traku i počeše da mu se približavaju. „Govnaru, to nije tvoja devojčica, ko je ona?“ A onda će ga strpati u ćeliju i početi da ga mlate, metodično ga obrađujući palicama, dok mu sva koža ne postane purpurna… Ali ne dogodi se ništa od toga. 3 Nešto posle osam sati stao je kraj puta. Bio je to uzak seoski drum, sa crvenom zemljom nagomilanom na ivicama, koja kao da je bila nedavno iskopana. Više nije bio siguran u kojoj se državi nalazi, Južnoj Karolini ili Džordžiji: bilo mu je kao da su i one tečne, i da se – kao i sve ostale – prelivaju jedna u drugu, tekući napred kao autoputevi. Sve mu je izgledalo pogrešno. Bio je na pogrešnom mestu: niko tu ne bi mogao da živi, niti da misli, u tom svirepom krajoliku. Nepoznate puzavice, zelene i žilave, verale su se uz niski nasip pored kola. Merač goriva bio je na crvenom poslednjih pola sata. Sve je pogrešno, sve zajedno. Pogledao je prema devojčici, devojčici koju je oteo. Spavala je na svoj lutkasti način, leđima uz sedište, dok su joj noge u pocepanim patikama visile iznad poda. Suviše spava. Šta ako je bolesna; šta ako umire? Probudila se dok ju je posmatrao. „Moram ponovo u kupatilo“, reče. „Jesi li dobro? Nisi bolesna, je l’ da?“ „Moram u kupatilo.“ „Dobro“, progunđao je i pošao da otvori svoja vrata. „Pusti me da izađem sama. Neću pobeći. Neću ništa. Obećavam.“ Zagledao se u njeno ozbiljno lice, u crne oči uokvirene maslinastom kožom. „Kuda bih mogla da odem? Ne znam čak ni gde sam.“ „Ni ja.“ „Pa?“ Moralo je jednom da se dogodi: neće moći večno da je pazi. „Obećavaš?“, upita, svestan da mu je pitanje glupo. Klimnula je. On reče: „U redu.“ „A ti obećaj da nećeš da se odvezeš.“ „Važi.“ Otvorila je vrata i izašla iz kola. Mogao je samo jedno: da je ne posmatra, ali to je bio test, ne posmatrati je. Poželeo je, više od svega, da je njena ruka u njegovoj. Mogla bi da se uzvere uz ivicu, da beži, vrišti… ali ne, nije vrištala. Često se događalo da se sve one grozote koje je zamišljao, sve ono najgore, ne ostvari; svet bi zakočio i sve bi ponovo bilo kao uv ek. Kada se devojčica vratila u kola, preplavilo ga je olakšanje – ponovo se dogodilo, nikakva crna jama nije se otvorila pod njim. Sklopio je oči i video pust autoput, podeljen belim linijama, potpuno prav pred njim. „Moram da pronađem neki motel“, reče. Ponovo se naslonila na sedište, čekajući ga da uradi šta hoće. Radio je tiho svirao, zvuk stanice iz Ogaste, u Džordžiji – svilena, lelujava gitara. Na trenutak mu se u umu stvori slika – devojčica, mrtva, isplaženog jezika, iskolačenih očiju. Nije se ni branila! A onda je na trenutak stajao – baš kao da je stajao – na ulici u Njujorku, nekoj od Istočnih pedeset, jednoj od onih ulica gde dobro odevene žene šetaju pse ovčare. Jer tamo beše jedna od tih žena, u prolazu. Visoka, odevena u otmeno izbledeli džins i skupu košulju, veoma tamnog tena, hodala je prema njemu s naočarima za sunce podignutim u kosu. Kraj nje je tapkao krupan ovčar, ljuljajući bokovima. Bio je toliko blizu da je skoro video pege između otkopčanih gornjih dugmadi ženine košulje. Ah. Ali tada mu je ponovo bilo dobro, čuo je tihu muziku gitare, i pre nego što je uključio starter, potapšao je devojčicu po glavi. „Da nam nađem neki motel“, rekao je. Nastavio je da vozi čitav sat, zaštićen čaurom otupelosti, mehanikom vožnje: bio je gotovo sam na mračnom putu. „Hoćeš li me povrediti?“, upita devojčica. „Kako ja to da znam?“ „Ja mislim da nećeš. Ti si moj prijatelj.“ A tada više nije bilo „kao da je bio na ulici u Njujorku“, bio je tamo, posmatrao je preplanulu ženu sa psom kako dolazi prema njemu. Ponovo je video maleni predeo nasumično posut pegama ispod neznankinog vrata – znao je kakav bi ukus bio kada bi tamo prošao jezikom. Kao što se često događalo u Njujorku, nije video sunce, ali ga je osećao – teško, nasilno sunce. Žena je bila tuđinka, nevažna… nije trebalo da je poznaje, bila je samo neko sa ulice… kraj nje prođe taksi, bio je svestan gvozdenih šina s desne strane, natpisa na prozorima francuskog restorana na drugoj strani ulic e. Pločnik je slao žegu kroz đonove njegovih čizama. Negde iznad, neki čovek je stalno uzvikivao istu reč. Bio je tamo, bio je: to osećanje mora da mu se videlo na licu, jer ga je žena sa psom prvo radoznalo pogledala, a zatim se umudrila i odmakla se do same ivice pločnika. Da li bi mogla da progovori? Da li bi neko u ovakvoj vrsti iskustva, ma šta ono bilo, mogao da izgovori misao, običnu, čujnu, ljudsku rečenicu? Da li je moguće razgovarati s ljudima koje sretneš kad haluciniraš, i da li bi ti odgovorili? Zaustio je. „Moram da…“ – izađem, hteo je da kaže, ali već se ponovo nalazio u zaustavljenim kolima. Nakvašena masa koja je nekad bila dva-tri komada čipsa ležala mu je na jeziku. Šta je najgore što si ikad učinio? Mape su pokazivale da se nalazi samo nekoliko kilometara od Valdoste. Vozio je dalje, bez razmišljanja, ne usuđujući se da pogleda dete i stoga ne znajući da li spava ili je budna, ali osećajući na sebi njene oči. Malo kasnije prošao je kraj znaka koji ga je obaveštavao da je petnaest kilometara daleko od Najgostoljubivijeg Gradića na Jugu. Izgledao je kao bilo koja južnjačka varoš: na ulazu malo industrije, mašinski pogoni, livnice, nadrealne grupe zarđalih limenih koliba pod neonskim osvetljenjem, dvorišta prekrivena oglodanim ostacima kamiona; malo dalje, drvene kuće koje bi trebalo prefarbati, grupice crnaca na uglovima, lica istovetnih u tami; zemlju su prosecali novi putevi, zatim se iznenada završavali, a korov je već osvajao; u centru, tinejdžeri u beskrajnom patroliranju bez cilja, u starim automobilima. Prošao je nisku građevinu, napadno novu, znamenje Novog juga, s natpisom Auto-svratište Palmeto; vratio se niz ulicu do zgrade. Devojka s neočešljanom lakiranom kosom i šljaštećim ružičas-tim karminom uputila mu je bezizražajan, mrtav osmeh i dala mu dvokrevetnu sobu „za mene i moju ćerku“. Zapisao je u registar: Lamar Bardžis, 155 Ridž roud, Stonington, Konektikat. Pošto je platio prenoćište u gotovom, dala mu je ključ. Njihov sobičak sadržao je d va kreveta, smeđi tepih teksture gvožđa i zeleno okrečene zidove, dve slike – mace sa uzdignutom glavom, Indijanca koji gleda s litice u olistalu dolinu – televizor, vrata kupatila s plavim pločicama. Sedeo je na klozetskoj šolji dok se devojčica nije svukla i legla u krevet. Kada je provirio da vidi šta radi, ležala je ispod čaršava licem okrenuta zidu. Odeća joj je bila razbacana po podu, kraj nje je ležala skoro prazna kesa čipsa. Vratio se u kupatilo, svukao i ušao pod tuš. Koji beše kao blagoslov. Za trenutak se osetio kao da se vratio u onaj stari život, ne više „Lamar Bardžis“ već Don Vonderli, nekada stanovnik Bolinasa u Kaliforniji, i autor dva romana (od kojih je jedan čak doneo nešto novca). Jedno vreme ljubavnik Alme Mobli, brat pokojnog Dejvida Vonderlija. Eto ga opet. To ništa ne valja, nikako da ga se oslobodi. Um je kao zamka – kavez koji se zalupi za tobom. Kako god da je dospeo ovamo, tu je. Zaglavljen ovde u auto-svratištu Palmeto. Zatvorio je vodu, i svaki trag blagoslova brzo nestade. U sobici, dok je samo slabo svetlo iznad kreveta bacalo sjaj na avetinjski enterijer, navukao je farmerke i otvorio kofer. Lovački nož je bio umotan u košulju, i on je odmota tako da nož ispade na krevet. Držeći ga za debelu koštanu dršku, prišao je detinjem krevetu. Spavala je, otvorenih usta; na čelu joj je sijao znoj. Dugo je sedeo pored nje, držeći nož u desnoj ruci, spreman da ga upotrebi. Ali ove noći nije mogao. Odustajući, predajući se, tresao ju je za rame dok joj nisu zaigrali kapci. „Ko si ti?“, upitao je. „Hoću da spavam.“ „Ko si ti?“ „Odlazi. Molim te.“ „Ko si ti? Pitam te, ko si ti?“ „Pa znaš.“ „Znam?“ „Znaš. Rekla sam ti.“ „Kako se zoveš?“ „Endži.“ „Koja Endži?“ „Endži Mol. Već sam ti rekla.“ Držao je nož iza leđa da ga ona ne vidi. „’Oću da spavam“, reče ona. „Probudio si me.“ Ponovo mu je okrenula leđa. Posmatrao je, fasciniran, kako je obuzima san: podrhtavali su joj vrhovi prstiju, očni kapci su se trzali, menjalo joj se disanje. Kao da primorava sebe, da bi ga isključila, da zaspi. Endži – Endžela? Endžela Mol. Nije zvučalo kao ime koje mu je rekla kada je prvi put ušla u kola. Minozo? Minorsi? Tako nešto, neko italijansko – ali ne Mol. Držao je nož obema rukama, pritisnuvši crnu koštanu dršku uz go stomak, isturivši laktove: treba samo da ga gurne napred i trgne uvis, svom snagom… Konačno, negde oko tri ujutru, otišao je do svog kreveta.

Dodatne informacije

Izdavač Laguna
Preporuka Ne

Tagovi Proizvoda

Koristite razmak za odvajanje oznaka. Koristite jednostruke navodnike (') za fraze

Moja korpa

Nemate proizvoda u svojoj Korpi.

Reklama

Newsletter