Dostavljamo i u SAD!

Cijena dostave | Vrste plaćanja

+387 35 225 027

point@knjiga.ba

Dobrodošli!

Molimo prijavite se ili napravite svoj profil!

Slika knjizicaProizvoda u bazi

31.938

Facebook slicica

Katalog

Dolazak senke - deo prvi

Dolazak senke - deo prvi

Kliknite dva puta da vidite sliku u normalnoj rezoluciji

Zoom Out
Zoom In

Više slika


ISBN:

86-7436-237-0

Ilustracija:

Ne

Izdavač:

Dostupnost:

rasprodano

Šifra:

N0169

Broj strana:

423

Težina:

535 g

Cijena:

Dostupnost: Na stanju

17,00 KM
rasprodano

Kategorije:

Sadržaj:

Kamen Tira, legendarna tvrđava, osvojen je, a Kalandor, Mač Koji To Nije i koji se ne može uzeti u ruke – uzet je. Za Randa al’Tora, čobanina koji je postao Ponovorođeni Zmaj, ovo je tek početak. Dok se i njegovi prijatelji i neprijatelji pokreću i kuju zavjere, gospodar Zmaj izučava proročanstva i upinje se da ovlada Moći koja mu pripada. Ali sve što zna jeste da rata mora biti – rata protiv Izgubljenih, i protiv svih koji se suprotstave Ponovorođenom Zmaju. Zatvor u kome je zapečaćen Mračni gubi snagu polako ali sigurno. U Posljednjoj bici, Rand al’Tor zna sa kim se mora suočiti.

ODLOMAK

Posvećeno
Robertu Marksu

Piscu, učitelju, učenjaku, filozofu, prijatelju i inspiraciji


Senka će pasti preko sveta i pomračiti sve zemlje, sve do najmanjeg krajička, i neće biti Svetlosti ni bezbednosti. A onaj koga će roditi Zora, koga će roditi Devica, u skladu s Proročanstvom, pružiće ruke da zgrabi Senku, i svet će zaurlati od bola spasenja. Sva slava Tvorcu i Svetlosti, i njemu, koji će biti ponovorođen. Neka bi nas Svetlost spasla od njega.

– iz Komentara o Karetonskom ciklusu
Sereina dar Šamel Motara
Sestra-savetnica Komaeli, visokoj kraljici Džaramide
(Oko 325. godine p.s., Treće doba)


Poglavlje 1


Zametak Senke


Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je rodilo. U jednom od tih razdoblja, koje su neki zvali Treće doba – Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo – vetar se digao na velikoj ravnici zvanoj Karalainska stepa. Ovo nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nije bilo ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak. Vetar je pod zracima ranog jutarnjeg sunca duvao na sever i na zapad, preko beskrajnih milja zalelujane trave i razbacanih šumaraka, preko brzoteke reke Luan, i iznad krezubih vrhova Zmaj-planine, legendarne planine koja se nadnosila nad nežno zatalasanu ravnicu, toliko visoko da je čitava njena gornja polovina bila skrivena velom oblaka. Zmaj-planina, gde je Zmaj pao – a sa njim, neki kažu, i Doba legendi – i gde Proročanstva kažu da će se ponovo roditi. Ili da je već rođen. Na sever i na zapad, preko sela Džuald, Darein i Alinder, gde su se mostovi nalik na kamenu čipku pružali sve do Sjajnih zidova, velikih belih bedema po mnogima najvećeg grada na svetu. Tar Valona. Grada koji svake večeri dotiče dugačka senka Zmajeve planine.
Unutar tih zidova zgrade, koje behu načinili Ogijeri pre više od dve hiljade godina, kao da su rasle iz zemlje, ili bile delo vetra i vode, a ne ruku nadaleko čuvenih ogijerskih zidara. Neke su bile nalik pticama u letu, ili ogromnim školjkama iz udaljenih mora. Visoke kule, rascvetale, šuplje kao flauta ili spiralne, bile su stotinama stopa iznad zemlje povezane mostovima, često bez ograda. Samo su oni što su dugo vremena boravili u Tar Valonu bili u stanju da suzbiju stalnu zapanjenost, tako da ne izgledaju kao seljaci koji nikada nisu izašli iz svoga sela.
Najveća od tih kula, Bela kula, vladala je gradom, blistajući na suncu kao uglačana kost. Točak vremena se okreće oko Tar Valona, govorilo se u gradu, a Tar Valon se okreće oko Kule. Prvo što bi putnici namereni ka Tar Valonu ugledali, još pre no što bi njihovi konji stigli nadomak mostova, pre no što bi kapetani rečnih brodica ugledali ostrvo, bila je Kula kako na suncu blešti kao svetionik. Nije ni čudo što je veliki trg oko obzidanog tla koje je pripadalo Kuli delovao manjim no što je zapravo bio, a ljudi na njemu sitni poput buba. Ali Bela kula je mogla biti i najmanja u Tar Valonu, pa bi zbog činjenice da je u njoj srce moći Aes Sedai svejedno vladala ostrvskim gradom.
Ma koliko brojan bio, svet na trgu nije ga ni približno ispunio. Po obodima su se ljudi gurali, svako obuzet svojim poslovima, ali kako se trg bližio Kuli bilo ih je sve manje, a duž najmanje pedesetak koraka do visokih belih zidina kaldrma je bila potpuno prazna. Aes Sedai su u Tar Valonu bile cenjene i poštovane, naravno, a Amirlin Tron je gradom vladala kao što vlada i nad Aes Sedai, ali malo njih je imalo volje da toj sili bude bliže no što mora. Postoji značajna razlika između ponosa na veličanstveni kamin u dvorani – i šetnje kroz oganj.
Nešto malo njih jeste prišlo bliže, sve do širokog stepeništa što je vodilo u samu Kulu, i sve do dveri sa zamršenim rezbarijama. Ogromna vrata behu dovoljno široka da kroz njih odjednom prođe dvanaestoro ljudi. Dveri su bile otvorene, kao da žele dobrodošlicu. Uvek je bilo ljudi koj ima je bila potrebna pomoć ili neki odgovor, a smatrali su da to mogu dobiti samo od Aes Sedai. A dešavalo se i da dolaze izdaleka, iz Arafela i Geldana, Saldeje i Ilijana. Mnogi od njih pronaći će u Kuli pomoć ili savet, mada najčešće ne ono što očekuju, ili čemu se nadaju.
Min je pazila da joj lice bude skriveno dubokom kapuljačom plašta koji je nosila iako je bilo toplo. Ogrtač je bio od lake tkanine, tako da nije privlačio pažnju – ne na očigledno sramežljivoj ženi. A popriličan broj ljudi ponašao se sramežljivo kada se nađe u Kuli. Ništa u vezi s njom nije privlačilo pažnju. Tamna joj je kosa porasla otkada je poslednji put bila u Kuli, iako joj još nije padala na ramena, a haljina od plave tkanine, izuzev uzanih traka bele džerekuške čipke na vratu i oko zglobova, pristajala bi nekoj kćeri dobrostojećeg seljaka što je odenula najbolju svečarsku odeću za posetu Kuli, baš kao i druge žene što su prilazile širokom stepeništu. Min se barem nadala da tako izgleda. Morala je da suzbije želju da se zapilji u njih, ne bi li videla nije li im držanje ili hod drugačiji od njenog. Mogu ja to, govorila je samoj sebi.
Svakako da nije prešla toliki put samo da bi se sada okrenula i pobegla. Haljina je bila dobra varka. Ono malo ljudi u Kuli što je se sećalo, pamtilo je mladu ženu kratke kose, stalno u muškom kaputu i pantalonama, a nikad u haljini. Morala je biti dobra varka. Nije imala izbora – morala je to da učini.
Srce joj je sve više preskakalo kako se bližila Kuli, i ona čvršće stisnu zavežljaj što ga je nosila i privi ga uz grudi. U njemu je bila njena uobičajena odeća, čizme i sve što je posedovala, izuzev konja koga je ostavila u jednoj gostionici nedaleko odatle. Uz malo sreće, kroz nekoliko sati biće ponovo na konju i jahati ka mostu i putu što vodi na jug.
Mada se baš i nije radovala što će se tako brzo ponovo naći na konju, ne posle silnih nedelja u sedlu, bez i dana stanke. Ali iz sveg je srca želela da ode odavde. Nikada na Belu kulu nije gledala kao na neko gostoljubivo mesto, a u ovom trenutku činila joj se jednako užasnom kao zatvor Mračnoga u Šajol Gulu. Stresavši se, požele da se nije setila Mračnoga. Pitam se misli li Moiraina da sam ovde samo zato što je ona to od mene zatražila? Svetlost mi pomogla, ponašam se kao prava budala. Činim gluposti zbog glupog muškarca!
Nelagodno se pope na stepenište – svaki stepenik je bio toliko širok da se moralo načiniti dva koraka pre no što se pređe na sledeći – a za razliku od većine drugih posetilaca, ona nije zastajkivala da bi s poštovanjem gledala blede visove Kule.
Želela je da se ovo što pre završi.
Kada se našla unutra, vide da je ogromna, okrugla prijemna dvorana skoro okružena zasvođenim hodnicima, ali molioci su se skupili nasred nje i pod ravnom tavanicom premeštali s noge na nogu. Bledi kameni pod uglačala su tokom vekova bezbrojna bojažljiva stopala. Niko ni na šta drugo nije mislio, sem gde se nalazi, i zašto. Seljak i njegova žena u odeći od grube čoje držali su se za žuljevite ruke i gurali s trgovkinjom u svili i kadifi, iza koje je bila jedna sluškinja. Devojka je čvrsto stiskala kovčežić sa srebrnim intarzijama, nesumnjivo dar koji je njena gospodarica namenila Kuli. Da su se našle negde drugde, trgovkinja bi s visine pogledala seljake koji su joj se toliko približili, a oni bi se verovatno poklonili i udaljili, sve vreme se izvinjavajući. Ali ne sada. Ne ovde.
Među moliocima je bilo malo muškaraca, što Min nije iznenađivalo. Većina muškarca nije volela blizinu Aes Sedai. Svima je bilo poznato kako su muški Aes Sedai, dok ih je još bilo, na svojim plećima nosili odgovornost za Slamanje sveta. Tri hiljade godina nije pomračilo tu uspomenu, čak iako je vreme promenilo mnoge pojedinosti. Decu su i dalje plašili pričama o muškarcima što su mogli da usmeravaju Jednu moć, osuđeni da, zbog toga što je Mračni izopačio saidin, mušku polovinu Istinskog izvora, polude. Najgora je bila priča o Lijusu Terinu Telamonu – Zmaju – Lijusu Terinu Rodoubici, koji je otpočeo Slamanje. Ma, te priče plašile su i odrasle. Proroč anstva govore kako će Zmaj ponovo biti rođen u času najveće potrebe čovečanstva, da se u Tarmon Gai’donu, Poslednjoj bici, bori protiv Mračnoga. Ali sve to nije pravilo neku veliku razliku u pogledu većine ljudi na vezu između muškaraca i Moći. Svaka Aes Sedai bi sada zatočila muškarca koji je u stanju da usmerava, a od Sedam ađaha Crveni malo šta sem toga i radi.
Naravno, ništa od toga nikakvu sponu nije imalo s traženjem pomoći od Aes Sedai, ali malo se muškaraca osećalo prijatno da na bilo koji način budu dovedeni u vezu sa njima i sa Moći. To jest, malo njih izuzev Zaštitnika. Ali svaki Zaštitnik bio je vezan za jednu Aes Sedai. Teško da se na Zaštitnike moglo gledati kao na obične muškarce. Postojala je jedna izreka: „Muškarac će pre odseći sebi ruku da se otarasi trna u njoj nego zatražiti pomoć od Aes Sedai.“ Žene su tu izreku doživljavale kao primer muške tvrdoglave gluposti, ali Min je čula neke muškarce kako smatraju da je izgubiti ruku zapravo pametnije.
Pitala se šta bi ovi ljudi što sa njom čekaju učinili da znaju ono što ona zna. Verovatno bi pobegli glavom bez obzira. A sazna li se iz kog je razloga došla, moguće je da neće ni preživeti dovoljno dugo da je stražari Kule uhvate i bace u ćeliju. Jeste da je u Kuli imala prijatelje, ali niko od njih nije posedovao ni moć ni uticaj. Ako se razlog zbog koga je tu razotkrije, daleko je verovatnije bilo da će ih ona sa sobom povući pod glavosečinu sekiru, no da bi oni njoj mogli da pomognu. Naravno, pod uslovom da poživi do suđenja. Verovatno bi joj davno pre toga trajno zapušili usta.
Morala je da se natera da ne misli dalje o tome. Uspeću da uđem, i uspeću da izađem. Svetlost spalila Randa al’Tora što me je u ovo uvalio!
Tri ili četiri Prihvaćene, devojke Mininih godina ili možda malčice starije, šetale su se kroz okruglu odaju i tiho razgovarale s moliocima. Bele su im haljine bile neukrašene, izuzevši sedmobojni prsten na porubu, po jedna boja za svaki Ađah. Povremeno bi se neka polaznica, još mlađa žena ili devojka sva u belom , pojavila da nekoga povede u unutrašnjost Kule. Na licima molilaca koji su sledili polaznice uvek se očitavala neobična mešavina uzbuđenja i želje, s jedne strane, a s druge – odbojnosti i nevoljnosti.
Min čvršće stisnu svoj zavežljaj kada jedna Prihvaćena stade pred nju. „Svetlost te obasjala“, reda radi reče žena kovrdžave kose. „Ja sam Faolajn. Čime ti Kula može pomoći?“
Faolajnino tamno, okruglasto lice nosilo je strpljiv izraz nekoga ko obavlja dosadan posao, a radije bi bio negde drugde. Sudeći po onome što je Min znala o Prihvaćenima, verovatno bi radije učila. Spremala se da postane Aes Sedai. Međutim, najbitnije je bilo što je Prihvaćena nije prepoznala. Njih dve su se, iako nakratko, srele kada je Min ranije bila u Kuli.
Svejedno, Min spusti pogled glumeći strahopoštovanje. To nije bilo neprirodno – mnogi ljudi sa sela ne shvataju da zaista ogroman korak deli Prihvaćene od Aes Sedai. Zaklonivši lice naborom kapuljače, Min skrete pogled dalje od Faolajn.
„Imam jedno pitanje koje moram postaviti samoj Amirlin Tron“, poče, a onda odjednom ućuta kada tri Aes Sedai stupiše u prijemnu dvoranu, dve iz jednog zasvođenog hodnika, a jedna iz drugog.
Prihvaćene i polaznice naklonile bi se kada bi prošle blizu Aes Sedai, ali inače su samo nastavljale svoj posao, možda trunčicu brže i oštrije. Bilo je to sve. ?li ne i za molioce. Oni kao da su svi istovremeno zadržali dah. Daleko od Bele kule, daleko od Tar Valona, možda bi samo pomislili da su te Aes Sedai neke žene neodređenih godina, u naponu snage, ali daleko zrelije no što bi se to po licima dalo zaključiti. Ali u Kuli nije bilo nikakve sumnje. Žena koja dugo koristi Moć ne podleže protoku vremena kao druge. Kada ste u Kuli, ne morate pogledom da tražite prsten Velike zmije da biste prepoznali Aes Sedai.
Talasi dubokih naklona proširiše se kroz okupljene moliteljke, zajedno s ukočenim poklonima ono malo muškaraca. Dvoje ili troje ljudi čak je palo na kolena. Bogata trgovkinja delovala je uplašeno, a dvoje seljaka pored nje z apanjeno su gledali žive legende. Većina ljudi samo je iz priča znala kako se valja ponašati u prisustvu Aes Sedai. Malo je bilo verovatno da je iko od prisutnih, izuzev onih koji su zapravo živeli u Tar Valonu, ikada ranije video Aes Sedai. Lako je moguće da čak ni oni iz Tar Valona nikada nisu bili ovako blizu nekoj od Sestara.
Ali Min se jezik nije vezao zbog Aes Sedai. Ponekad, doduše ne često, kada bi pogledala ljude ugledala bi slike i aure koje bi obično na nekoliko trenutaka zableštale, pa nestale. Povremeno bi znala šta označavaju. To se veoma retko dešavalo – to da zna. Zapravo, znatno ređe no što su joj slike dolazile, ali, kad god je mogla da ih protumači, bila je u pravu.
Za razliku od većine drugih ljudi, Aes Sedai – i njihovi Zaštitnici – neprestano su bile okružene slikama i pričinama. Oko nekih Aes Sedai poigravalo je toliko različitih slika da je Min hvatala vrtoglavica. Ali njihov broj nije uticao na mogućnost tumačenja; retko kada je znala šta slike oko neke Aes Sedai znače – podjednako retko kao i kod običnih ljudi. Ali ovaj put je saznala daleko više no što bi ikad poželela, i od toga je zadrhtala.
Jedna vitka žena guste crne kose, koja joj je padala sve do struka, jedina koju je Min prepoznala – zvala se Ananda i bila je iz Žutog ađaha – bila je okružena bolešljivim smeđim oreolom, smežuranim i rascepljenim od neke truleži koja ga je napala. Sudeći po zelenom porubu šala koji je nosila, svetlokosa Aes Sedai pored Anande bila je iz Zelenog ađaha. Kada se na trenutak okrenula leđima, Min joj pozadi na šalu vide beli plamen Tar Valona. A na ramenu joj je, kao da se ugnezdila među vinovom lozom i jabukovim cvetovima, bila ljudska lobanja. I to lobanja neke sitnije žene, potpuno ogoljena od mesa i izbeljena od sunca. Treća Aes Sedai, slatka punačka žena na drugoj strani odaje, nije nosila šal. Većina Aes Sedai šalove je nosila samo u svečanim prilikama. Po podignutoj bradi i držanju ramena moglo se zaključiti da je ona jedna snažna i ponosna ličnost. Hladan pogled njenih plavih očiju sekao je zavesu krvavih potočića koji su joj lili niz lice dok je gledala molioce.
Krv, lobanja i oreol izgubili su se među razigranim slikama oko tri Aes Sedai, pa se pojavili i ponovo izgubili. Molioci ispunjeni strahopoštovanjem pred sobom su videli samo tri žene u stanju da dodirnu Istinski izvor i usmeravaju Jednu moć. Niko sem Min nije opažao ono drugo. Niko sem Min nije znao da će te tri žene umreti. Sve tri istog dana.
„Ne može Amirlin sve da primi“, odvrati Faolajn. Nije se ni trudila da prikrije nestrpljenje. „Njen sledeći javni prijem biće tek za deset dana. Reci mi šta hoćeš i postaraću se da te primi sestra koja ti najbolje može pomoći.“
Minin pogled sam od sebe polete ka zavežljaju koji je nosila u naručju i prilepi se za njega, delimično i stoga da ne bi ponovo ugledala one slike oko Aes Sedai. Sve tri! Svetlosti! Koliki su izgledi da tri Aes Sedai poginu istog dana? Ali znala je. Znala je.
„Imam pravo da se obratim Amirlin Tron. I to lično.“ Na to se pravo retko ko pozivao – ko bi se i usudio? – ali svejedno je postojalo. „Svaka žena ima prava na to, i na to se i pozivam.“
„Misliš li da Amirlin Tron lično prima sve koje dođu u Belu kulu? Jamačno ti neka druga Aes Sedai može pomoći.“ Faolajn je naglasila titule, kao da njima želi da nadvlada Min. „A sad mi reci svoje pitanje. I reci mi svoje ime, da polaznice znaju koga da pozovu.“
„Ja sam... Elmindreda.“ Min nije mogla a da se ne žacne. Oduvek je mrzela to ime, ali Amirlin je bila jedna od retkih osoba kojoj je bilo znano. Samo da ga se seti. „Moje je pravo da se obratim Amirlin. A moje pitanje je samo za nju. Imam to pravo.“
Prihvaćena podiže obrvu. „Elmindreda?“ Usne joj se trznuše kao da će se nasmejati. „I pozivaš se na svoja prava. Dobro. Obavestiću Čuvara hronika kako želiš da se obratiš samoj Amirlin Tron, Elmindreda.“
Min je poželela da ošamari tu devojku zbog načina na koji je naglasila ono „Elmindreda“, ali mesto toga natera sebe da promrmlja: „Hvala.“
„Nemoj još da mi zahvalju ješ. Svakako će proći sati pre no što Čuvar nađe vremena za odgovor, a taj odgovor će svakako biti da svoje pitanje postaviš za vreme sledećeg javnog prijema. Strpljivo čekaj. Elmindreda.“ Dok se okretala da ode, uputila je Min jedan kiseo, skoro podrugljiv osmeh.
Stisnuvši zube, Min sa svojim zavežljajem ode da se osloni na zid između dva zasvođena hodnika. Pokušavala je da se utopi u bledi kamen. Nikome ne veruj i izbegavaj da te primete, sve dok ne stigneš do Amirlin, rekla joj je Moiraina. Moiraina je bila jedina Aes Sedai kojoj je Min verovala. Uglavnom. U ovom slučaju, bio je to dobar savet. Samo je trebalo da stigne do Amirlin, i sve će biti gotovo. Moći će ponovo da obuče svoju odeću, vidi svoje prijatelje i ode. Više neće biti potrebe za skrivanjem.
S olakšanjem primeti da su Aes Sedai otišle. Bilo je nemoguće da sve tri poginu istoga dana. Jednostavno nemoguće – ali tako će biti. Ništa što bi ona rekla ili učinila ne bi moglo da izmeni sudbinu – kada zna šta slike znače, onda se to i desi – ali morala je o tome da obavesti Amirlin. Moglo bi to biti jednako važno kao vesti koje je donela od Moiraine, mada je u to bilo teško poverovati.
Jedna druga Prihvaćena došla je da zameni neku od onih koje su bile u odaji. Minin pogled otkrio je kako ispred njenog rumenog lica lebde gvozdene prečage, kao kakav kavez. Šerijam, Nadzornica polaznica, zavirila je iz jednog hodnika u prijemnu dvoranu. Čim je ugleda, Min se zagleda u pod pred svojim nogama; Šerijam je predobro poznaje – a sem toga, lice riđokose Aes Sedai bilo je natečeno i modro od batina. Naravno, bila je to samo pričina, ali Min se svejedno ugrize za usne da ne bi vrisnula. Šerijam je, sa svojim staloženim samopouzdanjem i sigurnošću u sebe, bila neuništiva kao sama Kula. Njoj ništa ne može da naškodi. Ali, svejedno, neko će je povrediti.
Jedna Aes Sedai, koju Min nije znala, sa šalom Smeđeg ađaha preko ramena, pratila je do vrata stamenu ženu u valjano izatkanoj crvenoj vunenoj haljini. Žena je hodala lako kao devojčica, veselo g lica. Skoro da se smejala od zadovoljstva. I Smeđa sestra bila je nasmešena, ali njena aura je treperila kao sveća na vetru.
Smrt. Rane, zatočeništvo i smrt. Min je to čitala kao iz otvorene knjige.
Zagleda se sebi pred noge. Nije želela ništa više da vidi. Samo neka se seti, mislila je. Ni u jednom trenutku za vreme dugog jahanja od Maglenih planina do Tar Valona nije očajavala, čak ni u one dve prilike kada su pokušali da joj ukradu konja, ali sada je osetila očajanje. Svetlosti, samo neka se seti tog krvavog imena.
„Gazdarice Elmindreda?“
Min se trže. Crnokosa polaznica pred njom jedva da je bila dovoljno stara da bude van roditeljskog staranja. Imala je možda petnaest ili šesnaest godina, mada se veoma trudila da se drži dostojanstveno. „Da? Ja sam... Tako se zovem.“
„Ja sam Sahra. Molim vas pođite sa mnom” – Sahrin piskutavi glas bio je pun čuđenja – „Amirlin Tron će vas primiti u svojoj radnoj sobi.“
Min s olakšanjem uzdahnu i s voljom pođe za njom.
Lice joj je i dalje bilo skriveno dubokom kapuljačom plašta, ali ona joj nije zaklanjala vidno polje. Što je Min više videla, to je više želela da stigne do Amirlin. Malo je ljudi bilo u širokim hodnicima koji su kružili nagore. Ti hodnici behu popločani raznobojnim podnim pločama, a zidovi ukrašeni tapiserijama i zlatnim svetiljkama. Bili su pusti jer je Kula sagrađena s ciljem da prihvati znatno veći broj ljudi no što je sada u njoj – ali skoro sve koje je videla dok se pela naviše okruživale su slike što su govorile o nasilju i opasnosti.
Zaštitnici koji su žurili pokraj njih jedva da su ih i udostojili pogleda. Kretali su se kao vukovi u lovu. Delovali bi smrtonosno čak i bez mačeva koje su nosili, ali Min ih je videla s okrvavljenim licima ili razjapljenim ranama. Iznad glava igrali su im mačevi i koplja, a aure divlje bleštale i treperile na ivici smrti. Videla je mrtve kako hodaju, i znala da će poginuti istog dana kao i Aes Sedai u prijemnoj dvorani, ili možda dan kasnije. Čak su i neke sluge, muškarci i žene s Plamenom Tar Valona na grudima, koji su žurili svojim poslovima, iznad glava nosili znakove nasilja. Jedna Aes Sedai koja ih je kratko pogledala iz jednog poprečnog hodnika kao da je bila okovana lancima, a jedna druga, koja je prolazila hodnikom ispred Min i polaznice koja ju je vodila, kao da je na sebi imala srebrni okovratnik. Kada Min to ugleda, dođe joj da zavrišti.
„Sve ovo ume da bude previše za nekoga ko to ranije nije video“, kaza Sahra, pokušavajući da zvuči kao da se na Kulu navikla isto kao i na svoje rodno selo, mada joj to nije polazilo za rukom. „Ali ovde ste bezbedni. Amirlin Tron će sve ispraviti.“ Glas joj na tren posta piskav kada je spomenula Amirlin.
„Svetlosti, samo da tako bude“, promrmlja Min. Polaznica joj se nasmeši, kao da hoće da joj umiri strahove.
Dok su stigle do hodnika ispred Amirlinine radne sobe, Min je boleo stomak i skoro da je Sahru gazila po petama. Samo da nije morala da se pretvara kako je prvi put u Kuli, odavno bi potrčala napred.
Jedno krilo vrata što su vodila u Amirlinine odaje se otvori i neki mladić riđezlatne kose izlete napolje, skoro se sudarivši s Min i njenom pratiljom. Visok, vitak i mišićav, u plavom kaputu po rukavima i okovratniku bogato izvezenim zlatnom srmom, Gavin od kuće Trakand, najstariji sin kraljice Morgaze od Andora, bio je slika i prilika ponosnog mladog velmože. Jarosnog mladog velmože. Nije bilo vremena da skrene pogled – gledao ju je pravo u lice.
Gavinove oči se zapanjeno razrogačiše, pa suziše, a pogled kao da mu se pretvori u bodež od plavog leda. „Dakle, vratila si se. Znaš li ti kuda su se moja sestra i Egvena izgubile?“
„Nisu ovde?“ Min je od panike koja ju je preplavila zaboravila na sve. Pre no što je i shvatila šta čini, zgrabila ga je za rukave i žurno pogledala, nateravši ga da ustukne. „Gavine, krenule su ka Kuli pre nekoliko meseci! Elejna, Egvena i Ninaeva takođe. Sa Verin Sedai i... Gavine, ja... ja...“
„Samo polako“, kaza on i nežno joj skloni ruke sa svog kaputa. „Svetlosti! Ni sam hteo da te tako uplašim. Dobro su stigle. Samo što mi ni reč nisu rekle gde su bile, niti zašto. Meni ne. Pretpostavljam kako nema nade da ćeš mi ti nešto reći?“ Mislila je kako joj je pošlo za rukom da joj lice ostane bezizražajno, ali on je jednom pogleda i kaza: „I mislio sam da ne. Ovo mesto krije više tajni od... Ponovo su nestale. I Ninaeva s njima.“ Ninaevu je skoro usput pomenuo. Možda je ona Minina prijateljica, ali njemu ništa nije značila. Glas mu ponovo ogrube, dok je svakim trenom bivao sve napetiji. „I to ponovo bez reči. Bez reči! Navodno negde na nekom imanju odrađuju pokoru zato što su pobegle, ali nikako da saznam gde. Amirlin ne želi da mi otvoreno kaže.“
Min se žacnu. Na tren se njegovo lice pretvori u okrutnu masku od skorene krvi. To ju je pogodilo kao udarac maljem. Njene prijateljice nisu tu – bilo joj je lakše da dođe u Kulu znajući da će je one čekati – a Gavin će na dan kada Aes Sedai budu ginule zadobiti ranu.
Uprkos svemu što je videla od ulaska u Kulu, uprkos svom strahu, ništa je nije lično pogodilo – sve do sada. Nesreća koja bi pogodila Kulu raširila bi se daleko od Tar Valona, ali ona nije pripadala Kuli – a nikad ni neće. Ali Gavina je poznavala, bio joj je drag. A biće ranjen daleko ozbiljnije no što se to po krvi dalo zaključiti, povređen daleko dublje no što te rane sežu. U tom trenu ona shvati da ma koji užas pogodio Kulu, neće samo neke daleke Aes Sedai biti povređene, žene s kojima nikad nije bila bliska, već i njene prijateljice. One su deo Kule.
Na neki način bilo joj je drago što Egvena i ostale nisu tu, što ne može da ih pogleda i možda vidi predznake njihove smrti. Ali istovremeno je želela da ih vidi, da se uveri, da pogleda svoje prijateljice i ništa ne vidi, ili sazna da će ostati u životu. Svetlosti, gde li su sada? Zašto su otišle? Znajući njih tri, razlog što Gavin ne zna kuda su otišle bio je taj što one to nisu želele. Lako moguće.
Iznenada se prenula i setila gde se nalazi i zašto, i da nije sama s Gavinom. Sahra je izgleda zaborav ila da vodi Min do Amirlin. Izgleda da je zaboravila na sve sem mladog plemića. Sanjivo ga je gledala, ali on to nije primećivao. Svejedno, više nije imalo smisla pretvarati se kako je prvi put u Kuli. Bila je pred Amirlininim vratima. Sada je ništa ne može zaustaviti.
„Gavine, ne znam gde su. Ali ako su na nekom imanju radi pokore, verovatno su oblivene znojem i u blatu do kukova. Shodno tome, ti bi bio poslednji čovek za koga bi želele da ih vidi.“ Zapravo, njoj to što one nisu tu nije padalo mnogo lakše no Gavinu. Previše toga se odigralo – i još se događa. Previše stvari u vezi sa njima, i s njom. Ali nije bilo nemoguće da su odaslate na neko okajanje. „Nećeš im pomoći tako što ljutiš Amirlin.“
„Ma, ja ne znam ni da li su na nekom imanju. Ne znam ni da li su žive. Čemu sve ovo skrivanje i okolišanje ako negde čupaju korov? Ako se mojoj sestri nešto desilo... Ili Egveni...“ On se namršti i spusti pogled. „Trebalo bi da se staram o Elejni. Kako da je štitim ako ne znam gde je?“
Min uzdahnu. „Zar misliš da je njoj potrebno staranje? Obema?“ Ali ako ih je Amirlin nekud poslala, možda im je zaštita zaista potrebna. Amirlin je sasvim u stanju da goloruku ženu pošalje u medveđu jazbinu, samo ako joj to odgovara. I ne samo to, već bi od te žene očekivala da se, zavisno od naloga koji je dobila, vrati ili s medveđom kožom, ili s mečkom na povocu. Ali Gavin bi samo još više planuo i brinuo ako mu to kaže. „Gavine, one su se zavetovale Kuli. Neće ti biti zahvalne na mešanju.“
„Znam da Elejna nije malo dete“, strpljivo odvrati on, „bez obzira na to što čas beži kao da jeste, a čas se igra Aes Sedai. Ali ona jeste moja sestra, i još više od toga – ona je kći naslednica Andora. Posle naše majke ona će biti kraljica. Andoru je potrebno da živa i zdrava preuzme presto, a ne da izbije novi Rat za nasleđe.“
Igra da je Aes Sedai? Gavin očigledno nije shvatao razmere obdarenosti svoje sestre. Kćeri naslednice Andora slate su u Kulu na obuku otkad ta kraljevina postoji, ali Elejna je prva dovoljno na darena da postane Aes Sedai, i to veoma moćna Aes Sedai. Vrlo verovatno nije znao ni da je i Elejna podjednako snažna.
„I tako ćeš ti nju štititi želela ona to ili ne?“, kaza Min, bezličnim glasom čija je svrha bila da mu stavi do znanja kako greši, ali on to nije primetio i samo je klimnuo glavom u znak saglasnosti.
„To je moja dužnost još od dana kada se rodila. Moja krv prolivena pre njene; moj život dat pre njenog. Kada sam položio tu zakletvu jedva da sam bio nešto viši od njene kolevke. Garet Brin je morao da mi objasni šta to znači. Neću je sada prekršiti. Elejna je Andoru potrebnija nego ja.“
Izgovorio je to s takvom spokojnom sigurnošću i prihvatanjem nečeg prirodnog i ispravnog da se Min sva naježila. Oduvek je na njega gledala kao na nasmejanog i razigranog dečaka, ali sada je pred njom bio stranac. Mora da je Tvorac bio veoma umoran kada je došlo vreme da se načine muškarci; ponekad kao da ničeg ljudskog nisu imali u sebi. „A Egvena? Jesi li i u vezi s njom položio neku zakletvu?“
Izraz lica nije mu se promenio, ali ipak se oprezno premestio s noge na nogu. „Naravno da brinem i za Egvenu. I Ninaevu. Ali šta god da se desi Elejninim drugaricama, može se desiti i njoj. Pretpostavljam da su još zajedno; dok su bile ovde, retko kad sam ih viđao razdvojene.“
„Majka mi je uvek govorila da se udam za lošeg lažova, a ti u potpunosti odgovaraš. Sem što neko drugi ima pravo prvenstva.“
„Neke stvari su suđene“, tiho kaza on, „a neke ne. Galadu je srce slomljeno što Egvene nema.“ Galad je bio njegov polubrat. Njih dvojica su odaslati u Tar Valon da uče od Zaštitnika. Bio je to još jedan andorski običaj. Što se Min ticalo, Galadedrid Damodred bio je čovek koji se toliko trudio da čini ono što je ispravno da je duboko zalazio u krajnost, ali Gavin ga je obožavao. I stoga ni reč neće reći o osećanjima koja gaji prema ženi što joj je Galad posvetio svoje srce.
Želela je da ga prodrma, da ga urazumi, ali sada za to nije bilo vremena. Ne kada je Amirlin čeka, kada ima tako ozbi ljne stvari da joj saopšti. A pogotovu ne kada Sahra stoji tu, bez obzira što je smlaćena. „Gavine, Amirlin me je pozvala. Gde da te nađem kada ona završi sa mnom?“
„Biću na vežbalištu. Prestanem da brinem jedino dok s Hamarom vežbam mačevanje.“ Hamar je bio majstor mača i Zaštitnik koji je podučavao mačevanje. „Uglavnom sam tamo sve do zalaska sunca.“
„Dobro. Doći ću kad budem mogla. I pokušaj da pripaziš šta pričaš. Ako razljutiš Amirlin, možda Elejna i Egvena zbog toga nagrabuse.“
„To ne mogu da obećam“, odlučno odvrati on. „Nešto ne valja sa svetom. Građanski rat u Kairhijenu. Isto to, ako ne i gore, u Tarabonu i Arad Domanu. Lažni Zmajevi. Posvuda nevolje i glasine o nevoljama. Ne kažem da je Kula iza svega toga, ali čak i ovde ponešto ne valja. Ili se bar tako čini. Nije samo to što su Elejna i Egvena nestale. Svejedno, njih dve se mene tiču. I ja ću otkriti gde su. A ako su povređene... Ako su mrtve...“ On se namršti, i lice mu se na tren ponovo pretvori u onu krvavu masku. Iznad glave mu se odjednom prikaza mač, a iza njega zavijoren barjak. Mač dugog balčaka, kakav većina Zaštitnika koristi, imao je čaplju urezanu na blago zakrivljenom sečivu, znak majstora mača, a Min nije mogla da odredi pripada li Gavinu ili mu preti. Na barjaku je bio Gavinov znak razjarenog belog divljeg vepra, ali na zelenom polju, a ne andorskom crvenom. I barjak i mač izbledeše skupa s krvlju.
„Pazi se, Gavine.“ Mislila je to dvojako. Da pazi šta priča, i da pazi na sebe, ali ni samoj sebi nije mogla da objasni kako, ni zašto. „Moraš se paziti.“
On je pogleda pravo u lice kao da je naslutio nešto od skrivenog značenja njenih reči. „Ja... pokušaću“, naposletku reče. A onda se isceri, skoro kao što se sećala, ali taj osmeh je očevidno bio usiljen. „Sad bi trebalo da se vratim na vežbalište ako hoću da sustignem Galada. Jutros mi je pošlo za rukom da dobijem dva od pet susreta s Hamarom, ali Galad je dobio tri, poslednji put kad se smilovao da dođe na vežbalište.“ Odjednom, kao da tek tada shvati da je ona pred njim, i osmeh mu dobi na iskrenosti. „Trebalo bi češće da nosiš haljine. Lepo ti stoji. Zapamti, biću na vežbalištu sve do sumraka.“
Dok je on odlazio hodnikom krećući se veoma približno smrtonosnoj skladnosti jednog Zaštitnika, Min shvati da namešta haljinu na bokovima, i smesta prestade. Svetlost spalila sve muškarce!
Sahra udahnu kao da je sve do tada zadržavala dah. „Zbilja je zgodan, zar ne?“, sanjivo kaza. „Naravno, ne tako zgodan kao lord Galad. A vi ga zaista poznajete.“ Bilo je to napola pitanje, ali samo napola.
Min uzdahnu za polaznicom. Devojka će ovo svakako ispričati svojim drugaricama među polaznicama. Bilo je prirodno pričati o sinu jedne kraljice, pogotovo kad je tako zgodan i nosi se kao neki junak iz zabavljačkih priča. Još je zanimljivije kada se tome doda neka nepoznata žena. Bilo kako bilo, sada se ništa u vezi s tim ne može uraditi. Svejedno, to sada nikako ne može da naškodi.
„Amirlin Tron mora da se pita zašto još nismo ušle“, reče.
Sahra dođe k sebi prenuvši se razrogačeno i glasno progutavši knedlu. Jednom rukom zgrabivši Minin rukav polaznica skoči da otvori krilo vrata koja su vodila u Amirlinine odaje i povuče Min za sobom. Čim su se našle unutra, polaznica žurno pade u naklon i panično izbrblja: „Dovela sam je, Leana Sedai. Gazdaricu Elmindredu? Amirlin Tron želi da je vidi?“
Visoka žena bakarne kože nosila je dlan široku ešarpu Čuvara hronika, plavu da pokaže kako se na taj položaj uzdigla iz Plavog ađaha. Podbočena, sačekala je da devojka završi, pre no što ju je otpustila uz odsečno: „Vala, dosta si se bavila, dete. Vrati se svojim zadacima.“ Sahra se još jednom nakloni i izlete iz predvorja još brže no što je ušla.
Min je stajala pogleda uprtog u pod i kapuljače još navučene preko lica. Dovoljno je zlo što se istrtljala pred Sahrom – mada polaznica nije znala njeno ime – ali Leana ju je poznavala bolje od ikoga u Kuli, izuzev Amirlin. Min je bila sigurna da to sada ne čini nikakvu razliku, ali nakon onoga što se odigralo u hodni ku, nameravala je da se drži Moiraininih uputstava sve dok se ne nađe nasamo s Amirlin.
Ovog puta predostrožnost joj ničemu nije koristila. Leana načini dva koraka, zbaci joj kapuljaču i zastenja kao da je primila udarac u trbuh. Min diže glavu i prkosno je pogleda, pretvarajući se da nije pokušala da se provuče kraj nje. Čuvarevo lice bilo je uokvireno tamnom kosom, tek malo dužom od Minine. Izraz na licu Aes Sedai bio je mešavina iznenađenja i zlovolje što je iznenađena.
„Dakle, ti si Elmindreda?“ – oštro upita Leana. Ta je uvek bila oštra. „Moram reći kako ti to ime pristaje daleko bolje u toj haljini no u uobičajenoj tvojoj... nošnji.“
„Samo Min, Leana Sedai, ako vam je po volji.“ Min uspe da lice održi bezizražajnim, mada joj je teško bilo da je ne prostreli ljutitim pogledom. Po Čuvarevom glasu bilo je očigledno da joj je to veoma smešno. Ako je već majka morala da joj da ime po nekome iz priča, zašto je to morala biti žena koja je uglavnom uzdisala za muškarcima, kada im nije bila nadahnuće za pesme o svojim očima, ili osmehu?
„U redu. Min. Neću da pitam gde bila si, niti zašto se vraćaš u haljini, s navodnim za Amirlin pitanjem. U svakom slučaju, ne sada.“ Međutim, po licu joj se videlo kako namerava da je kasnije ispita, i da dobije odgovore na svoja pitanja. „Pretpostavljam da Majka zna Elmindreda ko je? Naravno. Trebalo je da to shvatim kada mi je rekla da te pošaljem pravo unutra, i to samu. Samo Svetlost zna zašto li te trpi.“ A onda ućuta i zabrinuto se namršti. „Šta je bilo, devojko? Da ti nije pozlilo?“
Min se potrudi da joj lice ostane bezizražajno. „Ne. Ne, dobro sam.“ Na tren joj se činilo kao da Čuvar gleda kroz providnu masku istovetnu sa svojim licem, samo što je maska vrištala. „Mogu li sada da uđem, Leana Sedai?“
Leana je još jedan tren provela posmatrajući je, a onda klimnula glavom ka unutrašnjoj odaji. „Ulazi.“ Min poskoči da posluša tako brzo da bi to zadovoljilo i najstrožu nadzornicu.
U radnoj sobi Amirlin Tron boravilo je i radilo, dok su ve kovi proticali, mnoštvo veličanstvenih i moćnih žena. Sobu su ispunjavale stvari što su podsećale na tu činjenicu – od visokog kamina načinjenog od kandorskog zlatnog mermera, u kome sada nije gorela vatra, pa sve do zidova popločanih nekim bledim drvetom s neobičnim prugama, tvrdim poput gvožđa a izrezbarenim u vidu čudesnih zveri i ptica s divljim perjem. Te drvene ploče donete su pre više od hiljadu godina iz tajanstvenih zemalja s druge strane Aijelske pustare, a kamin je bio više no dvostruko toliko star. Uglačani crvenkamen kojim je pod bio popločan došao je s Maglenih planina. Visoko zasvođeni prozori vodili su na balkon. Kameni okvir oko prozora presijavao se poput bisera. On je bio izvučen iz ruševina grada potonulog u Olujno more za vreme Slamanja sveta. Nijedan sličan njemu više ne postoji.
Ali žena koja je trenutno boravila u toj sobi, Sijuan Sanše, rodila se u Tiru, kao kći običnog ribara, i nameštaj koji je odabrala bio je jednostavan, mada valjano načinjen i temeljno uglačan. Sedela je u stamenoj naslonjači iza velikog stola, toliko jednostavnog da bi priličio nekoj seljačkoj kući. Jedina druga stolica u sobi, podjednako jednostavna i obično postavljena malo u stranu, sada se nalazila neposredno pred stolom – na tairenskom ćilimčiću izatkanom u jednostavnim plavim, smeđim i zlatnim šarama. Po podu je bilo razmešteno šest visokih stalaka za čitanje s otvorenim knjigama. I to je bilo to. Iznad kamina je bio uramljen jedan crtež: sićušni ribarski brodići među trskama u Zmajevim prstima, kao nekada barka njenog oca.
Na prvi pogled, uprkos glatkim crtama jedne Aes Sedai, Sijuan Sanše je delovala jednostavno poput svog nameštaja. Bila je to stamena žena, pre zgodna no lepa, i jedino kitnjasto u njenoj odeći bila je široka ešarpa Amirlin Tron, s po jednom prugom za svaki Ađah. Kao i kod svih Aes Sedai, nemoguće beše odrediti joj godine. U njenoj tamnoj kosi nije bilo nijedne sede vlasi. Ali oštar pogled njenih plavih očiju govorio je da ne podnosi gluposti, a odlučno stisnuta vilica nagoveštav ala je neverovatne mere odlučnosti najmlađe žene koja je ikada postala Amirlin Tron. Preko deset godina Sijuan Sanše je bila u položaju da pred sebe poziva vladare i druge moćnike. I oni bi dolazili, čak i ako mrze Belu kulu i boje se Aes Sedai.
Dok je Amirlin obilazila oko stola, Min je spustila svoj zavežljaj i počela nespretno da pada u naklon, sve vreme razdraženo gunđajući sebi u bradu zbog toga. Ne da je želela da uskrati poštovanje – to ni na kraj pameti nije bilo onima koji bi se našli naspram žene kakva je Sijuan Sanše – ali poklon koji bi obično načinila delovao bi glupavo u haljini, a ona je tek naslućivala kako da izvede naklon.
Na pola naklona, široko raširenih suknji, Min se sledi kao raskrečena žaba. Sijuan Sanše je stajala dostojanstveno kao kakva kraljica, ali na tren je gola ležala na podu. Sem činjenice da je gola kao od majke rođena, bilo je nečeg neobičnog u vezi s tom slikom, ali ona je nestala pre no što je Min mogla da odredi šta je u pitanju. Nikada ranije nije pročitala nešto tako snažno, ali nije imala predstave šta bi to moglo da znači.
„Ponovo viđaš stvari, zar ne?“ – upita Amirlin. „Pa, sigurno je da bih tu tvoju sposobnost mogla valjano da iskoristim. Koristila bi mi ona svih ovih meseci što te nije bilo. Ali nećemo o tome. Šta je bilo – bilo je. Točak tka kako Točak želi.“ Oštro se nasmeši. „Ali ako to ponovo uradiš, ima da ti od kože napravim rukavice. Diži se, devojko. Leana mi za mesec natrpa toliko ceremonije koliko bi svakoj pametnoj ženi bilo dovoljno za godinu dana. Nemam ja vremena za to. Ne ovih dana. Sad, šta si to upravo videla?“
Min se polako ispravi. Bilo joj je lakše što se ponovo našla u društvu nekoga ko zna za njen dar, makar to bila sama Amirlin Tron. Od nje nije morala da krije šta je videla. Daleko od toga. „Bila si... Bila si naga. Ja... ne znam šta bi to moglo da znači, majko.“
Sijuan se kratko i oštro nasmeja. „Nesumnjivo znači da ću uzeti ljubavnika. Ali ni za to nemam vremena. Kada moraš da vadiš vodu iz čamca, nema vremena da namiguješ muškarcima.“
„Možda“, polako odvrati Min. Moglo je to da znači, ali sumnjala je. „Jednostavno ne znam, ali, majko, otkako sam ušla u Kulu viđam svakakve stvari. Desiće se nešto loše, nešto užasno.“
Počela je od Aes Sedai u prijemnoj dvorani i ispričala sve što je videla i šta sve to znači, u onim slučajevima kada je to znala. Međutim, zadržala je za sebe većinu onoga što joj je Gavin rekao. Nema svrhe govoriti mu da ne razljuti Amirlin ako ona to učini mesto njega. Ono ostalo je ispričala u potpunosti kako je videla. Za to vreme, strah je ponovo nabujao u njoj. Pre no što je završila, sva se tresla.
Za sve to vreme izraz Amirlininog lica nimalo se nije promenio. „Dakle, pričala si s mladim Gavinom“, rekla je kada je Min završila. „Pa, mislim da ga mogu ubediti da drži jezik za zubima. A ako se dobro sećam Sahre, njoj bi prijalo malo rada na selu. Neće moći da širi glasine ako plevi povrće.“
„Ne razumem“, kaza Min. „Zašto bi Gavin trebalo da ćuti? O čemu? Ništa mu nisam rekla. A Sahra... Majko, možda nisam bila dovoljno jasna. Aes Sedai i Zaštitnici će izginuti. To mora da znači da će izbiti neka bitka. A sem ako ne pošalješ mnogo Aes Sedai i Zaštitnika negde drugde – i slugu; takođe sam videla mrtve i povređene sluge – ako to ne učiniš, bitka će se voditi ovde! U Tar Valonu!“
„Jesi li to videla?“ – odlučno upita Amirlin. „Bitku? Znaš li to zahvaljujući svom... svom daru, ili samo nagađaš?“
„A šta bi drugo moglo biti? Najmanje četiri Aes Sedai će neumitno poginuti. Majko, otkako sam se vratila videla sam vas ukupno devet, a četiri će umreti! I Zaštitnici... šta bi drugo moglo biti?“
„Mnogo toga o čemu ni ne želim da razmišljam“, sumorno odvrati Sijuan. „Kada? Koliko pre no što se ta... stvar... odigra?“
Min odmahnu glavom. „Ne znam. Većina toga će se odigrati za jedan dan, možda dva, ali to može biti sutra ili tek za godinu dana. Ili za deset.“
„Molimo se onda da bude tek za deset godina. Bude li sutra, teško da ću to moći sprečiti.“
Min se namr šti. Pored Sijuan Sanše samo su još dve Aes Sedai znale za njene sposobnosti: Moiraina i Verin Matvin, koja je pokušala da prouči njen dar. Nijedna nije znala kako on deluje, ništa više od nje same, izuzev da nikakve veze nema s Moći. Možda je zato jedino Moiraina bila u stanju da prihvati činjenicu da će se ono što vidi neumitno dogoditi, kada je svesna značenja viđenog.
„Možda su uzrok Beli plaštovi, majko. Bili su posvuda u Alinderu kada sam prelazila most.“ Nije verovala da Deca Svetla ikakve veze imaju s onim što sledi, ali nije bila voljna da kaže u šta je verovala. Verovala, a ne znala – ali i to je bilo dovoljno zlo.
Ali Amirlin je još pre no što je Min završila stala da odmahuje glavom. „Da mogu, pokušali bi oni nešto – u to ne sumnjam. Voleli bi da zadaju udarac Kuli, ali Emon Valda neće otvoreno napasti bez naređenja od gospodara kapetana zapovednika, a Pedron Nijal ih neće izdati ukoliko ne misli da smo povređeni. Predobro on poznaje našu snagu da bi se glupo poneo. Beli plaštovi su već hiljadu godina takvi. Srebrnperke u trsci, koje samo čekaju trunčicu krvi Aes Sedai u vodi. Ali još je nisu osetili – niti će, ako se ja nešto pitam.“
„Ali, ako bi Valda nešto pokušao na svoju ruku...”
Sijuan je prekide. „On nema više od pet stotina ljudi u blizini Tar Valona, devojko. Ostatak je pre nekoliko nedelja poslao da negde drugde prave nevolje. Sjajni zidovi su odbili Aijele. Artura Hokvinga takođe. Valda nikada neće upasti u Tar Valon, sem ako se grad iznutra ne raspada.“ Glas joj se nije promenio dok je govorila dalje. „Ti baš hoćeš da poverujem kako će Beli plaštovi biti uzrok te nevolje. Zašto?“ Pogled joj je bio kao od čelika.
„Zato što ja želim da u to verujem“, promrmlja Min. Obliznu usne i izgovori reči koje nije želela da kaže. „Srebrni okovratnik koji sam videla na onoj Aes Sedai. Majko, ličio je... Ličio je na one okovratnike što ih... Seanšani koriste da... pod vlašću drže žene koje mogu da usmeravaju.“ Glas joj je postajao sve tiši kako je Sijuan sve više stiskala us ne od gađenja.
„Pogane stvari“, prosikta Amirlin. „I dobro što većina sveta ne veruje ni u četvrtinu onoga što o Seanšanima čuje. Ali veći su izgledi da to budu oni no Beli plaštovi. Ako se Seanšani ponovo iskrcaju, bilo gde, znaću to kroz nekoliko dana – obavestiće me golubom, a daleko je od Tar Valona do mora. Ako se zaista ponovo pojave, biću na vreme upozorena. Ali ne, bojim se da je uzrok onome što si videla daleko gori od Seanšana. Bojim se da to može biti samo Crni ađah. Samo šačica nas zna za njihovo postojanje, i ne želim ni da pomišljam šta će se desiti kada to postane opštepoznato, ali one su najveća neposredna pretnja Kuli.“
U tom trenutku Min shvati da snažno stiska suknju – toliko da je šake zaboleše. Usta joj behu suva kao pepeo. Bela kula je oduvek hladno poricala postojanje skrivenog Ađaha, posvećenog Mračnome. Najbolji način da se neka Aes Sedai razgnevi je spomenuti tako nešto. Min se sva sledila od činjenice da je sama Amirlin Tron tek tako priznala postojanje Crnog ađaha.
Kao da ništa neobično nije rekla, Amirlin nastavi: „Ali nisi toliko putovala samo zarad tvojih predviđanja. Kakve su vesti od Moiraine? Znam da je sve od Arad Domana do Tarabona u potpunoj pometnji, najblaže rečeno.“ To je zaista bilo najblaže rečeno: ljudi koji podržavaju Ponovorođenog zmaja borili su se protiv onih što ga osporavaju; obe zemlje su zbog toga planule u građanski rat dok su se te dve strane borile za premoć nad Almotskom ravnicom. Po Sijuaninom glasu moglo se zaključiti da je sve to smatrala sitnicom. „Ali već mesecima ništa nisam čula o Randu al’Toru. On je središte svega. Gde je? Šta mu je Moiraina rekla da čini? Sedi, devojko. Sedi.“ Amirlin Tron pokaza ka stolici ispred stola.
Min drhtavo priđe naslonjači i sruči se u nju. Crni ađah! Oh, Svetlosti! Trebalo bi da Aes Sedai budu na strani Svetlosti. Iako im nije zaista verovala, uvek je to imala na umu. Aes Sedai, i sva njihova sila, bile su na strani Svetlosti, a protiv Senke. Samo što to više nije važilo. Potpuno obamrla, čula je s ebe kako izgovara: „Na putu je ka Tiru.“
„Tiru! Znači, Kalandor. Moiraina namerava da on iz Kamena Tira iznese Mač Koji Ne Može Biti Dodirnut. Kunem se da ću je razapeti! Poželeće da je ponovo polaznica! On još nije spreman za to!“
„Nije to...“ Min zastade da pročisti grlo. „Nije to Moirainino maslo. Rand je otišao usred noći, sam samcijat. Ostali su pošli za njim, a Moiraina me je poslala da ti sve ispričam. Do sada su možda već u Tiru. Moguće da je već i isukao Kalandor.“
„Plamen ga spalio!“, prosikta Sijuan. „Do sada je možda i mrtav! Želela bih da ni reč Zmajskih proročanstava nije čuo. Kad bih mogla, osigurala bih se da se to ne ponovi.“
„Ali zar on ne mora da ispuni ta Proročanstva? Ne razumem.“
Amirlin se umorno osloni na sto. „Kao da ih neko razume! Nije on Ponovorođeni Zmaj zbog Proročanstava. Jedino što bi trebalo da učini jeste da to prizna, a pošto je krenuo po Kalandor – mora da već jeste priznao. Svrha Proročanstava je da svetu obznane ko je on, da pripreme ljude za njegov dolazak, da pripreme svet. Ako Moiraina bude u stanju da zadrži makar malo uticaja nad njim, vodiće ga ka Proročanstvima u čiji smo ishod sigurne – kada bude bio spreman da se suoči s njima! A što se ostatka njih tiče, verujemo da će ono što čini biti dovoljno. Nadamo se. Koliko ja znam, možda je već i ispunio Proročanstva koja niko od nas ne razume. Svetlost dala da to bude dovoljno.“
„Dakle, zaista vam je namera da on bude pod vašom vlašću. Rekao je kako ćete pokušati da ga iskoristite, ali ovo je prvi put da sam čula kako neka od vas to otvoreno priznaje.“ Min se sva sledila. Besno dodade: „Ti i Moiraina za sada niste baš imale uspeha u tome.“
Sijuan se uspravi i pogleda Min. Umor kao da joj skliznu s ramena. „Bolje bi ti bilo da se nadaš kako jesmo. Zar si mislila da ćemo ga tek tako pustiti da luta? On je tvrdoglav, bez ikakve obuke, nepripremljen za ono što ga čeka – a možda već i počinje da ludi. Misliš li da smo mogle da verujemo Šari, njegovoj sudbini, da mu čuva život, kao u neko j priči? Ovo nije priča, a on nije neki nepobedivi junak. Ako njegova nit bude pokidana iz Šare, Točak vremena neće primetiti da ga više nema, a Tvorac neće učiniti čudo da nas izbavi. Ako Moiraina ne bude u stanju da mu olabavi jedra, lako je moguće da će završiti kao mrtav čovek, a šta će onda biti s nama? Šta će biti s celim svetom? Zatvor Mračnoga polako slabi. On će sasvim sigurno ponovo dodirnuti svet – to je samo pitanje vremena. Ako Rand al’Tor ne bude mogao da se u Poslednjoj bici suoči s njime, ako ta tvrdoglava mlada budala pre toga pogine, svet je osuđen na propast. Ponovo će otpočeti Rat Moći, samo bez Lijusa Terina i njegovih Stotinu sadrugova. A zatim će vladati oganj i mrak – zauvek.“ Amirlin odjednom ućuta i pogleda Min pravo u lice. „Dakle, tako vetar duva, je li? Ti i Rand. To nisam očekivala.“
Min snažno odmahnu glavom, a obrazi joj pocrveneše. „Naravno da ne! Ja sam... To je zbog Poslednje bitke. I Mračnoga. Svetlosti, i sama pomisao na Mračnoga na slobodi trebalo bi čak i Zaštitniku da sledi krv u žilama...”
„Ne pokušavaj da mi se tu izvlačiš“, odreza Amirlin. „Misliš li da je ovo prvi put da vidim ženu kako se boji za život svog muškarca? Mogla bi svejedno da priznaš.“
Min se na tren migoljila na stolici, ali Sijuanin pogled – nestrpljiv i znalački – zario se u nju. „Dobro“, promrmlja naposletku ona. „Sve ću ti ispričati, samo što to ni tebi ni meni ništa neće vredeti. Prvi put kada sam videla Randa prikazala su mi se tri ženska lica – jedno od njih bilo je moje. Nikada pre ni posle toga nije mi se ukazalo ništa u vezi sa mnom, ali znala sam šta to znači. Znala sam da ću se zaljubiti u njega. Znala sam da to važi za sve nas. Sve tri.“
„Tri. Ko su druge dve?“
Min joj se gorko osmehnu. „Lica su im bila zaklonjena maglom; ne znam ko su one.“
„Ništa ti nije reklo da će ti on uzvratiti ljubav?“
„Ništa! Nije me ni pogledao. Mislim da na mene gleda kao... kao na sestru. I stoga nemoj misliti da me možeš upotrebiti da na njega vršiš neki uticaj, jer ti to n išta neće vredeti!“
„Ali ti ga svejedno voliš.“
„Nemam izbora.“ Min pokuša da joj glas zvuči manje nadureno. „Pokušala sam da se prema tome odnosim kao prema nekoj šali, ali više ne mogu da se smejem. Slobodno možeš da mi ne veruješ, ali kada mi je poznato značenje onoga što mi se prikaže – to se neumitno desi.“
Amirlin prstom dodirnu usne i pogleda Min kao da je odmerava.
Min se zbog tog pogleda zabrinula. Nije joj bila namera da od sebe načini takvu predstavu, niti da toliko ispriča. Nije ispričala sve što zna, ali bila je svesna činjenice da je do sada trebalo da nauči kako nijednoj Aes Sedai ne treba davati poluge, čak i ako ne znaš kako one mogu da se primene. Aes Sedai su bile veoma vešte u iznalaženju takvih primena. „Majko, prenela sam ti Moiraininu poruku, i ispričala sve što znam o značenju onog što mi se ukazalo. Više nema razloga da se ne presvučem u svoju odeću i pođem.“
„Kuda to?“
„U Tir.“ Pošto bude popričala s Gavinom, i pokušala da ga ubedi da ne pravi gluposti. Kad bi samo mogla da pita gde su Egvena i one druge dve, ali ako Amirlin nije voljna da to kaže Elejninom bratu, mali su izgledi da će reći Min. A Sijuan Sanše ju je i dalje gledala kao da je odmerava. „Ili gde god da je Rand. Možda sam glupa, ali neću biti prva žena koja se zbog muškarca ponela kao budala.“
„Ali bićeš prva koja se ponela kao budala zbog Ponovorođenog Zmaja. Biće veoma opasno biti u blizini Randa al’Tora kada svet sazna ko je on – i šta je. A ako sada u svojim rukama ima Kalandor, svet će to uskoro saznati. Polovina će svejedno želeti da ga ubije, kao da tako mogu da spreče Poslednju bitku i Mračnoga da se oslobodi. Mnogo će onih u njegovoj blizini poginuti. Možda bi za tebe bolje bilo da ostaneš ovde.“
Amirlin je zvučala kao da saoseća s njom, ali joj Min nije verovala. Nije verovala da je Sijuan Sanše u stanju da saoseća s bilo kim. „Spremna sam na to. Možda ću moći da mu pomognem. Onim što mi se prikazuje. Ne bi on ni u Kuli bio bezbedniji, sve dok ovde ima makar jedne Cr vene sestre. One će samo videti muškarca u stanju da usmerava, i zaboraviti na Poslednju bitku i Zmajska proročanstva.“
„Kao i mnoge druge“, spokojno odvrati Sijuan. „Teško je pobeći od starih navika mišljenja, svima pa i Aes Sedi.“
Min je zbunjeno pogleda. Sada kao da je bila na njenoj strani. „Nije nikakva tajna da su mi Egvena i Ninaeva prijateljice, niti da su njih dve iz istog sela kao i Rand. To bi Crvenom ađahu bilo sasvim dovoljno da nas poveže. Kada Kula sazna šta je on, verovatno će me istog dana zatočiti. Kao i Egvenu i Ninaevu, ako ih negde ne sakriješ.“
„U tom slučaju – ne smeš biti prepoznata. Nećeš uloviti ribe ako one vide mrežu. Predlažem da na neko vreme zaboraviš kaput i pantalone.“ Amirlin se nasmeši kao mačka mišu.
„A koju ribu bi ti htela da upecaš služeći se mnome kao mamcem?“ – slabašnim glasom upita Min. Činilo joj se da već zna, ali se očajnički nadala da nije u pravu.
Međutim, njeno nadanje nije sprečilo Amirlin da kaže: „Crni ađah. Njih trinaest je pobeglo, ali bojim se da su neke ostale. Ne znam kome da verujem. Neko vreme sam se bojala da bilo kome poklonim svoje poverenje. Znam da ti nisi Prijatelj Mraka, a tvoj dar bi mogao pomoći. U najmanju ruku, bićeš još jedan par očiju u koje mogu imati poverenja.“
„Ovo si smerala još otkako sam ušla? Zato si želela da ućutkaš Gavina i Sahru.“ Min je proključala od besa. Ova žena je očekivala da se svi ponašaju u skladu s njenim željama. Da sve bude još gore, obično je tako i bilo. Ali ona nije ničija marioneta. „Jesi li to uradila Egveni, Elejni i Ninaevi? Poslala ih da jure Crni ađah? To baš liči na tebe!“
„Brini se ti o sopstvenim mrežama, dete, i pusti te devojke da se staraju o svojim. Što se tebe tiče, one na nekom imanju odrađuju pokoru. Jesam li bila jasna?“
Od tog čeličnog pogleda Min se nelagodno promeškolji. Lako je bilo suprotstaviti se Amirlin – sve dok ne počne da te strelja tim oštrim i hladnim pogledom svojih plavih očiju. „Da, majko.“ Žacnula se zbog krotkosti svog odgovora, ali čim je pogledala Amirlin, odlučila je da digne ruke. Počela je da čupka svoju vunenu haljinu. „Valjda me neće ubiti da još neko vreme budem u ovome.“ Odjednom, Sijuan je delovala kao da joj je nešto smešno. Min poče da se kostreši.
„Bojim se da to neće biti dovoljno. Min u haljini je za sve koji pobliže pogledaju i dalje Min u haljini. Ne možeš stalno da nosiš plašt s kapuljačom. Ne, moraš promeniti sve što se promeniti da. Na primer, nastavićeš da se ljudima predstavljaš kao Elmindreda. Napokon, to ti i jeste ime.“ Min se žacnu. „Kosa ti je duga skoro kao Leanina – dovoljno duga da se ukovrdža. Što se ostalog tiče... ja nikada nisam koristila rumenilo i tome slične stvari, ali Leana se još seća kako se to primenjuje.“
Min je sa svakom reči, otkako je Amirlin spomenula kovrdže, sve više bečila oči. „Oh, ne“, prodahta.
„Niko te neće prepoznati kao Min koja nosi pantalone kada Leana od tebe načini savršenu Elmindredu.“
„Oh, NE!“
„A što se tiče razloga za tvoj dalji boravak u Kuli – prikladnog za mladu ženu koja svojim izgledom i ponašanjem ni najmanje ne liči na Min.“ Amirlin se zamišljeno namršti, ne obraćajući pažnju na Minine pokušaje da je prekine. „Da. Pustiću glas da je gazdarici Elmindredi pošlo za rukom da toliko ohrabri dvojicu prosaca da je morala od njih da se skloni u Kulu, sve dok ne bude u stanju da se odluči za koga će. I dalje se dešava da svake godine po nekoliko žena potraži utočište – ponekad zbog jednako besmislenih razloga.“ A onda joj lice poprimi tvrd i odlučan izraz, a pogled postade oštar kao mač. „Ako i dalje razmišljaš o Tiru, razmisli ponovo. Razmisli gde bi bila korisnija Randu – tamo ili ovde. Ako Crni ađah uspe da sunovrati Kulu, ili još gore, da stekne prevlast, on će izgubiti i ono malo pomoći što mogu da mu pružim. Stoga. Jesi li žena, ili zaljubljena šiparica?“
Okovana. Min je toga bila svesna, kao da joj je bukagija na nozi. „Da li uvek ovako izlaziš na kraj s ljudima, majko?“
Amirlin se ovaj put još hladnije osmehnu. „Obično je tako, det e. Obično je tako.“

  • Vrsta uveza: Meki uvez
  • Pismo: Latinica
  • Veličina: 130x200
  • Zemlja porijekla: Srbija
  • Stanje: Nova

Detalji

Kamen Tira, legendarna tvrđava, osvojen je, a Kalandor, Mač Koji To Nije i koji se ne može uzeti u ruke – uzet je. Za Randa al’Tora, čobanina koji je postao Ponovorođeni Zmaj, ovo je tek početak. Dok se i njegovi prijatelji i neprijatelji pokreću i kuju zavjere, gospodar Zmaj izučava proročanstva i upinje se da ovlada Moći koja mu pripada. Ali sve što zna jeste da rata mora biti – rata protiv Izgubljenih, i protiv svih koji se suprotstave Ponovorođenom Zmaju. Zatvor u kome je zapečaćen Mračni gubi snagu polako ali sigurno. U Posljednjoj bici, Rand al’Tor zna sa kim se mora suočiti. ODLOMAK Posvećeno Robertu Marksu Piscu, učitelju, učenjaku, filozofu, prijatelju i inspiraciji Senka će pasti preko sveta i pomračiti sve zemlje, sve do najmanjeg krajička, i neće biti Svetlosti ni bezbednosti. A onaj koga će roditi Zora, koga će roditi Devica, u skladu s Proročanstvom, pružiće ruke da zgrabi Senku, i svet će zaurlati od bola spasenja. Sva slava Tvorcu i Svetlosti, i njemu, koji će biti ponovorođen. Neka bi nas Svetlost spasla od njega. – iz Komentara o Karetonskom ciklusu Sereina dar Šamel Motara Sestra-savetnica Komaeli, visokoj kraljici Džaramide (Oko 325. godine p.s., Treće doba) Poglavlje 1 Zametak Senke Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je rodilo. U jednom od tih razdoblja, koje su neki zvali Treće doba – Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo – vetar se digao na velikoj ravnici zvanoj Karalainska stepa. Ovo nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nije bilo ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak. Vetar je pod zracima ranog jutarnjeg sunca duvao na sever i na zapad, preko beskrajnih milja zalelujane trave i razbacanih šumaraka, preko brzoteke reke Luan, i iznad krezubih vrhova Zmaj-planine, legendarne planine koja se nadnosila nad nežno zatalasanu ravnicu, toliko visoko da je čitava njena gornja polovina bila skrivena velom oblaka. Zmaj-planina, gde je Zmaj pao – a sa njim, neki kažu, i Doba legendi – i gde Proročanstva kažu da će se ponovo roditi. Ili da je već rođen. Na sever i na zapad, preko sela Džuald, Darein i Alinder, gde su se mostovi nalik na kamenu čipku pružali sve do Sjajnih zidova, velikih belih bedema po mnogima najvećeg grada na svetu. Tar Valona. Grada koji svake večeri dotiče dugačka senka Zmajeve planine. Unutar tih zidova zgrade, koje behu načinili Ogijeri pre više od dve hiljade godina, kao da su rasle iz zemlje, ili bile delo vetra i vode, a ne ruku nadaleko čuvenih ogijerskih zidara. Neke su bile nalik pticama u letu, ili ogromnim školjkama iz udaljenih mora. Visoke kule, rascvetale, šuplje kao flauta ili spiralne, bile su stotinama stopa iznad zemlje povezane mostovima, često bez ograda. Samo su oni što su dugo vremena boravili u Tar Valonu bili u stanju da suzbiju stalnu zapanjenost, tako da ne izgledaju kao seljaci koji nikada nisu izašli iz svoga sela. Najveća od tih kula, Bela kula, vladala je gradom, blistajući na suncu kao uglačana kost. Točak vremena se okreće oko Tar Valona, govorilo se u gradu, a Tar Valon se okreće oko Kule. Prvo što bi putnici namereni ka Tar Valonu ugledali, još pre no što bi njihovi konji stigli nadomak mostova, pre no što bi kapetani rečnih brodica ugledali ostrvo, bila je Kula kako na suncu blešti kao svetionik. Nije ni čudo što je veliki trg oko obzidanog tla koje je pripadalo Kuli delovao manjim no što je zapravo bio, a ljudi na njemu sitni poput buba. Ali Bela kula je mogla biti i najmanja u Tar Valonu, pa bi zbog činjenice da je u njoj srce moći Aes Sedai svejedno vladala ostrvskim gradom. Ma koliko brojan bio, svet na trgu nije ga ni približno ispunio. Po obodima su se ljudi gurali, svako obuzet svojim poslovima, ali kako se trg bližio Kuli bilo ih je sve manje, a duž najmanje pedesetak koraka do visokih belih zidina kaldrma je bila potpuno prazna. Aes Sedai su u Tar Valonu bile cenjene i poštovane, naravno, a Amirlin Tron je gradom vladala kao što vlada i nad Aes Sedai, ali malo njih je imalo volje da toj sili bude bliže no što mora. Postoji značajna razlika između ponosa na veličanstveni kamin u dvorani – i šetnje kroz oganj. Nešto malo njih jeste prišlo bliže, sve do širokog stepeništa što je vodilo u samu Kulu, i sve do dveri sa zamršenim rezbarijama. Ogromna vrata behu dovoljno široka da kroz njih odjednom prođe dvanaestoro ljudi. Dveri su bile otvorene, kao da žele dobrodošlicu. Uvek je bilo ljudi koj ima je bila potrebna pomoć ili neki odgovor, a smatrali su da to mogu dobiti samo od Aes Sedai. A dešavalo se i da dolaze izdaleka, iz Arafela i Geldana, Saldeje i Ilijana. Mnogi od njih pronaći će u Kuli pomoć ili savet, mada najčešće ne ono što očekuju, ili čemu se nadaju. Min je pazila da joj lice bude skriveno dubokom kapuljačom plašta koji je nosila iako je bilo toplo. Ogrtač je bio od lake tkanine, tako da nije privlačio pažnju – ne na očigledno sramežljivoj ženi. A popriličan broj ljudi ponašao se sramežljivo kada se nađe u Kuli. Ništa u vezi s njom nije privlačilo pažnju. Tamna joj je kosa porasla otkada je poslednji put bila u Kuli, iako joj još nije padala na ramena, a haljina od plave tkanine, izuzev uzanih traka bele džerekuške čipke na vratu i oko zglobova, pristajala bi nekoj kćeri dobrostojećeg seljaka što je odenula najbolju svečarsku odeću za posetu Kuli, baš kao i druge žene što su prilazile širokom stepeništu. Min se barem nadala da tako izgleda. Morala je da suzbije želju da se zapilji u njih, ne bi li videla nije li im držanje ili hod drugačiji od njenog. Mogu ja to, govorila je samoj sebi. Svakako da nije prešla toliki put samo da bi se sada okrenula i pobegla. Haljina je bila dobra varka. Ono malo ljudi u Kuli što je se sećalo, pamtilo je mladu ženu kratke kose, stalno u muškom kaputu i pantalonama, a nikad u haljini. Morala je biti dobra varka. Nije imala izbora – morala je to da učini. Srce joj je sve više preskakalo kako se bližila Kuli, i ona čvršće stisnu zavežljaj što ga je nosila i privi ga uz grudi. U njemu je bila njena uobičajena odeća, čizme i sve što je posedovala, izuzev konja koga je ostavila u jednoj gostionici nedaleko odatle. Uz malo sreće, kroz nekoliko sati biće ponovo na konju i jahati ka mostu i putu što vodi na jug. Mada se baš i nije radovala što će se tako brzo ponovo naći na konju, ne posle silnih nedelja u sedlu, bez i dana stanke. Ali iz sveg je srca želela da ode odavde. Nikada na Belu kulu nije gledala kao na neko gostoljubivo mesto, a u ovom trenutku činila joj se jednako užasnom kao zatvor Mračnoga u Šajol Gulu. Stresavši se, požele da se nije setila Mračnoga. Pitam se misli li Moiraina da sam ovde samo zato što je ona to od mene zatražila? Svetlost mi pomogla, ponašam se kao prava budala. Činim gluposti zbog glupog muškarca! Nelagodno se pope na stepenište – svaki stepenik je bio toliko širok da se moralo načiniti dva koraka pre no što se pređe na sledeći – a za razliku od većine drugih posetilaca, ona nije zastajkivala da bi s poštovanjem gledala blede visove Kule. Želela je da se ovo što pre završi. Kada se našla unutra, vide da je ogromna, okrugla prijemna dvorana skoro okružena zasvođenim hodnicima, ali molioci su se skupili nasred nje i pod ravnom tavanicom premeštali s noge na nogu. Bledi kameni pod uglačala su tokom vekova bezbrojna bojažljiva stopala. Niko ni na šta drugo nije mislio, sem gde se nalazi, i zašto. Seljak i njegova žena u odeći od grube čoje držali su se za žuljevite ruke i gurali s trgovkinjom u svili i kadifi, iza koje je bila jedna sluškinja. Devojka je čvrsto stiskala kovčežić sa srebrnim intarzijama, nesumnjivo dar koji je njena gospodarica namenila Kuli. Da su se našle negde drugde, trgovkinja bi s visine pogledala seljake koji su joj se toliko približili, a oni bi se verovatno poklonili i udaljili, sve vreme se izvinjavajući. Ali ne sada. Ne ovde. Među moliocima je bilo malo muškaraca, što Min nije iznenađivalo. Većina muškarca nije volela blizinu Aes Sedai. Svima je bilo poznato kako su muški Aes Sedai, dok ih je još bilo, na svojim plećima nosili odgovornost za Slamanje sveta. Tri hiljade godina nije pomračilo tu uspomenu, čak iako je vreme promenilo mnoge pojedinosti. Decu su i dalje plašili pričama o muškarcima što su mogli da usmeravaju Jednu moć, osuđeni da, zbog toga što je Mračni izopačio saidin, mušku polovinu Istinskog izvora, polude. Najgora je bila priča o Lijusu Terinu Telamonu – Zmaju – Lijusu Terinu Rodoubici, koji je otpočeo Slamanje. Ma, te priče plašile su i odrasle. Proroč anstva govore kako će Zmaj ponovo biti rođen u času najveće potrebe čovečanstva, da se u Tarmon Gai’donu, Poslednjoj bici, bori protiv Mračnoga. Ali sve to nije pravilo neku veliku razliku u pogledu većine ljudi na vezu između muškaraca i Moći. Svaka Aes Sedai bi sada zatočila muškarca koji je u stanju da usmerava, a od Sedam ađaha Crveni malo šta sem toga i radi. Naravno, ništa od toga nikakvu sponu nije imalo s traženjem pomoći od Aes Sedai, ali malo se muškaraca osećalo prijatno da na bilo koji način budu dovedeni u vezu sa njima i sa Moći. To jest, malo njih izuzev Zaštitnika. Ali svaki Zaštitnik bio je vezan za jednu Aes Sedai. Teško da se na Zaštitnike moglo gledati kao na obične muškarce. Postojala je jedna izreka: „Muškarac će pre odseći sebi ruku da se otarasi trna u njoj nego zatražiti pomoć od Aes Sedai.“ Žene su tu izreku doživljavale kao primer muške tvrdoglave gluposti, ali Min je čula neke muškarce kako smatraju da je izgubiti ruku zapravo pametnije. Pitala se šta bi ovi ljudi što sa njom čekaju učinili da znaju ono što ona zna. Verovatno bi pobegli glavom bez obzira. A sazna li se iz kog je razloga došla, moguće je da neće ni preživeti dovoljno dugo da je stražari Kule uhvate i bace u ćeliju. Jeste da je u Kuli imala prijatelje, ali niko od njih nije posedovao ni moć ni uticaj. Ako se razlog zbog koga je tu razotkrije, daleko je verovatnije bilo da će ih ona sa sobom povući pod glavosečinu sekiru, no da bi oni njoj mogli da pomognu. Naravno, pod uslovom da poživi do suđenja. Verovatno bi joj davno pre toga trajno zapušili usta. Morala je da se natera da ne misli dalje o tome. Uspeću da uđem, i uspeću da izađem. Svetlost spalila Randa al’Tora što me je u ovo uvalio! Tri ili četiri Prihvaćene, devojke Mininih godina ili možda malčice starije, šetale su se kroz okruglu odaju i tiho razgovarale s moliocima. Bele su im haljine bile neukrašene, izuzevši sedmobojni prsten na porubu, po jedna boja za svaki Ađah. Povremeno bi se neka polaznica, još mlađa žena ili devojka sva u belom , pojavila da nekoga povede u unutrašnjost Kule. Na licima molilaca koji su sledili polaznice uvek se očitavala neobična mešavina uzbuđenja i želje, s jedne strane, a s druge – odbojnosti i nevoljnosti. Min čvršće stisnu svoj zavežljaj kada jedna Prihvaćena stade pred nju. „Svetlost te obasjala“, reda radi reče žena kovrdžave kose. „Ja sam Faolajn. Čime ti Kula može pomoći?“ Faolajnino tamno, okruglasto lice nosilo je strpljiv izraz nekoga ko obavlja dosadan posao, a radije bi bio negde drugde. Sudeći po onome što je Min znala o Prihvaćenima, verovatno bi radije učila. Spremala se da postane Aes Sedai. Međutim, najbitnije je bilo što je Prihvaćena nije prepoznala. Njih dve su se, iako nakratko, srele kada je Min ranije bila u Kuli. Svejedno, Min spusti pogled glumeći strahopoštovanje. To nije bilo neprirodno – mnogi ljudi sa sela ne shvataju da zaista ogroman korak deli Prihvaćene od Aes Sedai. Zaklonivši lice naborom kapuljače, Min skrete pogled dalje od Faolajn. „Imam jedno pitanje koje moram postaviti samoj Amirlin Tron“, poče, a onda odjednom ućuta kada tri Aes Sedai stupiše u prijemnu dvoranu, dve iz jednog zasvođenog hodnika, a jedna iz drugog. Prihvaćene i polaznice naklonile bi se kada bi prošle blizu Aes Sedai, ali inače su samo nastavljale svoj posao, možda trunčicu brže i oštrije. Bilo je to sve. ?li ne i za molioce. Oni kao da su svi istovremeno zadržali dah. Daleko od Bele kule, daleko od Tar Valona, možda bi samo pomislili da su te Aes Sedai neke žene neodređenih godina, u naponu snage, ali daleko zrelije no što bi se to po licima dalo zaključiti. Ali u Kuli nije bilo nikakve sumnje. Žena koja dugo koristi Moć ne podleže protoku vremena kao druge. Kada ste u Kuli, ne morate pogledom da tražite prsten Velike zmije da biste prepoznali Aes Sedai. Talasi dubokih naklona proširiše se kroz okupljene moliteljke, zajedno s ukočenim poklonima ono malo muškaraca. Dvoje ili troje ljudi čak je palo na kolena. Bogata trgovkinja delovala je uplašeno, a dvoje seljaka pored nje z apanjeno su gledali žive legende. Većina ljudi samo je iz priča znala kako se valja ponašati u prisustvu Aes Sedai. Malo je bilo verovatno da je iko od prisutnih, izuzev onih koji su zapravo živeli u Tar Valonu, ikada ranije video Aes Sedai. Lako je moguće da čak ni oni iz Tar Valona nikada nisu bili ovako blizu nekoj od Sestara. Ali Min se jezik nije vezao zbog Aes Sedai. Ponekad, doduše ne često, kada bi pogledala ljude ugledala bi slike i aure koje bi obično na nekoliko trenutaka zableštale, pa nestale. Povremeno bi znala šta označavaju. To se veoma retko dešavalo – to da zna. Zapravo, znatno ređe no što su joj slike dolazile, ali, kad god je mogla da ih protumači, bila je u pravu. Za razliku od većine drugih ljudi, Aes Sedai – i njihovi Zaštitnici – neprestano su bile okružene slikama i pričinama. Oko nekih Aes Sedai poigravalo je toliko različitih slika da je Min hvatala vrtoglavica. Ali njihov broj nije uticao na mogućnost tumačenja; retko kada je znala šta slike oko neke Aes Sedai znače – podjednako retko kao i kod običnih ljudi. Ali ovaj put je saznala daleko više no što bi ikad poželela, i od toga je zadrhtala. Jedna vitka žena guste crne kose, koja joj je padala sve do struka, jedina koju je Min prepoznala – zvala se Ananda i bila je iz Žutog ađaha – bila je okružena bolešljivim smeđim oreolom, smežuranim i rascepljenim od neke truleži koja ga je napala. Sudeći po zelenom porubu šala koji je nosila, svetlokosa Aes Sedai pored Anande bila je iz Zelenog ađaha. Kada se na trenutak okrenula leđima, Min joj pozadi na šalu vide beli plamen Tar Valona. A na ramenu joj je, kao da se ugnezdila među vinovom lozom i jabukovim cvetovima, bila ljudska lobanja. I to lobanja neke sitnije žene, potpuno ogoljena od mesa i izbeljena od sunca. Treća Aes Sedai, slatka punačka žena na drugoj strani odaje, nije nosila šal. Većina Aes Sedai šalove je nosila samo u svečanim prilikama. Po podignutoj bradi i držanju ramena moglo se zaključiti da je ona jedna snažna i ponosna ličnost. Hladan pogled njenih plavih očiju sekao je zavesu krvavih potočića koji su joj lili niz lice dok je gledala molioce. Krv, lobanja i oreol izgubili su se među razigranim slikama oko tri Aes Sedai, pa se pojavili i ponovo izgubili. Molioci ispunjeni strahopoštovanjem pred sobom su videli samo tri žene u stanju da dodirnu Istinski izvor i usmeravaju Jednu moć. Niko sem Min nije opažao ono drugo. Niko sem Min nije znao da će te tri žene umreti. Sve tri istog dana. „Ne može Amirlin sve da primi“, odvrati Faolajn. Nije se ni trudila da prikrije nestrpljenje. „Njen sledeći javni prijem biće tek za deset dana. Reci mi šta hoćeš i postaraću se da te primi sestra koja ti najbolje može pomoći.“ Minin pogled sam od sebe polete ka zavežljaju koji je nosila u naručju i prilepi se za njega, delimično i stoga da ne bi ponovo ugledala one slike oko Aes Sedai. Sve tri! Svetlosti! Koliki su izgledi da tri Aes Sedai poginu istog dana? Ali znala je. Znala je. „Imam pravo da se obratim Amirlin Tron. I to lično.“ Na to se pravo retko ko pozivao – ko bi se i usudio? – ali svejedno je postojalo. „Svaka žena ima prava na to, i na to se i pozivam.“ „Misliš li da Amirlin Tron lično prima sve koje dođu u Belu kulu? Jamačno ti neka druga Aes Sedai može pomoći.“ Faolajn je naglasila titule, kao da njima želi da nadvlada Min. „A sad mi reci svoje pitanje. I reci mi svoje ime, da polaznice znaju koga da pozovu.“ „Ja sam... Elmindreda.“ Min nije mogla a da se ne žacne. Oduvek je mrzela to ime, ali Amirlin je bila jedna od retkih osoba kojoj je bilo znano. Samo da ga se seti. „Moje je pravo da se obratim Amirlin. A moje pitanje je samo za nju. Imam to pravo.“ Prihvaćena podiže obrvu. „Elmindreda?“ Usne joj se trznuše kao da će se nasmejati. „I pozivaš se na svoja prava. Dobro. Obavestiću Čuvara hronika kako želiš da se obratiš samoj Amirlin Tron, Elmindreda.“ Min je poželela da ošamari tu devojku zbog načina na koji je naglasila ono „Elmindreda“, ali mesto toga natera sebe da promrmlja: „Hvala.“ „Nemoj još da mi zahvalju ješ. Svakako će proći sati pre no što Čuvar nađe vremena za odgovor, a taj odgovor će svakako biti da svoje pitanje postaviš za vreme sledećeg javnog prijema. Strpljivo čekaj. Elmindreda.“ Dok se okretala da ode, uputila je Min jedan kiseo, skoro podrugljiv osmeh. Stisnuvši zube, Min sa svojim zavežljajem ode da se osloni na zid između dva zasvođena hodnika. Pokušavala je da se utopi u bledi kamen. Nikome ne veruj i izbegavaj da te primete, sve dok ne stigneš do Amirlin, rekla joj je Moiraina. Moiraina je bila jedina Aes Sedai kojoj je Min verovala. Uglavnom. U ovom slučaju, bio je to dobar savet. Samo je trebalo da stigne do Amirlin, i sve će biti gotovo. Moći će ponovo da obuče svoju odeću, vidi svoje prijatelje i ode. Više neće biti potrebe za skrivanjem. S olakšanjem primeti da su Aes Sedai otišle. Bilo je nemoguće da sve tri poginu istoga dana. Jednostavno nemoguće – ali tako će biti. Ništa što bi ona rekla ili učinila ne bi moglo da izmeni sudbinu – kada zna šta slike znače, onda se to i desi – ali morala je o tome da obavesti Amirlin. Moglo bi to biti jednako važno kao vesti koje je donela od Moiraine, mada je u to bilo teško poverovati. Jedna druga Prihvaćena došla je da zameni neku od onih koje su bile u odaji. Minin pogled otkrio je kako ispred njenog rumenog lica lebde gvozdene prečage, kao kakav kavez. Šerijam, Nadzornica polaznica, zavirila je iz jednog hodnika u prijemnu dvoranu. Čim je ugleda, Min se zagleda u pod pred svojim nogama; Šerijam je predobro poznaje – a sem toga, lice riđokose Aes Sedai bilo je natečeno i modro od batina. Naravno, bila je to samo pričina, ali Min se svejedno ugrize za usne da ne bi vrisnula. Šerijam je, sa svojim staloženim samopouzdanjem i sigurnošću u sebe, bila neuništiva kao sama Kula. Njoj ništa ne može da naškodi. Ali, svejedno, neko će je povrediti. Jedna Aes Sedai, koju Min nije znala, sa šalom Smeđeg ađaha preko ramena, pratila je do vrata stamenu ženu u valjano izatkanoj crvenoj vunenoj haljini. Žena je hodala lako kao devojčica, veselo g lica. Skoro da se smejala od zadovoljstva. I Smeđa sestra bila je nasmešena, ali njena aura je treperila kao sveća na vetru. Smrt. Rane, zatočeništvo i smrt. Min je to čitala kao iz otvorene knjige. Zagleda se sebi pred noge. Nije želela ništa više da vidi. Samo neka se seti, mislila je. Ni u jednom trenutku za vreme dugog jahanja od Maglenih planina do Tar Valona nije očajavala, čak ni u one dve prilike kada su pokušali da joj ukradu konja, ali sada je osetila očajanje. Svetlosti, samo neka se seti tog krvavog imena. „Gazdarice Elmindreda?“ Min se trže. Crnokosa polaznica pred njom jedva da je bila dovoljno stara da bude van roditeljskog staranja. Imala je možda petnaest ili šesnaest godina, mada se veoma trudila da se drži dostojanstveno. „Da? Ja sam... Tako se zovem.“ „Ja sam Sahra. Molim vas pođite sa mnom” – Sahrin piskutavi glas bio je pun čuđenja – „Amirlin Tron će vas primiti u svojoj radnoj sobi.“ Min s olakšanjem uzdahnu i s voljom pođe za njom. Lice joj je i dalje bilo skriveno dubokom kapuljačom plašta, ali ona joj nije zaklanjala vidno polje. Što je Min više videla, to je više želela da stigne do Amirlin. Malo je ljudi bilo u širokim hodnicima koji su kružili nagore. Ti hodnici behu popločani raznobojnim podnim pločama, a zidovi ukrašeni tapiserijama i zlatnim svetiljkama. Bili su pusti jer je Kula sagrađena s ciljem da prihvati znatno veći broj ljudi no što je sada u njoj – ali skoro sve koje je videla dok se pela naviše okruživale su slike što su govorile o nasilju i opasnosti. Zaštitnici koji su žurili pokraj njih jedva da su ih i udostojili pogleda. Kretali su se kao vukovi u lovu. Delovali bi smrtonosno čak i bez mačeva koje su nosili, ali Min ih je videla s okrvavljenim licima ili razjapljenim ranama. Iznad glava igrali su im mačevi i koplja, a aure divlje bleštale i treperile na ivici smrti. Videla je mrtve kako hodaju, i znala da će poginuti istog dana kao i Aes Sedai u prijemnoj dvorani, ili možda dan kasnije. Čak su i neke sluge, muškarci i žene s Plamenom Tar Valona na grudima, koji su žurili svojim poslovima, iznad glava nosili znakove nasilja. Jedna Aes Sedai koja ih je kratko pogledala iz jednog poprečnog hodnika kao da je bila okovana lancima, a jedna druga, koja je prolazila hodnikom ispred Min i polaznice koja ju je vodila, kao da je na sebi imala srebrni okovratnik. Kada Min to ugleda, dođe joj da zavrišti. „Sve ovo ume da bude previše za nekoga ko to ranije nije video“, kaza Sahra, pokušavajući da zvuči kao da se na Kulu navikla isto kao i na svoje rodno selo, mada joj to nije polazilo za rukom. „Ali ovde ste bezbedni. Amirlin Tron će sve ispraviti.“ Glas joj na tren posta piskav kada je spomenula Amirlin. „Svetlosti, samo da tako bude“, promrmlja Min. Polaznica joj se nasmeši, kao da hoće da joj umiri strahove. Dok su stigle do hodnika ispred Amirlinine radne sobe, Min je boleo stomak i skoro da je Sahru gazila po petama. Samo da nije morala da se pretvara kako je prvi put u Kuli, odavno bi potrčala napred. Jedno krilo vrata što su vodila u Amirlinine odaje se otvori i neki mladić riđezlatne kose izlete napolje, skoro se sudarivši s Min i njenom pratiljom. Visok, vitak i mišićav, u plavom kaputu po rukavima i okovratniku bogato izvezenim zlatnom srmom, Gavin od kuće Trakand, najstariji sin kraljice Morgaze od Andora, bio je slika i prilika ponosnog mladog velmože. Jarosnog mladog velmože. Nije bilo vremena da skrene pogled – gledao ju je pravo u lice. Gavinove oči se zapanjeno razrogačiše, pa suziše, a pogled kao da mu se pretvori u bodež od plavog leda. „Dakle, vratila si se. Znaš li ti kuda su se moja sestra i Egvena izgubile?“ „Nisu ovde?“ Min je od panike koja ju je preplavila zaboravila na sve. Pre no što je i shvatila šta čini, zgrabila ga je za rukave i žurno pogledala, nateravši ga da ustukne. „Gavine, krenule su ka Kuli pre nekoliko meseci! Elejna, Egvena i Ninaeva takođe. Sa Verin Sedai i... Gavine, ja... ja...“ „Samo polako“, kaza on i nežno joj skloni ruke sa svog kaputa. „Svetlosti! Ni sam hteo da te tako uplašim. Dobro su stigle. Samo što mi ni reč nisu rekle gde su bile, niti zašto. Meni ne. Pretpostavljam kako nema nade da ćeš mi ti nešto reći?“ Mislila je kako joj je pošlo za rukom da joj lice ostane bezizražajno, ali on je jednom pogleda i kaza: „I mislio sam da ne. Ovo mesto krije više tajni od... Ponovo su nestale. I Ninaeva s njima.“ Ninaevu je skoro usput pomenuo. Možda je ona Minina prijateljica, ali njemu ništa nije značila. Glas mu ponovo ogrube, dok je svakim trenom bivao sve napetiji. „I to ponovo bez reči. Bez reči! Navodno negde na nekom imanju odrađuju pokoru zato što su pobegle, ali nikako da saznam gde. Amirlin ne želi da mi otvoreno kaže.“ Min se žacnu. Na tren se njegovo lice pretvori u okrutnu masku od skorene krvi. To ju je pogodilo kao udarac maljem. Njene prijateljice nisu tu – bilo joj je lakše da dođe u Kulu znajući da će je one čekati – a Gavin će na dan kada Aes Sedai budu ginule zadobiti ranu. Uprkos svemu što je videla od ulaska u Kulu, uprkos svom strahu, ništa je nije lično pogodilo – sve do sada. Nesreća koja bi pogodila Kulu raširila bi se daleko od Tar Valona, ali ona nije pripadala Kuli – a nikad ni neće. Ali Gavina je poznavala, bio joj je drag. A biće ranjen daleko ozbiljnije no što se to po krvi dalo zaključiti, povređen daleko dublje no što te rane sežu. U tom trenu ona shvati da ma koji užas pogodio Kulu, neće samo neke daleke Aes Sedai biti povređene, žene s kojima nikad nije bila bliska, već i njene prijateljice. One su deo Kule. Na neki način bilo joj je drago što Egvena i ostale nisu tu, što ne može da ih pogleda i možda vidi predznake njihove smrti. Ali istovremeno je želela da ih vidi, da se uveri, da pogleda svoje prijateljice i ništa ne vidi, ili sazna da će ostati u životu. Svetlosti, gde li su sada? Zašto su otišle? Znajući njih tri, razlog što Gavin ne zna kuda su otišle bio je taj što one to nisu želele. Lako moguće. Iznenada se prenula i setila gde se nalazi i zašto, i da nije sama s Gavinom. Sahra je izgleda zaborav ila da vodi Min do Amirlin. Izgleda da je zaboravila na sve sem mladog plemića. Sanjivo ga je gledala, ali on to nije primećivao. Svejedno, više nije imalo smisla pretvarati se kako je prvi put u Kuli. Bila je pred Amirlininim vratima. Sada je ništa ne može zaustaviti. „Gavine, ne znam gde su. Ali ako su na nekom imanju radi pokore, verovatno su oblivene znojem i u blatu do kukova. Shodno tome, ti bi bio poslednji čovek za koga bi želele da ih vidi.“ Zapravo, njoj to što one nisu tu nije padalo mnogo lakše no Gavinu. Previše toga se odigralo – i još se događa. Previše stvari u vezi sa njima, i s njom. Ali nije bilo nemoguće da su odaslate na neko okajanje. „Nećeš im pomoći tako što ljutiš Amirlin.“ „Ma, ja ne znam ni da li su na nekom imanju. Ne znam ni da li su žive. Čemu sve ovo skrivanje i okolišanje ako negde čupaju korov? Ako se mojoj sestri nešto desilo... Ili Egveni...“ On se namršti i spusti pogled. „Trebalo bi da se staram o Elejni. Kako da je štitim ako ne znam gde je?“ Min uzdahnu. „Zar misliš da je njoj potrebno staranje? Obema?“ Ali ako ih je Amirlin nekud poslala, možda im je zaštita zaista potrebna. Amirlin je sasvim u stanju da goloruku ženu pošalje u medveđu jazbinu, samo ako joj to odgovara. I ne samo to, već bi od te žene očekivala da se, zavisno od naloga koji je dobila, vrati ili s medveđom kožom, ili s mečkom na povocu. Ali Gavin bi samo još više planuo i brinuo ako mu to kaže. „Gavine, one su se zavetovale Kuli. Neće ti biti zahvalne na mešanju.“ „Znam da Elejna nije malo dete“, strpljivo odvrati on, „bez obzira na to što čas beži kao da jeste, a čas se igra Aes Sedai. Ali ona jeste moja sestra, i još više od toga – ona je kći naslednica Andora. Posle naše majke ona će biti kraljica. Andoru je potrebno da živa i zdrava preuzme presto, a ne da izbije novi Rat za nasleđe.“ Igra da je Aes Sedai? Gavin očigledno nije shvatao razmere obdarenosti svoje sestre. Kćeri naslednice Andora slate su u Kulu na obuku otkad ta kraljevina postoji, ali Elejna je prva dovoljno na darena da postane Aes Sedai, i to veoma moćna Aes Sedai. Vrlo verovatno nije znao ni da je i Elejna podjednako snažna. „I tako ćeš ti nju štititi želela ona to ili ne?“, kaza Min, bezličnim glasom čija je svrha bila da mu stavi do znanja kako greši, ali on to nije primetio i samo je klimnuo glavom u znak saglasnosti. „To je moja dužnost još od dana kada se rodila. Moja krv prolivena pre njene; moj život dat pre njenog. Kada sam položio tu zakletvu jedva da sam bio nešto viši od njene kolevke. Garet Brin je morao da mi objasni šta to znači. Neću je sada prekršiti. Elejna je Andoru potrebnija nego ja.“ Izgovorio je to s takvom spokojnom sigurnošću i prihvatanjem nečeg prirodnog i ispravnog da se Min sva naježila. Oduvek je na njega gledala kao na nasmejanog i razigranog dečaka, ali sada je pred njom bio stranac. Mora da je Tvorac bio veoma umoran kada je došlo vreme da se načine muškarci; ponekad kao da ničeg ljudskog nisu imali u sebi. „A Egvena? Jesi li i u vezi s njom položio neku zakletvu?“ Izraz lica nije mu se promenio, ali ipak se oprezno premestio s noge na nogu. „Naravno da brinem i za Egvenu. I Ninaevu. Ali šta god da se desi Elejninim drugaricama, može se desiti i njoj. Pretpostavljam da su još zajedno; dok su bile ovde, retko kad sam ih viđao razdvojene.“ „Majka mi je uvek govorila da se udam za lošeg lažova, a ti u potpunosti odgovaraš. Sem što neko drugi ima pravo prvenstva.“ „Neke stvari su suđene“, tiho kaza on, „a neke ne. Galadu je srce slomljeno što Egvene nema.“ Galad je bio njegov polubrat. Njih dvojica su odaslati u Tar Valon da uče od Zaštitnika. Bio je to još jedan andorski običaj. Što se Min ticalo, Galadedrid Damodred bio je čovek koji se toliko trudio da čini ono što je ispravno da je duboko zalazio u krajnost, ali Gavin ga je obožavao. I stoga ni reč neće reći o osećanjima koja gaji prema ženi što joj je Galad posvetio svoje srce. Želela je da ga prodrma, da ga urazumi, ali sada za to nije bilo vremena. Ne kada je Amirlin čeka, kada ima tako ozbi ljne stvari da joj saopšti. A pogotovu ne kada Sahra stoji tu, bez obzira što je smlaćena. „Gavine, Amirlin me je pozvala. Gde da te nađem kada ona završi sa mnom?“ „Biću na vežbalištu. Prestanem da brinem jedino dok s Hamarom vežbam mačevanje.“ Hamar je bio majstor mača i Zaštitnik koji je podučavao mačevanje. „Uglavnom sam tamo sve do zalaska sunca.“ „Dobro. Doći ću kad budem mogla. I pokušaj da pripaziš šta pričaš. Ako razljutiš Amirlin, možda Elejna i Egvena zbog toga nagrabuse.“ „To ne mogu da obećam“, odlučno odvrati on. „Nešto ne valja sa svetom. Građanski rat u Kairhijenu. Isto to, ako ne i gore, u Tarabonu i Arad Domanu. Lažni Zmajevi. Posvuda nevolje i glasine o nevoljama. Ne kažem da je Kula iza svega toga, ali čak i ovde ponešto ne valja. Ili se bar tako čini. Nije samo to što su Elejna i Egvena nestale. Svejedno, njih dve se mene tiču. I ja ću otkriti gde su. A ako su povređene... Ako su mrtve...“ On se namršti, i lice mu se na tren ponovo pretvori u onu krvavu masku. Iznad glave mu se odjednom prikaza mač, a iza njega zavijoren barjak. Mač dugog balčaka, kakav većina Zaštitnika koristi, imao je čaplju urezanu na blago zakrivljenom sečivu, znak majstora mača, a Min nije mogla da odredi pripada li Gavinu ili mu preti. Na barjaku je bio Gavinov znak razjarenog belog divljeg vepra, ali na zelenom polju, a ne andorskom crvenom. I barjak i mač izbledeše skupa s krvlju. „Pazi se, Gavine.“ Mislila je to dvojako. Da pazi šta priča, i da pazi na sebe, ali ni samoj sebi nije mogla da objasni kako, ni zašto. „Moraš se paziti.“ On je pogleda pravo u lice kao da je naslutio nešto od skrivenog značenja njenih reči. „Ja... pokušaću“, naposletku reče. A onda se isceri, skoro kao što se sećala, ali taj osmeh je očevidno bio usiljen. „Sad bi trebalo da se vratim na vežbalište ako hoću da sustignem Galada. Jutros mi je pošlo za rukom da dobijem dva od pet susreta s Hamarom, ali Galad je dobio tri, poslednji put kad se smilovao da dođe na vežbalište.“ Odjednom, kao da tek tada shvati da je ona pred njim, i osmeh mu dobi na iskrenosti. „Trebalo bi češće da nosiš haljine. Lepo ti stoji. Zapamti, biću na vežbalištu sve do sumraka.“ Dok je on odlazio hodnikom krećući se veoma približno smrtonosnoj skladnosti jednog Zaštitnika, Min shvati da namešta haljinu na bokovima, i smesta prestade. Svetlost spalila sve muškarce! Sahra udahnu kao da je sve do tada zadržavala dah. „Zbilja je zgodan, zar ne?“, sanjivo kaza. „Naravno, ne tako zgodan kao lord Galad. A vi ga zaista poznajete.“ Bilo je to napola pitanje, ali samo napola. Min uzdahnu za polaznicom. Devojka će ovo svakako ispričati svojim drugaricama među polaznicama. Bilo je prirodno pričati o sinu jedne kraljice, pogotovo kad je tako zgodan i nosi se kao neki junak iz zabavljačkih priča. Još je zanimljivije kada se tome doda neka nepoznata žena. Bilo kako bilo, sada se ništa u vezi s tim ne može uraditi. Svejedno, to sada nikako ne može da naškodi. „Amirlin Tron mora da se pita zašto još nismo ušle“, reče. Sahra dođe k sebi prenuvši se razrogačeno i glasno progutavši knedlu. Jednom rukom zgrabivši Minin rukav polaznica skoči da otvori krilo vrata koja su vodila u Amirlinine odaje i povuče Min za sobom. Čim su se našle unutra, polaznica žurno pade u naklon i panično izbrblja: „Dovela sam je, Leana Sedai. Gazdaricu Elmindredu? Amirlin Tron želi da je vidi?“ Visoka žena bakarne kože nosila je dlan široku ešarpu Čuvara hronika, plavu da pokaže kako se na taj položaj uzdigla iz Plavog ađaha. Podbočena, sačekala je da devojka završi, pre no što ju je otpustila uz odsečno: „Vala, dosta si se bavila, dete. Vrati se svojim zadacima.“ Sahra se još jednom nakloni i izlete iz predvorja još brže no što je ušla. Min je stajala pogleda uprtog u pod i kapuljače još navučene preko lica. Dovoljno je zlo što se istrtljala pred Sahrom – mada polaznica nije znala njeno ime – ali Leana ju je poznavala bolje od ikoga u Kuli, izuzev Amirlin. Min je bila sigurna da to sada ne čini nikakvu razliku, ali nakon onoga što se odigralo u hodni ku, nameravala je da se drži Moiraininih uputstava sve dok se ne nađe nasamo s Amirlin. Ovog puta predostrožnost joj ničemu nije koristila. Leana načini dva koraka, zbaci joj kapuljaču i zastenja kao da je primila udarac u trbuh. Min diže glavu i prkosno je pogleda, pretvarajući se da nije pokušala da se provuče kraj nje. Čuvarevo lice bilo je uokvireno tamnom kosom, tek malo dužom od Minine. Izraz na licu Aes Sedai bio je mešavina iznenađenja i zlovolje što je iznenađena. „Dakle, ti si Elmindreda?“ – oštro upita Leana. Ta je uvek bila oštra. „Moram reći kako ti to ime pristaje daleko bolje u toj haljini no u uobičajenoj tvojoj... nošnji.“ „Samo Min, Leana Sedai, ako vam je po volji.“ Min uspe da lice održi bezizražajnim, mada joj je teško bilo da je ne prostreli ljutitim pogledom. Po Čuvarevom glasu bilo je očigledno da joj je to veoma smešno. Ako je već majka morala da joj da ime po nekome iz priča, zašto je to morala biti žena koja je uglavnom uzdisala za muškarcima, kada im nije bila nadahnuće za pesme o svojim očima, ili osmehu? „U redu. Min. Neću da pitam gde bila si, niti zašto se vraćaš u haljini, s navodnim za Amirlin pitanjem. U svakom slučaju, ne sada.“ Međutim, po licu joj se videlo kako namerava da je kasnije ispita, i da dobije odgovore na svoja pitanja. „Pretpostavljam da Majka zna Elmindreda ko je? Naravno. Trebalo je da to shvatim kada mi je rekla da te pošaljem pravo unutra, i to samu. Samo Svetlost zna zašto li te trpi.“ A onda ućuta i zabrinuto se namršti. „Šta je bilo, devojko? Da ti nije pozlilo?“ Min se potrudi da joj lice ostane bezizražajno. „Ne. Ne, dobro sam.“ Na tren joj se činilo kao da Čuvar gleda kroz providnu masku istovetnu sa svojim licem, samo što je maska vrištala. „Mogu li sada da uđem, Leana Sedai?“ Leana je još jedan tren provela posmatrajući je, a onda klimnula glavom ka unutrašnjoj odaji. „Ulazi.“ Min poskoči da posluša tako brzo da bi to zadovoljilo i najstrožu nadzornicu. U radnoj sobi Amirlin Tron boravilo je i radilo, dok su ve kovi proticali, mnoštvo veličanstvenih i moćnih žena. Sobu su ispunjavale stvari što su podsećale na tu činjenicu – od visokog kamina načinjenog od kandorskog zlatnog mermera, u kome sada nije gorela vatra, pa sve do zidova popločanih nekim bledim drvetom s neobičnim prugama, tvrdim poput gvožđa a izrezbarenim u vidu čudesnih zveri i ptica s divljim perjem. Te drvene ploče donete su pre više od hiljadu godina iz tajanstvenih zemalja s druge strane Aijelske pustare, a kamin je bio više no dvostruko toliko star. Uglačani crvenkamen kojim je pod bio popločan došao je s Maglenih planina. Visoko zasvođeni prozori vodili su na balkon. Kameni okvir oko prozora presijavao se poput bisera. On je bio izvučen iz ruševina grada potonulog u Olujno more za vreme Slamanja sveta. Nijedan sličan njemu više ne postoji. Ali žena koja je trenutno boravila u toj sobi, Sijuan Sanše, rodila se u Tiru, kao kći običnog ribara, i nameštaj koji je odabrala bio je jednostavan, mada valjano načinjen i temeljno uglačan. Sedela je u stamenoj naslonjači iza velikog stola, toliko jednostavnog da bi priličio nekoj seljačkoj kući. Jedina druga stolica u sobi, podjednako jednostavna i obično postavljena malo u stranu, sada se nalazila neposredno pred stolom – na tairenskom ćilimčiću izatkanom u jednostavnim plavim, smeđim i zlatnim šarama. Po podu je bilo razmešteno šest visokih stalaka za čitanje s otvorenim knjigama. I to je bilo to. Iznad kamina je bio uramljen jedan crtež: sićušni ribarski brodići među trskama u Zmajevim prstima, kao nekada barka njenog oca. Na prvi pogled, uprkos glatkim crtama jedne Aes Sedai, Sijuan Sanše je delovala jednostavno poput svog nameštaja. Bila je to stamena žena, pre zgodna no lepa, i jedino kitnjasto u njenoj odeći bila je široka ešarpa Amirlin Tron, s po jednom prugom za svaki Ađah. Kao i kod svih Aes Sedai, nemoguće beše odrediti joj godine. U njenoj tamnoj kosi nije bilo nijedne sede vlasi. Ali oštar pogled njenih plavih očiju govorio je da ne podnosi gluposti, a odlučno stisnuta vilica nagoveštav ala je neverovatne mere odlučnosti najmlađe žene koja je ikada postala Amirlin Tron. Preko deset godina Sijuan Sanše je bila u položaju da pred sebe poziva vladare i druge moćnike. I oni bi dolazili, čak i ako mrze Belu kulu i boje se Aes Sedai. Dok je Amirlin obilazila oko stola, Min je spustila svoj zavežljaj i počela nespretno da pada u naklon, sve vreme razdraženo gunđajući sebi u bradu zbog toga. Ne da je želela da uskrati poštovanje – to ni na kraj pameti nije bilo onima koji bi se našli naspram žene kakva je Sijuan Sanše – ali poklon koji bi obično načinila delovao bi glupavo u haljini, a ona je tek naslućivala kako da izvede naklon. Na pola naklona, široko raširenih suknji, Min se sledi kao raskrečena žaba. Sijuan Sanše je stajala dostojanstveno kao kakva kraljica, ali na tren je gola ležala na podu. Sem činjenice da je gola kao od majke rođena, bilo je nečeg neobičnog u vezi s tom slikom, ali ona je nestala pre no što je Min mogla da odredi šta je u pitanju. Nikada ranije nije pročitala nešto tako snažno, ali nije imala predstave šta bi to moglo da znači. „Ponovo viđaš stvari, zar ne?“ – upita Amirlin. „Pa, sigurno je da bih tu tvoju sposobnost mogla valjano da iskoristim. Koristila bi mi ona svih ovih meseci što te nije bilo. Ali nećemo o tome. Šta je bilo – bilo je. Točak tka kako Točak želi.“ Oštro se nasmeši. „Ali ako to ponovo uradiš, ima da ti od kože napravim rukavice. Diži se, devojko. Leana mi za mesec natrpa toliko ceremonije koliko bi svakoj pametnoj ženi bilo dovoljno za godinu dana. Nemam ja vremena za to. Ne ovih dana. Sad, šta si to upravo videla?“ Min se polako ispravi. Bilo joj je lakše što se ponovo našla u društvu nekoga ko zna za njen dar, makar to bila sama Amirlin Tron. Od nje nije morala da krije šta je videla. Daleko od toga. „Bila si... Bila si naga. Ja... ne znam šta bi to moglo da znači, majko.“ Sijuan se kratko i oštro nasmeja. „Nesumnjivo znači da ću uzeti ljubavnika. Ali ni za to nemam vremena. Kada moraš da vadiš vodu iz čamca, nema vremena da namiguješ muškarcima.“ „Možda“, polako odvrati Min. Moglo je to da znači, ali sumnjala je. „Jednostavno ne znam, ali, majko, otkako sam ušla u Kulu viđam svakakve stvari. Desiće se nešto loše, nešto užasno.“ Počela je od Aes Sedai u prijemnoj dvorani i ispričala sve što je videla i šta sve to znači, u onim slučajevima kada je to znala. Međutim, zadržala je za sebe većinu onoga što joj je Gavin rekao. Nema svrhe govoriti mu da ne razljuti Amirlin ako ona to učini mesto njega. Ono ostalo je ispričala u potpunosti kako je videla. Za to vreme, strah je ponovo nabujao u njoj. Pre no što je završila, sva se tresla. Za sve to vreme izraz Amirlininog lica nimalo se nije promenio. „Dakle, pričala si s mladim Gavinom“, rekla je kada je Min završila. „Pa, mislim da ga mogu ubediti da drži jezik za zubima. A ako se dobro sećam Sahre, njoj bi prijalo malo rada na selu. Neće moći da širi glasine ako plevi povrće.“ „Ne razumem“, kaza Min. „Zašto bi Gavin trebalo da ćuti? O čemu? Ništa mu nisam rekla. A Sahra... Majko, možda nisam bila dovoljno jasna. Aes Sedai i Zaštitnici će izginuti. To mora da znači da će izbiti neka bitka. A sem ako ne pošalješ mnogo Aes Sedai i Zaštitnika negde drugde – i slugu; takođe sam videla mrtve i povređene sluge – ako to ne učiniš, bitka će se voditi ovde! U Tar Valonu!“ „Jesi li to videla?“ – odlučno upita Amirlin. „Bitku? Znaš li to zahvaljujući svom... svom daru, ili samo nagađaš?“ „A šta bi drugo moglo biti? Najmanje četiri Aes Sedai će neumitno poginuti. Majko, otkako sam se vratila videla sam vas ukupno devet, a četiri će umreti! I Zaštitnici... šta bi drugo moglo biti?“ „Mnogo toga o čemu ni ne želim da razmišljam“, sumorno odvrati Sijuan. „Kada? Koliko pre no što se ta... stvar... odigra?“ Min odmahnu glavom. „Ne znam. Većina toga će se odigrati za jedan dan, možda dva, ali to može biti sutra ili tek za godinu dana. Ili za deset.“ „Molimo se onda da bude tek za deset godina. Bude li sutra, teško da ću to moći sprečiti.“ Min se namr šti. Pored Sijuan Sanše samo su još dve Aes Sedai znale za njene sposobnosti: Moiraina i Verin Matvin, koja je pokušala da prouči njen dar. Nijedna nije znala kako on deluje, ništa više od nje same, izuzev da nikakve veze nema s Moći. Možda je zato jedino Moiraina bila u stanju da prihvati činjenicu da će se ono što vidi neumitno dogoditi, kada je svesna značenja viđenog. „Možda su uzrok Beli plaštovi, majko. Bili su posvuda u Alinderu kada sam prelazila most.“ Nije verovala da Deca Svetla ikakve veze imaju s onim što sledi, ali nije bila voljna da kaže u šta je verovala. Verovala, a ne znala – ali i to je bilo dovoljno zlo. Ali Amirlin je još pre no što je Min završila stala da odmahuje glavom. „Da mogu, pokušali bi oni nešto – u to ne sumnjam. Voleli bi da zadaju udarac Kuli, ali Emon Valda neće otvoreno napasti bez naređenja od gospodara kapetana zapovednika, a Pedron Nijal ih neće izdati ukoliko ne misli da smo povređeni. Predobro on poznaje našu snagu da bi se glupo poneo. Beli plaštovi su već hiljadu godina takvi. Srebrnperke u trsci, koje samo čekaju trunčicu krvi Aes Sedai u vodi. Ali još je nisu osetili – niti će, ako se ja nešto pitam.“ „Ali, ako bi Valda nešto pokušao na svoju ruku...” Sijuan je prekide. „On nema više od pet stotina ljudi u blizini Tar Valona, devojko. Ostatak je pre nekoliko nedelja poslao da negde drugde prave nevolje. Sjajni zidovi su odbili Aijele. Artura Hokvinga takođe. Valda nikada neće upasti u Tar Valon, sem ako se grad iznutra ne raspada.“ Glas joj se nije promenio dok je govorila dalje. „Ti baš hoćeš da poverujem kako će Beli plaštovi biti uzrok te nevolje. Zašto?“ Pogled joj je bio kao od čelika. „Zato što ja želim da u to verujem“, promrmlja Min. Obliznu usne i izgovori reči koje nije želela da kaže. „Srebrni okovratnik koji sam videla na onoj Aes Sedai. Majko, ličio je... Ličio je na one okovratnike što ih... Seanšani koriste da... pod vlašću drže žene koje mogu da usmeravaju.“ Glas joj je postajao sve tiši kako je Sijuan sve više stiskala us ne od gađenja. „Pogane stvari“, prosikta Amirlin. „I dobro što većina sveta ne veruje ni u četvrtinu onoga što o Seanšanima čuje. Ali veći su izgledi da to budu oni no Beli plaštovi. Ako se Seanšani ponovo iskrcaju, bilo gde, znaću to kroz nekoliko dana – obavestiće me golubom, a daleko je od Tar Valona do mora. Ako se zaista ponovo pojave, biću na vreme upozorena. Ali ne, bojim se da je uzrok onome što si videla daleko gori od Seanšana. Bojim se da to može biti samo Crni ađah. Samo šačica nas zna za njihovo postojanje, i ne želim ni da pomišljam šta će se desiti kada to postane opštepoznato, ali one su najveća neposredna pretnja Kuli.“ U tom trenutku Min shvati da snažno stiska suknju – toliko da je šake zaboleše. Usta joj behu suva kao pepeo. Bela kula je oduvek hladno poricala postojanje skrivenog Ađaha, posvećenog Mračnome. Najbolji način da se neka Aes Sedai razgnevi je spomenuti tako nešto. Min se sva sledila od činjenice da je sama Amirlin Tron tek tako priznala postojanje Crnog ađaha. Kao da ništa neobično nije rekla, Amirlin nastavi: „Ali nisi toliko putovala samo zarad tvojih predviđanja. Kakve su vesti od Moiraine? Znam da je sve od Arad Domana do Tarabona u potpunoj pometnji, najblaže rečeno.“ To je zaista bilo najblaže rečeno: ljudi koji podržavaju Ponovorođenog zmaja borili su se protiv onih što ga osporavaju; obe zemlje su zbog toga planule u građanski rat dok su se te dve strane borile za premoć nad Almotskom ravnicom. Po Sijuaninom glasu moglo se zaključiti da je sve to smatrala sitnicom. „Ali već mesecima ništa nisam čula o Randu al’Toru. On je središte svega. Gde je? Šta mu je Moiraina rekla da čini? Sedi, devojko. Sedi.“ Amirlin Tron pokaza ka stolici ispred stola. Min drhtavo priđe naslonjači i sruči se u nju. Crni ađah! Oh, Svetlosti! Trebalo bi da Aes Sedai budu na strani Svetlosti. Iako im nije zaista verovala, uvek je to imala na umu. Aes Sedai, i sva njihova sila, bile su na strani Svetlosti, a protiv Senke. Samo što to više nije važilo. Potpuno obamrla, čula je s ebe kako izgovara: „Na putu je ka Tiru.“ „Tiru! Znači, Kalandor. Moiraina namerava da on iz Kamena Tira iznese Mač Koji Ne Može Biti Dodirnut. Kunem se da ću je razapeti! Poželeće da je ponovo polaznica! On još nije spreman za to!“ „Nije to...“ Min zastade da pročisti grlo. „Nije to Moirainino maslo. Rand je otišao usred noći, sam samcijat. Ostali su pošli za njim, a Moiraina me je poslala da ti sve ispričam. Do sada su možda već u Tiru. Moguće da je već i isukao Kalandor.“ „Plamen ga spalio!“, prosikta Sijuan. „Do sada je možda i mrtav! Želela bih da ni reč Zmajskih proročanstava nije čuo. Kad bih mogla, osigurala bih se da se to ne ponovi.“ „Ali zar on ne mora da ispuni ta Proročanstva? Ne razumem.“ Amirlin se umorno osloni na sto. „Kao da ih neko razume! Nije on Ponovorođeni Zmaj zbog Proročanstava. Jedino što bi trebalo da učini jeste da to prizna, a pošto je krenuo po Kalandor – mora da već jeste priznao. Svrha Proročanstava je da svetu obznane ko je on, da pripreme ljude za njegov dolazak, da pripreme svet. Ako Moiraina bude u stanju da zadrži makar malo uticaja nad njim, vodiće ga ka Proročanstvima u čiji smo ishod sigurne – kada bude bio spreman da se suoči s njima! A što se ostatka njih tiče, verujemo da će ono što čini biti dovoljno. Nadamo se. Koliko ja znam, možda je već i ispunio Proročanstva koja niko od nas ne razume. Svetlost dala da to bude dovoljno.“ „Dakle, zaista vam je namera da on bude pod vašom vlašću. Rekao je kako ćete pokušati da ga iskoristite, ali ovo je prvi put da sam čula kako neka od vas to otvoreno priznaje.“ Min se sva sledila. Besno dodade: „Ti i Moiraina za sada niste baš imale uspeha u tome.“ Sijuan se uspravi i pogleda Min. Umor kao da joj skliznu s ramena. „Bolje bi ti bilo da se nadaš kako jesmo. Zar si mislila da ćemo ga tek tako pustiti da luta? On je tvrdoglav, bez ikakve obuke, nepripremljen za ono što ga čeka – a možda već i počinje da ludi. Misliš li da smo mogle da verujemo Šari, njegovoj sudbini, da mu čuva život, kao u neko j priči? Ovo nije priča, a on nije neki nepobedivi junak. Ako njegova nit bude pokidana iz Šare, Točak vremena neće primetiti da ga više nema, a Tvorac neće učiniti čudo da nas izbavi. Ako Moiraina ne bude u stanju da mu olabavi jedra, lako je moguće da će završiti kao mrtav čovek, a šta će onda biti s nama? Šta će biti s celim svetom? Zatvor Mračnoga polako slabi. On će sasvim sigurno ponovo dodirnuti svet – to je samo pitanje vremena. Ako Rand al’Tor ne bude mogao da se u Poslednjoj bici suoči s njime, ako ta tvrdoglava mlada budala pre toga pogine, svet je osuđen na propast. Ponovo će otpočeti Rat Moći, samo bez Lijusa Terina i njegovih Stotinu sadrugova. A zatim će vladati oganj i mrak – zauvek.“ Amirlin odjednom ućuta i pogleda Min pravo u lice. „Dakle, tako vetar duva, je li? Ti i Rand. To nisam očekivala.“ Min snažno odmahnu glavom, a obrazi joj pocrveneše. „Naravno da ne! Ja sam... To je zbog Poslednje bitke. I Mračnoga. Svetlosti, i sama pomisao na Mračnoga na slobodi trebalo bi čak i Zaštitniku da sledi krv u žilama...” „Ne pokušavaj da mi se tu izvlačiš“, odreza Amirlin. „Misliš li da je ovo prvi put da vidim ženu kako se boji za život svog muškarca? Mogla bi svejedno da priznaš.“ Min se na tren migoljila na stolici, ali Sijuanin pogled – nestrpljiv i znalački – zario se u nju. „Dobro“, promrmlja naposletku ona. „Sve ću ti ispričati, samo što to ni tebi ni meni ništa neće vredeti. Prvi put kada sam videla Randa prikazala su mi se tri ženska lica – jedno od njih bilo je moje. Nikada pre ni posle toga nije mi se ukazalo ništa u vezi sa mnom, ali znala sam šta to znači. Znala sam da ću se zaljubiti u njega. Znala sam da to važi za sve nas. Sve tri.“ „Tri. Ko su druge dve?“ Min joj se gorko osmehnu. „Lica su im bila zaklonjena maglom; ne znam ko su one.“ „Ništa ti nije reklo da će ti on uzvratiti ljubav?“ „Ništa! Nije me ni pogledao. Mislim da na mene gleda kao... kao na sestru. I stoga nemoj misliti da me možeš upotrebiti da na njega vršiš neki uticaj, jer ti to n išta neće vredeti!“ „Ali ti ga svejedno voliš.“ „Nemam izbora.“ Min pokuša da joj glas zvuči manje nadureno. „Pokušala sam da se prema tome odnosim kao prema nekoj šali, ali više ne mogu da se smejem. Slobodno možeš da mi ne veruješ, ali kada mi je poznato značenje onoga što mi se prikaže – to se neumitno desi.“ Amirlin prstom dodirnu usne i pogleda Min kao da je odmerava. Min se zbog tog pogleda zabrinula. Nije joj bila namera da od sebe načini takvu predstavu, niti da toliko ispriča. Nije ispričala sve što zna, ali bila je svesna činjenice da je do sada trebalo da nauči kako nijednoj Aes Sedai ne treba davati poluge, čak i ako ne znaš kako one mogu da se primene. Aes Sedai su bile veoma vešte u iznalaženju takvih primena. „Majko, prenela sam ti Moiraininu poruku, i ispričala sve što znam o značenju onog što mi se ukazalo. Više nema razloga da se ne presvučem u svoju odeću i pođem.“ „Kuda to?“ „U Tir.“ Pošto bude popričala s Gavinom, i pokušala da ga ubedi da ne pravi gluposti. Kad bi samo mogla da pita gde su Egvena i one druge dve, ali ako Amirlin nije voljna da to kaže Elejninom bratu, mali su izgledi da će reći Min. A Sijuan Sanše ju je i dalje gledala kao da je odmerava. „Ili gde god da je Rand. Možda sam glupa, ali neću biti prva žena koja se zbog muškarca ponela kao budala.“ „Ali bićeš prva koja se ponela kao budala zbog Ponovorođenog Zmaja. Biće veoma opasno biti u blizini Randa al’Tora kada svet sazna ko je on – i šta je. A ako sada u svojim rukama ima Kalandor, svet će to uskoro saznati. Polovina će svejedno želeti da ga ubije, kao da tako mogu da spreče Poslednju bitku i Mračnoga da se oslobodi. Mnogo će onih u njegovoj blizini poginuti. Možda bi za tebe bolje bilo da ostaneš ovde.“ Amirlin je zvučala kao da saoseća s njom, ali joj Min nije verovala. Nije verovala da je Sijuan Sanše u stanju da saoseća s bilo kim. „Spremna sam na to. Možda ću moći da mu pomognem. Onim što mi se prikazuje. Ne bi on ni u Kuli bio bezbedniji, sve dok ovde ima makar jedne Cr vene sestre. One će samo videti muškarca u stanju da usmerava, i zaboraviti na Poslednju bitku i Zmajska proročanstva.“ „Kao i mnoge druge“, spokojno odvrati Sijuan. „Teško je pobeći od starih navika mišljenja, svima pa i Aes Sedi.“ Min je zbunjeno pogleda. Sada kao da je bila na njenoj strani. „Nije nikakva tajna da su mi Egvena i Ninaeva prijateljice, niti da su njih dve iz istog sela kao i Rand. To bi Crvenom ađahu bilo sasvim dovoljno da nas poveže. Kada Kula sazna šta je on, verovatno će me istog dana zatočiti. Kao i Egvenu i Ninaevu, ako ih negde ne sakriješ.“ „U tom slučaju – ne smeš biti prepoznata. Nećeš uloviti ribe ako one vide mrežu. Predlažem da na neko vreme zaboraviš kaput i pantalone.“ Amirlin se nasmeši kao mačka mišu. „A koju ribu bi ti htela da upecaš služeći se mnome kao mamcem?“ – slabašnim glasom upita Min. Činilo joj se da već zna, ali se očajnički nadala da nije u pravu. Međutim, njeno nadanje nije sprečilo Amirlin da kaže: „Crni ađah. Njih trinaest je pobeglo, ali bojim se da su neke ostale. Ne znam kome da verujem. Neko vreme sam se bojala da bilo kome poklonim svoje poverenje. Znam da ti nisi Prijatelj Mraka, a tvoj dar bi mogao pomoći. U najmanju ruku, bićeš još jedan par očiju u koje mogu imati poverenja.“ „Ovo si smerala još otkako sam ušla? Zato si želela da ućutkaš Gavina i Sahru.“ Min je proključala od besa. Ova žena je očekivala da se svi ponašaju u skladu s njenim željama. Da sve bude još gore, obično je tako i bilo. Ali ona nije ničija marioneta. „Jesi li to uradila Egveni, Elejni i Ninaevi? Poslala ih da jure Crni ađah? To baš liči na tebe!“ „Brini se ti o sopstvenim mrežama, dete, i pusti te devojke da se staraju o svojim. Što se tebe tiče, one na nekom imanju odrađuju pokoru. Jesam li bila jasna?“ Od tog čeličnog pogleda Min se nelagodno promeškolji. Lako je bilo suprotstaviti se Amirlin – sve dok ne počne da te strelja tim oštrim i hladnim pogledom svojih plavih očiju. „Da, majko.“ Žacnula se zbog krotkosti svog odgovora, ali čim je pogledala Amirlin, odlučila je da digne ruke. Počela je da čupka svoju vunenu haljinu. „Valjda me neće ubiti da još neko vreme budem u ovome.“ Odjednom, Sijuan je delovala kao da joj je nešto smešno. Min poče da se kostreši. „Bojim se da to neće biti dovoljno. Min u haljini je za sve koji pobliže pogledaju i dalje Min u haljini. Ne možeš stalno da nosiš plašt s kapuljačom. Ne, moraš promeniti sve što se promeniti da. Na primer, nastavićeš da se ljudima predstavljaš kao Elmindreda. Napokon, to ti i jeste ime.“ Min se žacnu. „Kosa ti je duga skoro kao Leanina – dovoljno duga da se ukovrdža. Što se ostalog tiče... ja nikada nisam koristila rumenilo i tome slične stvari, ali Leana se još seća kako se to primenjuje.“ Min je sa svakom reči, otkako je Amirlin spomenula kovrdže, sve više bečila oči. „Oh, ne“, prodahta. „Niko te neće prepoznati kao Min koja nosi pantalone kada Leana od tebe načini savršenu Elmindredu.“ „Oh, NE!“ „A što se tiče razloga za tvoj dalji boravak u Kuli – prikladnog za mladu ženu koja svojim izgledom i ponašanjem ni najmanje ne liči na Min.“ Amirlin se zamišljeno namršti, ne obraćajući pažnju na Minine pokušaje da je prekine. „Da. Pustiću glas da je gazdarici Elmindredi pošlo za rukom da toliko ohrabri dvojicu prosaca da je morala od njih da se skloni u Kulu, sve dok ne bude u stanju da se odluči za koga će. I dalje se dešava da svake godine po nekoliko žena potraži utočište – ponekad zbog jednako besmislenih razloga.“ A onda joj lice poprimi tvrd i odlučan izraz, a pogled postade oštar kao mač. „Ako i dalje razmišljaš o Tiru, razmisli ponovo. Razmisli gde bi bila korisnija Randu – tamo ili ovde. Ako Crni ađah uspe da sunovrati Kulu, ili još gore, da stekne prevlast, on će izgubiti i ono malo pomoći što mogu da mu pružim. Stoga. Jesi li žena, ili zaljubljena šiparica?“ Okovana. Min je toga bila svesna, kao da joj je bukagija na nozi. „Da li uvek ovako izlaziš na kraj s ljudima, majko?“ Amirlin se ovaj put još hladnije osmehnu. „Obično je tako, det e. Obično je tako.“

Dodatne informacije

Izdavač Laguna
Preporuka Ne

Tagovi Proizvoda

Koristite razmak za odvajanje oznaka. Koristite jednostruke navodnike (') za fraze

Moja korpa

Nemate proizvoda u svojoj Korpi.

Reklama

Newsletter