Dobra Luka

U primorskom gradiću Glosteru, Masačusets, miris okeana lebdi svuda u vazduhu. Mirni život pedesetdevetogodišnje meštanke, Ketlin, saznanjem da boluje od raka na dojkama, od čega je umrla njena sestra petnaest godina ranije, pretvara se u košmar. Uplašena, usamljena, opterećena tajnama i u potrazi za pravom prijateljicom ona upoznaje četrdesetdvogodišnju novinarku Džojs i rađa se jedinstveno prijateljstvo. Obe se nalaze na životnim raskrsnicama i deleći jedna s drugom životne priče počinju da shvataju koliko mnogo mogu da nauče jedna od druge. Naposletku, suočiće se sa najskrivenijim tajnama i pomoći jedna drugoj da zaleče neke stara rane. Svojom uobičajenom mudrošću, odmerenošću i duhovitošću Anita Dajamant, autor Crvenog šatora, romana godine 2001. u SAD, govori o prirodi, snazi i neophodnosti prijateljstva. Dobra luka je bogata, dirljiva knjiga o tragediji gubitka, prirodi porodičnih tajni i, više od svega, iskupljujućoj moći prijateljstva. ODLOMAK P R I L Ketlin se naslonila na sto za masažu i pogledala u prozorska krila visoko iznad sebe. Okviri su bili načinjeni od grube hrastovine, s oknima od hrapavog, debelog stakla. Poduprti zelenim mladicama, nalikovali su prozorima zanosnog zamka. Pošto je dvadeset pet godina radila kao dečji bibliotekar, Ketlin Levin je sebe smatrala nekom vrstom eksperta za čarobne zamkove. Osmehnula se i sklopila oči. Masaža je bila rođendanski poklon kolega iz osnovne škole Edison. Prošlo je gotovo pet meseci otkad su joj poklonili ovaj pretplatni kupon, na zabavi koju su priredili za njen pedeset deveti rođendan. Kad je školska sekretarica, Medž Fini, čula da Ketlin još nije počela da ga koristi, demonstrativno je pročistila grlo i zakazala joj tretman. Ketlin je protegla vrat pomerajući ga levo-desno. ?Ugodno?? upita je Marla koja je stajala u dnu stola, gnječeći joj prednji deo levog stopala. Marla Flečer, visoka gotovo metar i devedeset, zvučala je kao da je veoma, veoma udaljena. Poput džinovske žene u dvorcu iz bajke ?Čarobni pasulj?, pomisli Ketlin i ponovo se nasmeši. Uzdahnula je, oslobađajući se napetosti nataložene tokom vožnje od škole do ovog čudnog, skrajnutog mesta. Ketlin je mislila da poznaje i najzabačeniju uličicu Kejp Ena, ali se, sledeći Marlina uputstva, zatekla na nepoznatim drumovima, napokon izbivši na jednosmeran puteljak koji je zavijao oko strmih brežuljaka s pogledom na Mil Pond. Umalo se okrenula u nameri da se vrati, ubeđena da je zalutala. Ali, tada je spazila orijentir: kamenu kapiju zaraslu u bujan grm jorgovana čiji je cvat još bio daleko. To mora da je nekad bilo bajno imanje. Iako je mrzela da kasni, Ketlin je usporila da ga bolje osmotri. Prostrani travnjak oblikovan je tako da što bolje istakne jezerce koje je na prolećnjem suncu bleštalo platinastim sjajem. Iza njega, u daljini, blistala je reka Mil, srebrnasta poput sleza. Okrenula je kola prema gospodskom zdanju od tesanog granita. Prozori su bili žalosno sićušni da bi obuhvatili tako veličanstven pejzaž, mislila je. Četiri manje pomoćne kuće, sagrađene od istog prelepog kamena, sa istim pokrivenim tornjićima, izgledale su neobično velike za smeštaj posluge. Ketlin se provezla pored dva mlada para u beloj teniskoj odeći koji su stajali pored nekadašnjeg igrališta od šljake. Osvrnuli su se kad se zaustavila pred vratima kule gde ju je čekala Marla. Rapunzel, mislila je Ketlin, ugledavši njenu do struka dugu zlatnu kosu. Ležeći na stolu za masažu, Ketlin se pitala može li taj čudnovati predeo biti jedno od onih bajkovitih ?jednom davno? mesta. Pokušala je da piše knjige za decu, čak je i časove uzimala. Ali, nije bila nadarena za to. Ketlin je bila uspešna u zbližavanju dece i knjiga. Umela je da pronađe pravu priču za maštu svakog deteta ? čak i najneobuzdanijih dečaka, a to su bili njeni omiljeni poduhvati, njeni posebni uspesi. To nije bio tako veliki talenat poput onog za pisanje, ali jeste dar. Intimno, Ketlin se ponosila tom sposobnošću. Ipak, bila je ovde, u dvorcu na brdu u šumi, poput srećne grudve testa koju je izmesila ljubazna dama; izgledala je kao reljefna pozivnica. Je li to bila neka od scena koja je nadahnula Čarlsa Dodžsona da postane Luis Kerol? Je li to bio svet koji je Moris Sendak posećivao kad god bi započinjao novu knjigu? ?Vreme je da se okrenete?, reče Marla, nameštajući prekrivač tako da je Ketlin ostala zaklonjena. Toplo ulje se razlivalo preko Ketlininih povijenih ramena u vidu baršunastih kapljica koje su delovale umirujuće i ugodno golicale. ?Fino?, reče, preplavljena zahvalnošću prema ovoj prijatnoj neznanki koja je učinila da se oseća tako lepo zbrinutom, tako ... uljuljkanom. Neobična reč, pomisli Ketlin. Sve ređa i ređa. Zatvorila je oči. Prenule su je dve tople šake koje se sklopiše oko njenog lica. ?Sad se obucite?, prošaputa Marla. ?Doneću vam čašu vode.? Ali Ketlin nije bila danguba. Na časovniku pored sebe videla je da su prošla gotovo dva sata od kada je legla. Spustila je noge preko ivice stola i posegnula za grudnjakom, zakopčavajući ga odozdo n agore, baš kao što joj je sestra pokazala kad je Ketlin imala svega dvanaest godina, i pre nego što joj je brushalter uopšte bio potreban. Nije bila svesna da plače sve dok se Marla nije vratila, ustrčavši spiralnim kamenim stepeništem, s praznom čašom u ruci. Ketlin je pokušala da povrati kontrolu nad svojim disanjem. ?Imam rak dojke?, rekla je piljeći u svoje grudi. ?O, moj Bože?, izgovori Marla blago. Potom je sela i uhvatila Ketlin za ruku. ?Volela bih da ste mi ranije rekli. Donela bih ametistov kristal. I zapalila bih miro umesto žalfije.? Ketlin je šmrcala zatomljujući smeh. ?U redu je. Bila je to divna masaža.? ?Želite li da vam zakažem još jednu? To bi moglo biti korisno.? Ketlin je klizavom podlakticom obrisala nos i okrenula prsluče, namestivši ga na svoje dojke ? prvo na zdravu, a onda na onu koja ju je izdala. ?Pozvaću vas kad budem znala... Posle...? Grlo joj se steglo. Marla je obrgrli oko ramena. Jedini zvuk bio je fijuk koji je dopirao s teniskog igrališta. Snažan prasak lopte prilikom udarca o reket, o teren, pa ponovo o reket, dugo je odjekivao napred-nazad pre nego što je neko, napokon, promašio. Smeh igrača razlegao se okolo, penjući se do prozora kao eho nekog drugog dana, neke druge priče. Ja sam kraljica kompromisa, pomisli Džojs ulazeći u praznu kuću. Poznatija kao ?Nevelika očekivanja?, mrmljala je. Zvuk njenih potpetica ? nekako je izgledalo neophodno nositi dobre cipele kad se okonča posao ? odzvanjao je dok je koračala po nezastrtom podu. Tumarala je od sobe do sobe, prisećajući se da su krov i peć novi i da nigde nema nijednog parčeta tepiha. Kuća je bila na ugaonom placu i veći deo zemljišta gledao je na jug, što je značilo da bi Frenk mogao da ima baštu iz svojih snova. Drugima je rekla da je to ljupka kućica, ali na dnevnom svetlu imala je šest uskih soba, aluminijumsku građu i male prozore koji su škriputali pri otvaranju i zatvaranju. Porodica Lokasto, koja je kuću kupila 1957. godine i u njoj podigla petoro dece, kuhinju je ok rutno opremila uređajima iz 60-ih. Nije imala pogled na okean, kamin, čak ni verandu. Njena glosterska kuća iz snova bila je mala građevina u rezidencijalnoj ulici, tri bloka uzbrdo od zamašćenih sidrišta obližnjeg zaliva na putu za Roki Nek. ?Zar niste ljupki?? reče Džojs zelenom frižideru. Možda će jednog dana napisati bestseler, pa će ona i Frenk moći sebi da priušte beli frižider sa zamrzivačem. Srušiće zidove i unajmiti arhitektu da projektuje potkrovlje, i verande, i terasu na krovu, odakle bi mogla da vidi vodu. Ne. Kad bi imala toliki novac, mogli bi jednostavno da kupe stan od milion dolara na Marten Roudu koji je merkala ?zabave radi?. Dva kamina i pogled na more kroz prozore od poda do plafona u svakoj sobi. ?Prihvati stvarnost!?, reče Džojs ugledavši svoje smrknuto lice u ogledalu u kupatilu. Dodirnula je kovrdžavu, tamnu kosu iza uha i uzdahnula. Izgledala je dobro za četrdesetdvogodišnju ženu s dva i po kilograma viška na zadnjici i blago isturenom gornjom vilicom. ?Zašto se žališ??, korila je sebe. ?Zaboga, pa upravo si kupila kuću za odmor. Devet desetina stanovnika planete dali bi sve na svetu da mogu da žive u tvojoj garaži!? Pa šta ako nije velika, elegantna kuća iz snova? Nalazila se u Kejp Enu, odakle je mogla da oseti miris okeana. Noću će moći da čuje brodske signale u magli i zvuk užadi kojima se podižu i spuštaju jedra, a do plaže u Dobroj Luci potrebna je tek kratka vožnja biciklom. Možda će ona i Frenk ponovo početi da voze bicikl. Išli su na biciklističke izlete širom Nove Engleske, gde su se prvi put sreli, vodili ljubav u jevtinim malim motelima, i svakodnevno ručali sendviče sa buterom od kikirikija. Ljudi su za njih ponekad mislili da su brat i sestra, zato što su oboje imali tamnu kosu i zelene oči. Možda bi mogli da odu na kraće putovanje kad Nina ovog leta bude na logorovanju. Ili bi, možda, mogla da uzima časove akvarela i da povede Ninu sa sobom. Šta god da se desi, obećala je Džojs sebi, ova kuća će biti njena privatna književna kolonija. U stajaće rano ujutru i pisati pet strana dnevno. I to ne nastavak Magnolijinog srca. Na omotu ove knjige biće njeno pravo ime. Ime Džojs Tabačnik nije zvučalo kao ime romanopisca. Stoga se nije bunila kad joj je agent predložio pseudonim; uostalom, ova knjiga je bila samo sredstvo kojim se stiže do cilja. Ona i njeni prijatelji novinari godinama su se žalili na svoje prihode i obećavali da će jednog dana napisati krimić ili triler od koga će platiti školarinu za svoju decu i obezbediti sebi rano uživanje penzije na jugu Francuske. Džojsin san bila je kuća u Kejp Enu ? njenom omiljenom mestu, na svega sat vožnje severno od Bostona, a ipak nekako izvan turističke gungule. Na svoj četrdeseti rođendan Džojs je pala u depresiju. ?Baš sam stereotipna?, promrmljala je u jastuk. Priželjkivala je dramatičnu promenu u svom životu, i šta se dogodilo? Nije mogla da podnese pomisao da se ponovo podvrgne najnovijim zastrašujućim metodama lečenja neplodnosti da bi rodila drugo dete. I, kao što je saopštila članicama svoje literarne grupe, godine koje je provela radeći kao slobodnjak onesposobile su je za svakodnevnu rutinu koja ide uz ?stvarni? posao. Zaključila je da će kuća pored mora isceliti ono što je boli, tako da se, između pisanja za Roditeljstvo (?Kako da ukorite svoje nevaljalo dete? i AnaLizu (?Ko folira orgazam i zašto?), utorkom i četvrtkom posvećivala pisanju ljubavnog romana. Ljubavni romani bili su tajno uživanje kome se odala tokom poslednjeg tromesečja trudnoće dok je nosila Ninu, kad ju je opasnost od krvarenja odvela u bolnicu jer je morala da leži. Jedne besane noći, bolničarka joj je pozajmila nekoliko starih broširanih primeraka i ona se smesta upecala na jednostavan zaplet, pouzdanu pobedu dobra nad zlom i seks, koji je bio pomalo sirov, ali uvek uverljiv. S godinama, uspostavila je Dan sećanja, ritual kupovine kupaćeg kostima za svoju kćerku, nove tube kreme za zaštitu od sunca i povelike gomile stvari iz smrdljive radnje u kojoj se prodaju poklonjene stvari u centru Voltama. Pročitala ih je sve, na mahove, dok se Nina igrala na plaži. No, čim je Nina napunila devet godina i počela da odlazi na dnevno kampovanje, Džojs je odložila ljubiće i pridružila se literarnom kružoku koji se bavio proučavanjem ozbiljne literature. Uprkos tome, nikada nije prestala da traga za pravim uvodom svog ljubavnog romana. Ideju je našla u Nininom udžbeniku za četvrti razred u lekciji o ženama i ropstvu. Džojs je pročitala sva dela o ženskom robovanju koja je mogla da pronađe, planirajući porodični odmor u Čarlstonu, Južna Karolina, i proučavajući kuhinju starog Juga, kao i skrivenu erotiku rublja iz devetnaestog veka: ogrtača, korzeta, krinolina, blumer-kostima*, podsuknji, potkošulja. Njena junakinja bila je Magnolija Djuks. Plavo-crna kćer afričkog princa, Magnolija je preživela razne okrutnosti svog gospodara, naučila da čita i trijumfovala u ljubavi s Džordanom Lemijeom, drugorođenim sinom potpuno propalog belog zemljoposednika. Magnolija je bila divlja i hrabra na način koji Džojs nije predvidela. Frenk je priznao da je šokiran nasiljem (posebno scenom odrubljivanja glave), vrtoglavom predigrom, dramatičnim orgazmima. Džojs je Frenkovu nelagodnost primila kao dobar znak, potvrđen oduševljenim telefonskim pozivom prvog književnog agenta kome se obratila. Mario Romano III, domaći čovek, nov u ovom poslu, kad su se prvi put sreli i otišli na ručak doneo je kopiju svoje krštenice , da bi dokazao da se ne predstavlja lažno. Za Džojs, predložio je nom de romance na tom prvom sastanku. ?Imate li nekih ideja??, pitao je preko salate na Harvard Skveru. Ona je slegla ramenima. Mario, nizak, tamnoput i veoma zgodan, ponudio je metod koji koriste zvezde kad biraju pseudonim: kombinovanje imena prvog kućnog ljubimca i naziva ulice u kojoj ste stanovali kao dete. ?U tom slučaju, bila bih Klio Lihaj?, zaključila je Džojs. ?Sasvim lepo?, primeti Mario. ?Je li Klio bila pas ili mačka?? ?Mali dugorepi papagaj.? Mario klimnu glavom i podiže čašu: ?Drago mi je što sam vas upoznao, Klio.? Nakon ne koliko minuta sklopili su skroman, ali valjan sporazum, s perspektivom još tri nastavka o Magnoliji. I kada je TV stanica Lajftajm otkupila prava za snimanje mini serije, Džojsina maštarija o Kejp Enu od sporednog se pretvorila u plan A. Frenk koji je kada su u pitanju bile njihove finansije uvek bio na oprezu, želeo je da sav taj neočekivani novac ulože u osiguranje i obveznice. Nakon nekoliko meseci rasprave, napokon je priznao da bi nekretnina na morskoj obali takođe bila solidna investicija. Nije bilo neslaganja u vezi s mogućom lokacijom u Kejp Enu; oboje su više voleli Gloster nego Rokport koji je izgledao previše negostoljubivo za porodicu Tabačnik. Ostatak Glostera je težio životu, baš kao što je i sam grad odisao njime. Tako se Džojs obrela u dnevnoj sobi od petnaest kvadrata obloženoj plavim tapetama s različcima, piljeći u uredno izgrabuljano dvorište. ?O, sranje!?, rekla je, najednom loše raspoložena. Šta je to ona, zaboga, učinila? Džojs i Frenk nisu išli u šetnju biciklom čitavih deset godina. Nina nikad ne bi pristala da zajedno s majkom ide na časove slikanja; njena kćerka je bila atletski, a ne umetnički tip. I vreme koje Džojs ovde provede u samoći samo će pokazati da nije u stanju da napiše ?ozbiljnu? prozu. Ona je bila kliše, bezvoljan i dosadan prigradski primerak ?bejbi bumera?. Sa statuom Device Marije u svom prednjem dvorištu. Cementirani kip, visok preko metar i sedamdeset centimetara, gotovo je odvratio Džojsin pogled od same kuće. Frenk joj je rekao da ne bude šašava, ali ona se i nije tako osećala. Samo je prestala da gleda. Džojs nije bila religiozna. Kad bi je pitali o pripadnosti, ona bi navela reči svoje bake: ?Mi smo neka vrsta Jevreja.? Ona i Frenk su palili menoru na Hanuku* i prejedali se kod prijatelja na proslavi Pashe**, na šta se u dobroj meri svodio judaizam njene porodice. Pa ipak se naježila gledajući u u tu statuu. Džojs je imala odličan pogled na njenu blago nabranu pozadinu. ?Guza Svete majke?, šapnula je za sebe. Topao vetrić dopirao j e kroz prozore koji su se caklili na jarkom suncu. Džojs je udahnula morski vazduh. U luci se iznenada oglasi veliki brod. Setivši se povoljnog preokreta u svom životu, Džojs pogleda u tavanicu i reče: ?Dobro, Bože, posrećilo mi se.? A P R I L Ketlin se naslonila na sto za masažu i pogledala u prozorska krila visoko iznad sebe. Okviri su bili načinjeni od grube hrastovine, s oknima od hrapavog, debelog stakla. Poduprti zelenim mladicama, nalikovali su prozorima zanosnog zamka. Pošto je dvadeset pet godina radila kao dečji bibliotekar, Ketlin Levin je sebe smatrala nekom vrstom eksperta za čarobne zamkove. Osmehnula se i sklopila oči. Masaža je bila rođendanski poklon kolega iz osnovne škole Edison. Prošlo je gotovo pet meseci otkad su joj poklonili ovaj pretplatni kupon, na zabavi koju su priredili za njen pedeset deveti rođendan. Kad je školska sekretarica, Medž Fini, čula da Ketlin još nije počela da ga koristi, demonstrativno je pročistila grlo i zakazala joj tretman. Ketlin je protegla vrat pomerajući ga levo-desno. „Ugodno?“ upita je Marla koja je stajala u dnu stola, gnječeći joj prednji deo levog stopala. Marla Flečer, visoka gotovo metar i devedeset, zvučala je kao da je veoma, veoma udaljena. Poput džinovske žene u dvorcu iz bajke „Čarobni pasulj“, pomisli Ketlin i ponovo se nasmeši. Uzdahnula je, oslobađajući se napetosti nataložene tokom vožnje od škole do ovog čudnog, skrajnutog mesta. Ketlin je mislila da poznaje i najzabačeniju uličicu Kejp Ena, ali se, sledeći Marlina uputstva, zatekla na nepoznatim drumovima, napokon izbivši na jednosmeran puteljak koji je zavijao oko strmih brežuljaka s pogledom na Mil Pond. Umalo se okrenula u nameri da se vrati, ubeđena da je zalutala. Ali, tada je spazila orijentir: kamenu kapiju zaraslu u bujan grm jorgovana čiji je cvat još bio daleko. To mora da je nekad bilo bajno imanje. Iako je mrzela da kasni, Ketlin je usporila da ga bolje osmotri. Prostrani travnjak oblikovan je tako da što bolje istakne jezerce koje je na prolećnjem suncu bleštalo platinastim sjajem. Iza njega, u daljini, blistala je reka Mil, srebrnasta poput sleza. Okrenula je kola prema gospodskom zdanju od tesanog granita. Prozori su bili žalosno sićušni da bi obuhvatili tako velič anstven pejzaž, mislila je. Četiri manje pomoćne kuće, sagrađene od istog prelepog kamena, sa istim pokrivenim tornjićima, izgledale su neobično velike za smeštaj posluge. Ketlin se provezla pored dva mlada para u beloj teniskoj odeći koji su stajali pored nekadašnjeg igrališta od šljake. Osvrnuli su se kad se zaustavila pred vratima kule gde ju je čekala Marla. Rapunzel, mislila je Ketlin, ugledavši njenu do struka dugu zlatnu kosu. Ležeći na stolu za masažu, Ketlin se pitala može li taj čudnovati predeo biti jedno od onih bajkovitih „jednom davno“ mesta. Pokušala je da piše knjige za decu, čak je i časove uzimala. Ali, nije bila nadarena za to. Ketlin je bila uspešna u zbližavanju dece i knjiga. Umela je da pronađe pravu priču za maštu svakog deteta – čak i najneobuzdanijih dečaka, a to su bili njeni omiljeni poduhvati, njeni posebni uspesi. To nije bio tako veliki talenat poput onog za pisanje, ali jeste dar. Intimno, Ketlin se ponosila tom sposobnošću. Ipak, bila je ovde, u dvorcu na brdu u šumi, poput srećne grudve testa koju je izmesila ljubazna dama; izgledala je kao reljefna pozivnica. Je li to bila neka od scena koja je nadahnula Čarlsa Dodžsona da postane Luis Kerol? Je li to bio svet koji je Moris Sendak posećivao kad god bi započinjao novu knjigu? „Vreme je da se okrenete“, reče Marla, nameštajući prekrivač tako da je Ketlin ostala zaklonjena. Toplo ulje se razlivalo preko Ketlininih povijenih ramena u vidu baršunastih kapljica koje su delovale umirujuće i ugodno golicale. „Fino“, reče, preplavljena zahvalnošću prema ovoj prijatnoj neznanki koja je učinila da se oseća tako lepo zbrinutom, tako ... uljuljkanom. Neobična reč, pomisli Ketlin. Sve ređa i ređa. Zatvorila je oči. Prenule su je dve tople šake koje se sklopiše oko njenog lica. „Sad se obucite“, prošaputa Marla. „Doneću vam čašu vode.“ Ali Ketlin nije bila danguba. Na časovniku pored sebe videla je da su prošla gotovo dva sata od kada je legla. Spustila je noge preko ivice stola i posegnula za grudnjak om, zakopčavajući ga odozdo nagore, baš kao što joj je sestra pokazala kad je Ketlin imala svega dvanaest godina, i pre nego što joj je brushalter uopšte bio potreban. Nije bila svesna da plače sve dok se Marla nije vratila, ustrčavši spiralnim kamenim stepeništem, s praznom čašom u ruci. Ketlin je pokušala da povrati kontrolu nad svojim disanjem. „Imam rak dojke“, rekla je piljeći u svoje grudi. „O, moj Bože“, izgovori Marla blago. Potom je sela i uhvatila Ketlin za ruku. „Volela bih da ste mi ranije rekli. Donela bih ametistov kristal. I zapalila bih miro umesto žalfije.“ Ketlin je šmrcala zatomljujući smeh. „U redu je. Bila je to divna masaža.“ „Želite li da vam zakažem još jednu? To bi moglo biti korisno.“ Ketlin je klizavom podlakticom obrisala nos i okrenula prsluče, namestivši ga na svoje dojke – prvo na zdravu, a onda na onu koja ju je izdala. „Pozvaću vas kad budem znala... Posle...“ Grlo joj se steglo. Marla je obrgrli oko ramena. Jedini zvuk bio je fijuk koji je dopirao s teniskog igrališta. Snažan prasak lopte prilikom udarca o reket, o teren, pa ponovo o reket, dugo je odjekivao napred-nazad pre nego što je neko, napokon, promašio. Smeh igrača razlegao se okolo, penjući se do prozora kao eho nekog drugog dana, neke druge priče. INTERVJU Pobjeda 29.06.03 Život u tijelu je vječna tema Romani Crveni sator i Dobra luka americke bestseler spisateljice Anite Dajamant prevedeni su i na nas jezik. Ova djela bestseleri su u mnogim zemljama sirom svijeta. Anita Dajamant je odrasla u Denveru, zavrsila je studije knjizevnosti. Radila je kao novinar za mnoge listove u SAD-u. Udata je i zivi u Vest NJutnu sa suprugom i kcerkom Emilijom, kojoj je posvetila Crveni sator. Po ovom romanu trenutno se u SAD snima film. Iako Crveni sator, (objavljen 1997. godine) nijesu pratile velike reklame i pompe, on je 2001. godine proglasen za najcitaniju knjigu u SAD. Dina je glavni lik ovoga djela, pisanog prema 34. poglavlju biblijske Knjige Postanja. U Bibliji, njeno postojanje je tek naznaceno kratkim pomenom u mnogo poznatijim poglavljima o njenom ocu Jakovu i njegovih dvanaest sinova. Isprican glasom Dine, roman Crveni sator otkriva tradicije i nemire zivota zena u proslosti. On pocinje pricama njenih majki - Lie, Rahile, Zilpe i Bilhe - cetiri Jakovljeve zene. One vole Dinu i daruju je vjestinama koje ce joj pomoci u njenom potonjem zivotu. Naposljetku, kada se bude zaljubila, doci ce do tragedije zbog koje ce morati da pobjegne od porodice. Ovim romanom Anita Dajamant je otkrila da se ljudi iz davnine ne razlikuju mnogo od nas samih, barem ne kada je rijec o iskusenju i tragediji, sreci i ljubavi. Na pocetku razgovora upitali smo Anitu Dajamant da nam kaze kako je nastao Crveni sator. - U vrijeme kada je nastao moj prvi roman Crveni sator, ja sam iza sebe imala dvadeset godina novinarskog staza i objavljenih nekoliko dokumentarnih knjiga iz zivota Jevreja. Ideju za ovu knjigu pronasla sam u Bibliji, najprije sam mislila da ce to biti prica o odnosu Lie i Rahile, ali potom sam pronasla dramaticnu pricu o Dini. U Bibliji, Dina se pojavljuje, ali ne progovara ni rijeci. To je bilo za mene veliko otkrice i podsticaj da ispricam pricu iz njene perspektive. Crveni sator je prica o ljubavi, nasilju, zavjeri, neizvjesnosti, sto ce dovesti do neocekivanog krvavog raspleta. Za mene je Dinina tisina u Bibliji, zapravo, jedno veliko otkrice. * U Crvenom satoru vracate nas u zivot ljudi 1500 godina prije Hrista. Vec ste rekli da ste pisali prema Bibliji, ali mora da ste koristili i neke druge izvore? - Tacno je da nijesam proucavala samo Bibliju i rabinske izvore. Bilo je potrebno otkriti kako su se ljudi toga doba odijevali, sta su jeli, kako su se lijecili, kakva im je bila medicina, arhitektura, drustveno uredjenje. Odgovore na ova pitanja pronasla sam u bibliotekama koledza Redklif i na Harvardu. Proucavala sam Midras - knjigu komentara Starog zaveta, koja je nastala izmedju ÁR vijeka prije nove ere i HRR vijeka nove ere. Saznala sam puno o zivotu zena toga doba kako su se lijecile, savladavale teskoce srednjeg doba, kontrolisale radjanje, sto mi je, kao sto se vidi iz romana, bilo neophodno za pisanje tog djela. *Da li je crveni sator u to drevno vrijeme zaista postojao? - Ja konkretno nijesam nasla pomena da su u to doba istorije, na mjestima gdje se danas nalaze Irak i Izrael, korisceni takozvani crveni, menstrualni satori. Medjutim, menstrualni satori i kolibe u glavnim crtama bili su u sastavu prije modernih, domorodackih kultura sirom svijeta, od Amerike do Afrike. Sve ono sto se desavalo unutar satora, o cemu ja pisem u svom romanu u potpunosti je plod moje imaginacije. I drugi roman Anite Dajamant, Dobra luka, ponovio je uspjeh prvog. NJegova tema je savremena - to je knjiga o prijateljstvu izmedju dvije zene - prica ona. - Knjiga o vaznosti snazi i neophodnosti prijateljstva i mogucnosti sticanja dobrog druga u bilo kojoj zivotnoj dobi. Mirni zivot 59-godisnje mjestanke Ketlin pretvara se u kosmar, saznanjem da boluje od raka na dojkama, od cega je umrla njena sestra 15 godina ranije. Usamljena, ona upoznaje u sinagogi novinarku DZojs i radja se jedinstveno prijateljstvo. Bice to prevrat u zivotima dvije zene, jer u momentu kada pocne njihovo prijateljstvo, egzistencije obje zene dobijaju nov kolorit, oslonac i smisao. Obje se nalaze na zivotnim raskrsnicama i dijeleci jedna s drugom zivotne price pocinju da shvataju koliko mnogo mogu da nauce jedna od druge. Naposljetku, suocice se sa najskrivenijim tajnama i pomoci jedna drugoj da zalijece neke stare rane. Dobra luka, kako ocjenjuju knjizevni kriticari, je bogata, dirljiva knjiga o tragediji gubitka, prirodi porodicnih tajni i, vise od svega, iskupljujucoj moci prijateljstva. * Sa zenske tacke gledista, istorija ljepsem polu nije bila mnogo naklonjena. Zene su prezivjele dosta patnje, nasilja, nevolja. Mislite li da ce u buducnosti biti bolje? - Ostaje nam samo da se nadamo. Ja vjerujem da su danas zene mnogo aktivnije nego u proslosti, na svim poljima. One igraju veliku ulogu izvan doma i porodice, a to neizbjezno vodi ka njihovom boljem statusu u buducnosti. Na kraju krajeva, to je i dio moje molitve. * LJubav, mrznja, bolest su neke od glavnih tema vasih romana. Vase teme su univerzalne, vjecite, ali nacin na koji pisete veoma se razlikuje od savremenih knjiga. Sta je, po vasem misljenju, vjecno u knjizevnosti? - Da, dobro ste primijetili da se moje knjige razlikuju od djela ostalih autora, pa mozda se bas u tome krije tajna uspjeha. A, sto se tice vjecnih tema u knjizevnosti, po mom misljenju su to porodicne sage, price koje se razvijaju, takodje i ljubavne storije. Cini mi se da sam jedanput negdje procitala da postoji samo sest zapleta u citavoj svjetskoj knjizevnosti, sve ostalo je upotpunjavanje i razrada. * Koliko nas danas Biblija uci i opominje? - Ja nijesam biblijski ucenjak. Po meni, biblijske price nastavljaju da odjekuju, jer one su tako misteriozne, tako nedovrsene. Biblija zahtijeva da imamo osjecaja za nju, da interesovanje za nju bude uvijek zivo. * Vi pisete o sudbinama zena u razlicitim periodima, od prehriscanskog, do savremenog. Sta je u zivotu zena, po vama svih ovih vjekova ostalo isto, a sta se promijenilo? - Oba romana i Crveni sator i Dobra luka u centru paznje imaju problem zivota u tijelu. Ja mislim da je to univerzalno za sva vremena. Tjelesna ljubav, rodjenje djeteta, po treba za paznjom, zadovoljstva koja nam pricinjava hrana: to je vjecno. A sta se promijenilo? Zahvaljujuci medicini i opstem poboljsanju zivotnih uslova (zena u odredjenim drustvenim slojevima i nacijama) ucinjeno je da velikim dijelom zene zive duze i sigurnije. * Jednom ste rekli da su knjige koje pisete dio vase duhovne autobiografije. Mozete li to pojasniti? - Mozda nijesam rekla bas takvim rijecima, ali sustina je u tome da sve sto napisem, ja sam to prethodno uglavnom dozivjela. Kroz zivot se reflektuje moje pisanje. * Pored slave i novca, sta ste jos dobili, a sta, mozda, izgubili zahvaljujuci pisanju? - Ja smatram da sam veoma srecna i blagoslovena. * Pisete novi roman Grad pasa. Mozete li nam nesto vise otkriti o njemu? - Roman Grad pasa desava se prvih godina 19. vijeka u jednom malom gradu u ruralnom dijelu Masacusetsa. Taj mali grad je mrtav i ljudi su ostavljeni na milost i nemilost. To je prica o tim posljednjim godinama. Vujica Ognjenovic