Obiteljske i druge strašne pjesme

DIJASPORA Ponekad odem majci. Portret iznad kauča ne liči na mene i kad me više ne bude niko taj ugljeni crtež više neće spojiti sa mnom. To je tvoje pravo lice, veli, ono koje ti nikad ne vidiš. Između moga i bratova portreta je slika plavokose djevojčice sa šeširom i vrpcama. Kaže da je to ona kada je bila mlada i ja je onda vidim onakvu kakvu sama sebe želi vidjeti, iako znam da ta djevojčica nije ona. Brat te pozdravio, veli, i srče vrelu kavu. Jučer smo se čuli! Pozdravi i ti njega, kažem. Nas troje se družimo samo još u njenoj mašti.