Dostavljamo i u SAD!

Cijena dostave | Vrste plaćanja

+387 35 225 027

point@knjiga.ba

Dobrodošli!

Molimo prijavite se ili napravite svoj profil!

Slika knjizicaProizvoda u bazi

24.947

Facebook slicica

Katalog

Dete zvano to

Dete zvano to

Kliknite dva puta da vidite sliku u normalnoj rezoluciji

Zoom Out
Zoom In

Više slika

Pisac: Dejv Pelcer


ISBN:

N0039

Ilustracija:

Ne

Izdavač:

Dostupnost:

rasprodano

Šifra:

N0039

Broj strana:

176

Težina:

305 g

Cijena:

Dostupnost: Na stanju

15,00 KM
rasprodano

Kategorije:

Sadržaj:

Dete koje je imalo hrabrosti da preživi

Svetski bestseler br. 1

Dok je bio dete Dejva Pelcera je brutalno tukla i izgladnjivala njegova majka koja je bila emocionalno nestabilna i pod uticajem alkohola, majka koja je volela da igra mučiteljske, nepredvidive igre zbog kojih je jedan od njenih sinova umalo izgubio život. Ona ga više nije smatrala sinom, već robom. Za nju on više nije bio dečak, već »to«. Njegova postelja bila je vonički poljski krevet u podrumu, odeća mu je bila pocepana i smrdljiva, a kada bi mu bilo dopušteno da jede to su bili ostaci iz pseće činije. Spoljašnji svet nije znao ništa o košmaru koji se odigravao iza zatvorenih vrata.

Dejv je sanjao da pronađe porodicu koja će ga voleti i zvati ga sinom. Bile su potrebne godine borbe, odricanja i očajavanja da ostvario svoj san i postigao uspeh u životu. »Dete zvano To« pokriva rane godine njegovog život i predstevlja inspirativno svedočenje o odlučnosti jednog deteta da preživi.

»Ovakva priča ne može da vas ne gane«
MAIL ON SUNDAY


Komentari čitalaca

Odlična i vrlo uzbudljiva knjiga. Knjiga u kojoj ćete naučiti kako se ne treba ophoditi prema deci

pošiljalac Majce

ODLOMAK

5. mart 1973, Dejli Siti, Kalifornija – Kasnim. Treba da završim sudove na vreme, inače nema doručka; a pošto sinoć nisam večerao, moram da se postaram da dobijem nešto za jelo. Majka trči unaokolo vičući na moju braću. Čujem je kako trupka kroz predsoblje ka kuhinji. Ponovo zaranjam ruke u vruću vodu za ispiranje suđa. Prekasno. Hvata me sa rukama van vode.
ŠLJAS! Majka me udara u lice, i ja padam na pod. Znam za toliko da ne primam udarac stojeći. Naučio sam na teži način da ona to smatra prkošenjem, što je značilo još udaraca, ili, najgore od svega, zabranu jela. Vraćam telo u prethodni položaj i izbegavam njene poglede, dok mi ona vrišti u uvo.
Pravim se zastrašenim, klimajući glavom na njene pretnje. „Molim te”, kažem u sebi, „samo me pusti da jedem. Udari me ponovo, ali moram da dobijem hrane.” Od novog udarca udaram glavom o pločicama obloženu površinu pulta. Puštam da mi suze lažnog poraza teku niz lice, a ona izjuri iz kuhinje, izgledajući zadovoljna sobom. Pošto sam izbrojao njene korake kako bih bio siguran da je otišla, ispuštam uzdah olakšanja. Gluma je upalila. Majka može da me tuče koliko god želi, ali nisam joj dozvolio da mi oduzme volju da nekako preživim.
Završavam pranje sudova, a zatim i druge zadate poslove. Kao nagradu dobijam doručak – ostatke iz činije s pahuljicama jednog od moje braće. Danas je u pitanju Laki Čarms. Ostalo je samo nekoliko pahuljica u dopola punoj činiji mleka, ali ga ja gutam što brže mogu, pre nego što majka promeni mišljenje. To se događalo ranije, jer majka uživa da koristi hranu kao oružje. Zna da ne treba da baca ostatke u kantu za smeće. Zna da ću ih kasnije iskopati odatle. Majka poznaje većinu mojih trikova.
Minutima kasnije nalazim se u starom porodičnom karavanu. Pošto sam toliko kasnio sa poslovima po kući, ona mora da me vozi u školu. Obično trčim do škole, i stižem pred sam početak časa, nemajući vremena da ukradem hranu iz kutija za sendviče druge dece.
Majka odvozi mog najstarijeg brata, zadržavajući me da održi predavan je o svojim sutrašnjim planovima za mene. Odvešće me u kuću njenog brata. Kaže da će se ujka Den „starati o meni”. Ona to izgovara kao pretnju. Gledam je prestrašeno kao da sam zaista uplašen. Ali ja znam da se moj ujak, iako je težak čovek, sigurno neće ponašati prema meni kao majka.
Pre nego što se karavan potpuno zaustavi, pojurim iz kola. Majka viče za mnom da se vratim. Zaboravio sam svoju smežuranu kesu sa užinom, koja u poslednje tri godine ima uvek istu sadržinu – dva sendviča sa puterom od kikirikija i nekoliko šargarepa. Pre nego što ponovo zaždim iz kola, ona kaže: „Reci im... Reci im da si udario u vrata.” A onda glasom koji retko upotrebljava kada se meni obraća, kaže: „Lepo se provedi.” Gledam u njene crvene naduvene oči. Još je mamurna od sinoćnjeg pijančenja. Njena nekada divna, sjajna crna kosa sada je u otrcanim fronclama. Kao i obično, nije našminkana. Debela je, i ona to zna. Sve u svemu, to je postao majčin tipičan izgled.

  • Prevodilac: Uroš Tomić
  • Edicija: Dete zvano To
  • Izdanje: 1
  • Godina: 2002
  • Jezik: Srpski jezik
  • Vrsta uveza: Meki uvez
  • Pismo: Latinica
  • Veličina: 130x200
  • Zemlja porijekla: Srbija
  • Stanje: Nova

Detalji

Dete koje je imalo hrabrosti da preživi Svetski bestseler br. 1 Dok je bio dete Dejva Pelcera je brutalno tukla i izgladnjivala njegova majka koja je bila emocionalno nestabilna i pod uticajem alkohola, majka koja je volela da igra mučiteljske, nepredvidive igre zbog kojih je jedan od njenih sinova umalo izgubio život. Ona ga više nije smatrala sinom, već robom. Za nju on više nije bio dečak, već »to«. Njegova postelja bila je vonički poljski krevet u podrumu, odeća mu je bila pocepana i smrdljiva, a kada bi mu bilo dopušteno da jede to su bili ostaci iz pseće činije. Spoljašnji svet nije znao ništa o košmaru koji se odigravao iza zatvorenih vrata. Dejv je sanjao da pronađe porodicu koja će ga voleti i zvati ga sinom. Bile su potrebne godine borbe, odricanja i očajavanja da ostvario svoj san i postigao uspeh u životu. »Dete zvano To« pokriva rane godine njegovog život i predstevlja inspirativno svedočenje o odlučnosti jednog deteta da preživi. »Ovakva priča ne može da vas ne gane« MAIL ON SUNDAY Komentari čitalaca Odlična i vrlo uzbudljiva knjiga. Knjiga u kojoj ćete naučiti kako se ne treba ophoditi prema deci pošiljalac Majce ODLOMAK 5. mart 1973, Dejli Siti, Kalifornija – Kasnim. Treba da završim sudove na vreme, inače nema doručka; a pošto sinoć nisam večerao, moram da se postaram da dobijem nešto za jelo. Majka trči unaokolo vičući na moju braću. Čujem je kako trupka kroz predsoblje ka kuhinji. Ponovo zaranjam ruke u vruću vodu za ispiranje suđa. Prekasno. Hvata me sa rukama van vode. ŠLJAS! Majka me udara u lice, i ja padam na pod. Znam za toliko da ne primam udarac stojeći. Naučio sam na teži način da ona to smatra prkošenjem, što je značilo još udaraca, ili, najgore od svega, zabranu jela. Vraćam telo u prethodni položaj i izbegavam njene poglede, dok mi ona vrišti u uvo. Pravim se zastrašenim, klimajući glavom na njene pretnje. „Molim te”, kažem u sebi, „samo me pusti da jedem. Udari me ponovo, ali moram da dobijem hrane.” Od novog udarca udaram glavom o pločicama obloženu površinu pulta. Puštam da mi suze lažnog poraza teku niz lice, a ona izjuri iz kuhinje, izgledajući zadovoljna sobom. Pošto sam izbrojao njene korake kako bih bio siguran da je otišla, ispuštam uzdah olakšanja. Gluma je upalila. Majka može da me tuče koliko god želi, ali nisam joj dozvolio da mi oduzme volju da nekako preživim. Završavam pranje sudova, a zatim i druge zadate poslove. Kao nagradu dobijam doručak – ostatke iz činije s pahuljicama jednog od moje braće. Danas je u pitanju Laki Čarms. Ostalo je samo nekoliko pahuljica u dopola punoj činiji mleka, ali ga ja gutam što brže mogu, pre nego što majka promeni mišljenje. To se događalo ranije, jer majka uživa da koristi hranu kao oružje. Zna da ne treba da baca ostatke u kantu za smeće. Zna da ću ih kasnije iskopati odatle. Majka poznaje većinu mojih trikova. Minutima kasnije nalazim se u starom porodičnom karavanu. Pošto sam toliko kasnio sa poslovima po kući, ona mora da me vozi u školu. Obično trčim do škole, i stižem pred sam početak časa, nemajući vremena da ukradem hranu iz kutija za sendviče druge dece. Majka odvozi mog najstarijeg brata, zadržavajući me da održi predavan je o svojim sutrašnjim planovima za mene. Odvešće me u kuću njenog brata. Kaže da će se ujka Den „starati o meni”. Ona to izgovara kao pretnju. Gledam je prestrašeno kao da sam zaista uplašen. Ali ja znam da se moj ujak, iako je težak čovek, sigurno neće ponašati prema meni kao majka. Pre nego što se karavan potpuno zaustavi, pojurim iz kola. Majka viče za mnom da se vratim. Zaboravio sam svoju smežuranu kesu sa užinom, koja u poslednje tri godine ima uvek istu sadržinu – dva sendviča sa puterom od kikirikija i nekoliko šargarepa. Pre nego što ponovo zaždim iz kola, ona kaže: „Reci im... Reci im da si udario u vrata.” A onda glasom koji retko upotrebljava kada se meni obraća, kaže: „Lepo se provedi.” Gledam u njene crvene naduvene oči. Još je mamurna od sinoćnjeg pijančenja. Njena nekada divna, sjajna crna kosa sada je u otrcanim fronclama. Kao i obično, nije našminkana. Debela je, i ona to zna. Sve u svemu, to je postao majčin tipičan izgled.

Dodatne informacije

Izdavač Laguna
Preporuka Ne

Tagovi Proizvoda

Koristite razmak za odvajanje oznaka. Koristite jednostruke navodnike (') za fraze

Moja korpa

Nemate proizvoda u svojoj Korpi.

Reklama

Newsletter