Daljina među nama

Jednog hladnog februarskog popodneva, Stela ugleda čovjeka koji joj ide u susret londonskom ulicom. Godinama nije vidjela njegovo lice, ali ga prepoznaje istog časa. Ili bar misli da ga je prepoznala. Istovremeno, na drugoj strani svijeta, u vreme proslave kineske Nove godine, Džejk shvata da gužva oko njega postaje opasna. To je trenutak kada i Džejk i Stela, ne znajući da ono drugo postoji, bježe od svojih života: Džejk u potragu za mjestom toliko zabačenim da ga nema ni na jednoj karti, a Stela na jedno odredište u Škotskoj – čiji značaj razumije samo njena sestra Nina. DALJINA MEĐU NAMA je roman o paralelnim životima, izgubljenim identitetima, o vezi među sestrama i tajnim silama prošlosti. Iznad svega, ovo je ljubavna priča o dvoje ljudi koji se nikada nisu sreli. Privlačna, pronicljiva i vješta, ovo je najbolja knjiga Megi O’Farel do sada. ODLOMAK PRVI DEO Budi se i zatiče sebe raširenog po krevetu poput morske zvezde, mozak mu grozničavo radi. Na drugoj strani sobe, ventilator se okreće ka njemu, pa onda na drugu stranu, kao da je uvređen. Negde pored njega, stranice knjige lepršaju, prevrću se i rastvaraju. Stan je ispunjen mastiljavom svetlošću, a blesci neonki presecaju tavanicu. Kasno je popodne. „Do đavola“, kaže i podigne glavu uz trzaj. Nešto blago, ali celovito između njegovih plećki razvlači se i cepa poput mokrog papira. Psujući i pipajući se u pokušaju da pronađe bolno mesto, Džejk se nekako podiže na noge i u čarapama preko parketa klizi do kupatila. Šokira se kad ugleda svoje lice u ogledalu. Prevoji i nabori posteljine ostavili su mu crvene linije preko obraza i slepoočnice, dajući njegovoj koži čudan, grub izgled. Kosa mu štrči kao da ga je udarila struja i čini se da je porasla. Kako je uspeo da zaspi? Čitao je, glave poduprte o ruke, i poslednje čega se seća jeste da se čovek iz knjige spuštao niz mornarske merdevine u napušteni bunar. Džejk gleda na sat. Deset i deset. Već kasni. Noćni leptir zaleće mu se na lice, zatim se odbija o ogledalo, slabi prah s njegovih krila ostavlja šareni trag na staklu, duh samog sebe. Džejk u trenutku uzmakne, posmatra ga, prati njegovu putanju kroz vazduh, pa zatim pokušava da ga uhvati obema rukama. Promaši. Leptir, osećajući opasnost, u spiralnom letu kreće ka svetlu, ali Džejk ponovo cilja i ovog puta ga uhvati, to nežno, zbunjeno telašce udara u kavez njegovih ruku. Mune ručku laktom i odgurne prozor. Metež ulice, devetnaest spratova niže, podiže se i dopire do njega. Džejk se naginje preko žica za veš i, rastvorivši šake, baca leptira uvis. Za trenutak pada, prevrće se dezorijentisan, zatim se povrati, i hvatajući toplu struju vazduha iz klima-uređaja ispod, odleprša i izgubi se iz vida. Džejk bučno zatvara prozor. Jurca kroz stan, kupi novčanik, ključeve, jaknu, obuva cipele u žurbi pobacane kod vrata. Liftu treba čitav vek da se popne, a kad stigne, smrdi na znoj i ustajali vazduh. U ulaznom holu, nastojnik sedi na hoklici pored vrata. Iznad njega je talasasti crveni i zlatni ukras za kinesku Novu godinu – dete debelih obraza i kose crne kao gar koje jaše ružičastu svinju. „Gung hei fat choi“, kaže Džejk u prolazu. Čovekovo lice širi se u osmeh koji pokazuje široko razmaknute zube. „Gung hei fat choi, Džai-ka!“ Pljesne Džejka po ramenu, na šta mu koža zabridi i počne da ga pecka kao da je izgoreo na suncu. Napolju, taksi vozila paraju svetlost u lokvama po putu, a voz u podzemnoj železnici potresa trotoar. Džejk podiže glavu i gleda u vrhove zgrada. Završava se godina bivola i nastaje godina tigra. Kad je bio dete, zamišljao je godinu u trenutku kad izbije ponoć kao neko neobično stvorenje koje mutira, uhvaćeno usred metamorfoze. Udaljava se od zgrade i umalo što se ne sudari sa sićušnom vremešnom ženom koja gura kolica natovarena savijenim kartonskim kutijama. Džejk se izmakne u stranu i krene ka jugu, pored košarkaških terena, malog crvenog uličnog svetilišta s buketom sagorelih štapića tamjana, pored ljudi koji sede u yum chai radnji, na stočićima između njih zveckaju ma-đang domine, pored niza zbijenih oslonjenih mopeda, komplikovanih mreža skela od bambusa, pored restoranskih rezervoara u kojima ribe što im je suđena smrt šire škrge u potrazi za kiseonikom u mutnoj vodi. Ali Džejk ne vidi ništa od toga. Gleda u sve tmurnije oblake, pevuši dok hoda, u patikama s tankim đonovima prolazi trotoarom. U vazduhu se oseća tamjan, dim petardi i amnionski salinitet luke. Autobusa nema. Stela obmotava šal oko vrata i propinje se na prste da pogleda duž kolone vozila. Kola, kola, taksi vozila, motori, usamljeni biciklista, kola, još kola. Ali nema autobusa. Pogleda u ekran koji bi trebalo da pokaže koliko mora da čeka. Prazan je. Sklanja rukav kaputa i rukavicu da pogleda na sat. Danas radi u popodnevnoj smeni i zakasniće ako bude još čekala. Stela stane za tren da razmisli. Da li je bolje da ostane i sačeka autobus koji će kad-tad doći, ili d a krene peške i stigne uz malo zakašnjenja? Mogla bi da pođe metroom, ali to je deset minuta pešačenja odavde i voz bi takođe mogao da kasni. Ići će peške. Sad je verovatno tako najbrže. Stela polazi obazrevši se preko ramena kako bi se uverila da autobusa i dalje nema. Na ulici je hladno, neobično hladno za ovo doba godine, tlo je tvrdo, prekriveno poledicom koja puca pod nogama. Nebo je neodređeno sive boje, prošarano ogolelim granjem. Vratila se u London na nekoliko nedelja – ne duže od toga, nada se – i radi emisiju noćnog programa na radiju. Ima stan ovde, garsonjeru na kraju Keningtona, ali je obično izdaje dok boravi u drugim mestima. Mesec dana u Parizu, kraći period u Moskvi, pola godine u Helsinkiju. Još nije sigurna kuda će posle otići – u Rim, možda, Madrid, Kopenhagen. Stela ne voli da se zadržava na jednom mestu. Korača na sever, ka Temzi, dah joj se pretvara u paru, telo joj neprikladno toplo pod slojevima odeće. Kad zakorači na most Vaterlo, grad počinje da se deli na dva dela, pred njom se otvara reka. Ceo most sagradile su žene, pročitala je jednom negde, za vreme Drugog svetskog rata. Danas je napušten. Projure kola idući na sever, ali s obe strane pružaju se prazni trotoari. *** Na raskrsnici, Džejk uskače u tramvaj baš kad ovaj krene. Donji deo, mračan i zagušljiv, pretrpan je – ljudi sede ili se drže za rukohvate. Najbliži Džejku je neki starac u prsluku i izbledelim pantalonama, s kavezom za ptice u krilu. Ptica sićušnih crnih očiju poput perli posmatra postrance Džejka sa svoje ljuljaške. Glave dvojice zapadnjaka u tramvaju njišu se iznad glava Kineza. Džejk protutnji uz drvene stepenice. Seda napred i naginje glavu kroz prozor, okreće se ka sve jačem povetarcu i posmatra kako načičkane zgrade Vančaija išarane neonskim reklamama prelaze u glatku građevinu ogromnog tržnog centra od betona i ogledala. Džejkova kosa je crna, a njegova koža može da poprimi skoro istu nijansu kao i koža njegovog prijatelja Hing Taija ako ostane dovoljno dugo na suncu, ali oči su mu boje duboke vode. Ima britanski pasoš, majku Britanku i, negde, oca Britanca. Ali Džejk nikada nije video Britaniju, niti svog oca, niti je ikada bio u Evropi. Stela u daljini, na drugom kraju mosta, vidi usamljenu priliku koja se kreće prema njoj. Muškarac. Malen zbog udaljenosti. Može da podigne ruku i obuhvati ga palcem i kažiprstom. Kao da ih užetom povlače jedno prema drugome, oni hodaju, i hodaju, i hodaju. Postaje sve određeniji: visok, krupan, ima zelenu jaknu. Stela pogleda preko reke gde je ogromni točak obasjan svetlima i gde se ljudi, sitni kao insekti, roje duž južne obale. Vraća pogled na put kojim ide, i šok je toliko veliki da se umalo ne spotakne. Mora da se uhvati za zid kako ne bi pala, a srce joj preskače i zastaje kao da nije sigurno kako da nastavi. Zuri u smeđu vodu vijugave reke, a zatim ponovo u čoveka. Sad je još bliži i Stela se pita da li će i dalje postajati sve veći sve dok se ne nadnese nad njom, ogroman i užasan poput utvare. Sad gleda pravo u nju, ruku zavučenih u džepove. Ne može da veruje, zaista ne može. Ima onu natečenu, belo-ružičastu kožu, onu istu gustu razbarušenu riđu kosu, i oči duboko usađene u mesnato lice. Kao da se vreme okrenulo unatrag, kao da su se godine progutale. Stela oseća onu lepljivu elastičnost kakvu bi ta koža imala pod njenim stiskom, i onaj naročiti, vlažni životinjski miris njegove kose. Čovek joj sad prilazi, blizu, toliko blizu da može da ga dotakne, i vrisak joj zapinje u dnu grla. „Jesi li dobro, lutkice?“ Njeni prsti pod rukavicom još se jače stežu oko ograde. Škot je. Baš kao što je i znala da će biti. Stela klima glavom gledajući i dalje u reku, u njenu površinu mišićavu poput zmijskih leđa. „Sigurno?“ Stoji joj taman izvan vidokruga. Stela ne može da diše, čini se da ne može da raširi pluća kako bi uzela kiseonik. „Ne izgledaš tako.“ Ona ponovo klima glavom. Ne želi da je čuje kako govori, da joj čuje glas. Mora da pobegne. Ne gledajući ga, počinje da se udaljava vukući se uz ogradu. Mora da prođe tik pored njega i oseća njegov dah na svojoj kosi dok on izgovara: „Dobro, ako si sigurna“, na šta ona zadrhti, a telo joj se skupi. „Zdravo zasad“, kaže on. Stela okrene glavu da ga vidi kako odlazi. Onaj isti teški korak, ravna stopala, krupna, povijena ramena. Okreće se jednom. Zastaje za tren. Zatim nastavlja. „Zdravo zasad.“ Dva kamiona protutnje pored nje, jedan za drugim, i uskomešaju vazduh. Da se u trk, sapliće se, kaput joj se vijori i vuče iza nje, zgrade napred se okreću. Oseti oštar, kidajući bol u grudima kao da nešto sa zubima i kandžama pokušava na silu da izađe iz nje. Spotakne se, udari o pločnik dlanovima i kolenima, i pre nego što se osovi na noge, pogleda iza sebe. Nestao je. Pred njom se prostire most, lučan, krivudav, napušten. Uspravi se nekako na noge. Dlanovi su joj umrljani od peska i prljavštine. Kosa joj je mokra od suza i lepi joj se uz lice na oštrom februarskom vetru. Gleda levo-desno po ulici ne znajući šta traži. Na drugoj strani ulice vidi osvetljenu, duguljastu tablu taksija koji ide ka njoj. Uleće među saobraćaj, ruke podignute iznad glave. Kola škripe i skreću. „Molim vas stanite“, mumla sebi u bradu, oči joj uperene u svetlost koja juri ka njoj, „Molim vas“. Taksi usporava i staje. Stela potrči ka njemu, otvara vrata i ulazi. Džejk klepeće niz stepenice kad tramvaj dvaput zavije u Central. Voli taj osećaj naletanja, to klimatanje dok se pod njim menja pravac, voli da stoji u tom trenutku kad moraš da se podupreš zbog skretanja. Iskače na ulicu ispred masivne, nepravilne zgrade banke i prolazi ispod crnog stakla gde prazni liftovi zuje, šetaju gore-dole ne prevozeći nikoga. S mukom se penje uz strmi nagib Lan Kvaj Fonga i probija se kroz već veliku gužvu. Uz kaldrmisani put nalaze se barovi i klubovi, svi prepuni zapadnjaka koji rade u pravnim službama, novinama, radio-stanicama, programerskim odeljenjima na ostrvu Hongkong, i vraćaju se svake večeri feribotom u svoje stanove na ostrvima Lama ili Lantau, svrativši n ajpre ovamo da se naliju alkoholom i nađu se s prijateljima. Džejk obično ne dolazi ovamo, ali se Mel i njenom društvu dopada. Džejk često razmišlja o Hongkongu kao o nekakvoj odlivnoj cevi Evrope. Ljudi koji su ovamo došli napustili su kuće i porodice iz nekog razloga koji uglavnom ne otkrivaju. Svi su u različitim fazama rastave, ili beže od nečega, ili su u potrazi za nekim neuhvatljivim delom koji bi mogao da ih upotpuni. Ili se bar nadaju kako ih osećaj da im nešto nedostaje u životu neće progoniti preko okeana. Ako odeš dovoljno daleko, možda i uspeš da pobegneš od sebe. Na vrhu brda Džejk skreće levo u Iso-bar. Ispunjen je ledenim vazduhom klima-uređaja i mnoštvom ljudi koji stoje zbijeni s pićem u ruci. Razgleda gomilu tražeći Mel. Odjednom se stvori tačno ispred njega. Pogledi im se još nisu susreli, ali ona ga ljubi, ostavlja trag karmina na njegovom licu i već okreće glavu ka svojim prijateljima. „Rekla sam vam da će zakasniti, nisam li? Zar nisam rekla da će zakasniti?“ Njeno lice pred njim pliva u mutnoj pomrčini. Svoju laganu, tananu, skoro bezbojnu kosu vezala je u konjski rep visoko na potiljku, i čvrsto ga je obgrlila rukama. „Izvini, uspavao sam se“, Džejk se nadvikuje s muzikom. „Ne znam kako. Jednog trenutka sam čitao, a sledećeg...“ „Sigurno si bio umoran“, smeši mu se. „Jesam.“ Izvlači se iz njenog zagrljaja da se pozdravi sa ostalima. Oni klimaju glavom i smeše mu se, podižu čaše, a Lusi, Melina najbolja drugarica, kratko ga, rasejano poljubi pre nego što se okrene ka čoveku s kojim razgovara. Neko daje Džejku visoku čašu zamagljenu i klizavu. „Idemo sutra na Lantau“, Mel nadglašava buku i naginje se ka jednom od kolega prstiju zakačenih za Džejkovu ruku, „da vidimo Budu. Džejk hoće da ide u šetnju po brdima.“ „Ideš li i ti s njim?“ – pita kolega zbunjeno. „Da“, Mel klima glavom gledajući u njega. „Ako hoće da me vodi.“ Steže mu ruku. „Znaš, pomislila sam da bih mogla i to da probam.“ „Ali ti mrziš takve stvari!“ Nina spušta telef on na pod pored sebe i okreće pozivni broj za London, pa potom i sam broj. Nastaje kratka pauza pre nego što se začuje pulsirajuće predenje daleke zvonjave. Čeka, mršti se, otvara jedan od sendviča koje joj je tog jutra napravio Ričard, i vadi srebrnkaste polumesece luka. Zna da ona ne jede sveži luk. Zatim se začuje brektaj elektronskog etra pre pištanja poruke na telefonskoj sekretarici: Zdravo, dobili ste Stelu Gilmor iz Produkcije. Ili nisam za stolom ili sam na nekom drugom... Nina spušta slušalicu, ponovo sklapa sendvič i zagriza ćošak. „Još dvanaest minuta!“ – uzvikuje Lusi piljeći u sat. „I prelazimo iz pilića u prasiće!“ Mel se okreće ka Džejku, pomalo zabrinutog lica. „Džejk, je li to tačno?“ „Iz bivola u tigra“, promumla on, „i zapravo, ne mi već...“ „Hajdemo u onaj bar niže niz ulicu!“ – kaže Lusi. „Onaj sa di-džejem. Hajde, idemo!“ Ostavljaju piće i kreću ka vratima. Vazduh napolju je mlak i tanan, fini veo sitne kiše očeše im lica. Ulica je prepuna, more glava poskakuje i talasa se između njih i naspramnih zgrada. Džejk mora da se prilepi uza zid kako bi propustio grupu japanskih dečaka. Lusi se sapliće o uzdignuti ivičnjak i pada na njega. S druge strane, Mel ga ščepa za ruku. Preko puta ulice, družina Britanaca peva „Dobra stara vremena“. U jednoj kancelariji u Londonu počinje da zvoni mobilni telefon. Zvuk je prigušen kao da je telefon ispod kaputa ili fascikle ili tašne. Nekoliko ljudi za okolnim stolovima okreće glave, upitno osluškujući. Zatim uviđaju da to nisu njihovi telefoni i okrenu se nazad. Devojka koja deli kancelariju sa Stelom skida slušalice sa ušiju i pogleda preko puta u Stelin sto. Stolica je odgurnuta od kompjutera. Tamo gde bi trebalo da bude Stela, pruža se samo pogled na dimnjake različite visine i pocrnele, od kiše sjajne krovove ulice Ridžent. Da li da se javi? Stela često zaboravlja da ga ponese kući. Zvonio je već nekoliko puta u prethodnih sat ili više. Neko sigurno silno želi da je nađe. Telefon prestaje da zvoni, na glo, kao što je i počeo. Devojka ponovo stavlja slušalice. Kazaće Steli kad dođe. Buka na ulici raste kao da je neko pojačao ton. Ljudi viču i smeju se i vrište. Čovek ispred Džejka maše malim, nežnim papirnatim zmajem iskeženih zuba, iz nozdrva mu ližu plamenovi. Džejk počinje da se probija kroz gomilu tela u pravcu bara, Mel tik iza njega, prateći ga, iza nje Lusi. Ostali su se stopili s masom. Sve veća i veća reka ljudi izlazi da se slije s gustom bujicom sveta napolju. Džejka udaraju i mlate ramenima, laktovima, kukovima, nogama. Izvija glavu i pogleda ulicu. Je li tamo iole manja gužva? Nije. Pojavljuju se glave, utiču iz susednih ulica, a na pola ulice D’Agilar postavljena je policijska blokada. Oseća kako mu srce ubrzano radi, poskakuje, i hvata Meline prste. Svi se guraju i navaljuju. Džejk zaboravlja koliko ljudi postaju sebični u ovakvim situacijama. Trojica muškaraca, svi s crvenim novogodišnjim šeširima, laktaju se da ga mimoiđu, jedan mu nagazi nogu, melje mu kosti o pločnik. Sve više i više tela uliva se poput vode u ulicu. Džejku je odjednom strašno vruće. Okreće se na jednu, pa na drugu stranu, ne može da se odluči šta da rade, kuda da idu. Mel mu nešto govori i kad se okrene da je čuje, saplete se i umalo padne. Uhvati se za prvu stvar – za kaput neke žene koja stoji levo – i nekako se podigne. Žena ga brzo, uplašeno pogleda, ali se bez reči okrene kad se Džejk izvini. Gomila sve više pritiska, stežu mu obruč oko grudnog koša. „Ne sviđa mi se ovo“, kaže Mel. „Džejk, ovo mi se ne sviđa.“ „Znam“, kaže. „Hajde da probamo...“ Ostaje bez reči jer se nekoliko stvari dešava istovremeno i to vrlo brzo. Iza njih, čovek koji nosi nekoliko flaša piva sapliće se i pada napred. Flaše mu izleću iz ruku i padaju na tlo. Staklo pukne i pivo se rasprši po kaldrmi, u penušavu, tamnu, klizavu mrlju. Džejk se povlači nazad u zbijenu gomilu tela na trotoaru i vuče Mel za sobom. Iznenada nagrne talas odozgo. Džejk vidi kako čovek s pivom ponovo pada. Zatim se oklizne Lusi, odvaja se od njih, nestaje, gomila se zatvara nad njenom glavom. Frančeska je u bašti, nadvijena nad vučjim repom koji je kupila u rasadniku u Aranu, a koji je, upravo je primetila, počeo da tamni od mraza. Frančeska mrzi mraz, mrzi ga više od lisnih vaši lepljivih nožica koje u leto nagrnu na njene ruže, više od puževa golaća narandžastih šara koji krče sebi put kroz njene potočarke. Ipak, nikad ne bi mogla da ubije puževe. Pomisao na to da ih otruje štetnim hemikalijama ili da ih poprska slanom vodom čini joj se preterana, suviše okrutna. Drhti i uvija Arčijev džemper čvrsto oko sebe. Edinburško nebo iznad nje visi, nisko je i meko poput guščijeg stomaka. U hladnoći se danas oseća metalni miris snega. Telo joj pre uma reaguje na elektronski treperavi zvuk. Uspravila se i okrenula ka kući pre nego što je shvatila šta je u pitanju. Telefon. Novi telefon koji joj je kupila Stela. Podiže slušalicu i stiska nasumice neko dugme, ali treperavi zvuk ne prestaje. Frančeska uzdiše, uzima naočare koje su okačene o lanac oko vrata i izbliza gleda u dugmiće. Ima neko sa minijaturnom sličicom telefonske slušalice. Možda je to to. „Halo?“ – kaže oklevajući, iščekujući. „Još nisi naučila kako da se javljaš na taj telefon?“ To je Nina, prilično je sigurna. Zvuče vrlo slično preko telefona, a nijedna od njih izgleda ne smatra kako treba da se predstavi. „Naravno da jesam“, laže Frančeska, pokušavajući da dobije na vremenu. Uvredile bi se ako bi ih pomešala. „Bila sam u bašti, to je sve.“ „Oh.“ Nastaje pauza u kojoj Frančeska čuje povlačenje dima cigarete. Nesumljivo Nina onda. „Pa, kako si?“ „Oh, dobro. Znaš već, zauzeta sam. Tata ti je otišao u Minhen.“ „Zbog čega?“ „Nisam sigurna. Mislim na neku konferenciju.“ „Mama“, požuruje Nina, „ne mogu sad da razgovaram. Imam sastanak za pet minuta. Samo me zanima jesi li danas razgovarala sa Stelom?“ „Sa Stelom?“ – ponavlja Frančeska razmišljajući. Stela je ona zbog koje ne mora da se brine. „Nisam.“ „Kad si poslednji put razgov arala s njom?“ „Čini mi se prošle nedelje. Ili možda pretprošle.“ „Ali danas nisi?“ „Nisam. Zašto?“ „Bez nekog razloga. Samo ne mogu da je nađem. Ostavila sam joj poruke, a ona mi se ne javlja.“ Nina povlači još jedan dim cigarete. „Nestala je.“ Frančeska često oseća da je u pomalo nepovoljnom položaju kad se suoči sa međusobnim odnosom svojih ćerki. Oduvek joj se činio kao previše intiman, suviše zagonetan da bi ga razumela. Sine joj ideja. „Možda je uzela slobodan dan ili...“ „Rekla bi mi“, Nina se ubacuje. Frančeska ne zna šta da kaže. Ali taktika odvlačenja pažnje uvek je palila kod Nine, pa pita: „Što ne navratiš kasnije? Možda bude neki dobar film na TV-u. Napraviću ti večeru.“ „U redu“, popušta Nina. „Možda.“