Čudotvorni Nož

Druga knjiga trilogije NJEGOVA MRAČNA TKANJA Vil ima dvanaest godina i upravo je ubio čoveka. Sada je ostao sam, u bekstvu je i odlučan je da sazna istinu o nestanku svog oca. A onda, Vil zakoračuje kroz prolaz u vazduhu u drugi svet gde pronalazi saputnika - neobičnu, divlju devojčicu koja se zove Lajra. Kao i Vil, i ona ima zadatak koji mora da izvrši po svaku cenu. Ali svet Čitagace je neobičan i negostoljubiv. Smrtonosne Utvare koje jedu duše haraju njegovim ulicama, dok se u visini, na nebu, čuje lepet krila udaljenih anđela. A u tajanstvenoj Tore Delji Anđeli krije se najvažnija tajna Čitagace – predmet za koji bi ljudi sa mnogih svetova bili spremni da ubiju da bi ga se dočepali... “Pravo remek-delo inteligentnog, maštovitog pripovedanja” Mail on Sunday “Vanserijski... sve što vam preostaje jeste da nastavljate da čitate u nadi da se nikada neće završiti” The Scotsman ODLOMAK Vil povuče majku za ruku i reče: „Hajde, hajde...”, ali ona se opirala. I dalje se plašila. Vil pogleda uz i niz ulicu osvetljenu večernjom svetlošću, duž niza kućica terasasto poređanih iza sićušnih vrtova s oblikovanom živicom. Sunce je sijalo u prozore kuća s jedne strane ulice, a druga je bila u senci. Nisu imali mnogo vremena. Ljudi sada večeraju, a uskoro će doći druga deca, da zure, komentarišu i primećuju. Bilo je opasno čekati, ali on je mogao samo da je ubeđuje, kao i obično. „Mama, hajde da uđemo kod gospođe Kuper”, reče. „Vidi, skoro smo stigli.” „Gospođa Kuper?”, reče ona sumnjičavo. Ali on je već zvonio. Zbog toga je morao da spusti torbu, jer je jednom rukom i dalje držao majčinu. Možda bi mu smetalo da ga vide kako sa dvanaest godina drži majku za ruku, ali znao je šta bi se dogodilo kad je ne bi držao. Vrata su se otvorila i na njima se pojavila pogrbljena prilika stare nastavnice klavira. Mirisala je na vodicu od lavande, baš kao što se sećao. „Ko je to? Ti si, Vilijeme?”, upita stara dama. „Nisam te videla više od godinu dana. Šta želiš, mili?” „Želim da uđem, molim vas, i da uvedem svoju majku”, reče on čvrsto. Gospođa Kuper pogleda ženu neuredne kose i odsutnog poluosmeha i dečaka sa nesrećnim sjajem u očima, čvrsto stisnutim usnama i isturenom bradom. Onda je opazila da je gđa Pari, Vilijeva majka, našminkala jedno oko, ali ne i drugo. I nije to primetila. A nije ni Vili. Nešto nije bilo u redu. „Pa...”, reče i povuče se da im napravi mesta u malenom predvorju. Vili je pogledao na obe strane ulice pre nego što je zatvorio vrata, a gđa Kuper je videla kako gđa Pari čvrsto steže ruku svoga sina i kako je on nežno vodi u dnevnu sobu, u kojoj je stajao klavir (naravno, to je bila jedina soba koju je poznavao); zapazila je da odeća gđe Pari miriše pomalo plesnivo, kao da je pre sušenja predugo stajala u mašini za pranje, i kako njih dvoje liče jedno na drugo sedeći na sofi, a večernje sunce im obasjava lica, široke jagodice, krupne oči i prave crne obr ve. „O čemu je reč, Vilijeme?”, upita stara dama. „Šta je u pitanju?” „Mojoj majci je potrebno utočište na nekoliko dana”, reče on. „Trenutno je suviše teško brinuti se o njoj kod kuće. Ne kažem da je bolesna, samo je nekako zbunjena i pometena i postaje pomalo zabrinuta. Ne bi vam bilo teško da se o njoj starate. Samo joj treba neko ko će biti dobar prema njoj, a ja mislim da biste to mogli da budete vi.” Žena je posmatrala svog sina ne pokazujući ničim da ga je razumela, a gđa Kuper na njenom obrazu vide modricu. Vili nije skidao oka s gđe Kuper, a na licu je imao izraz očajnika. „Ne bi vas ništa stajalo”, nastavi dečak. „Doneo sam pakete s hranom, dovoljno da potraje, čini mi se. Možete i vi da se služite. Ona će rado podeliti s vama.” „Ali... ne znam da li bi trebalo... Zar njoj ne treba lekar?” „Ne! Ona nije bolesna.” „Ali sigurno postoji neko ko bi mogao... Hoću da kažem, zar nemate susede ili nekog rođaka...” „Mi nemamo rodbine. Imamo samo jedno drugo. A susedi su prezauzeti.” „A socijalne službe? Ne odbijam te, mili, ali...” „Ne! Ne. Njoj samo treba malo pomoći. Ja to neću moći da joj pružam neko vreme, ali to će kratko trajati. Idem da... Imam nešto da obavim. Ali vratiću se uskoro i povešću je kući, obećavam. Nećete morati dugo da se brinete o njoj.” Majka je gledala sina s takvim poverenjem, a on se okrenuo i nasmešio joj se s toliko ljubavi i ohrabrenja da gđa Kuper nije mogla da kaže ne. „Pa”, reče ona okrećući se gđi Pari, „neće biti teškoća za dan-dva. Možete da spavate u sobi moje kćeri, draga; ona je u Australiji i soba joj više ne treba.” „Hvala vam”, reče Vili i ustade kao da je u žurbi. „Ali gde ćeš ti biti?”, upita gđa Kuper. „Biću kod druga”, reče on. „Telefoniraću vam kad god budem mogao. Imam vaš broj. Biću ja dobro.” Njegova majka ga je zapanjeno posmatrala. Sagnuo se i nespretno je poljubio.