Blago

Klajv Kasler je najpopularniji svetski pisac avanturističkih romana. Upoznajte ga u najboljem svetlu! EKSPLOZIVNA TAJNA IZ PROŠLOSTI 391. godina nove ere Fanatici uništavaju najveću riznicu znanja i blaga antičkog sveta – Veliku biblioteku i Aleksandrijski muzej. Ali grupa zaverenika tajno je izvukla najvrednije predmete i prevezla ih brodom do udaljene, napuštene zemlje gde su ih sakrili duboko u naročito iskopanom skrovištu... 1991. godina nove ere Avion Ujedinjenih Nacija u kojem je Generalni sekretar pada u ledenim bespućima Grenlanda. Iza svega stoji monstruozno lukava teroristička zavera. Dirk Pit, dokazani specijalista za najteže zadatke, u blizini istražuje slučaj pokvarene ruske podmornice, i sada biva uhvaćen u vrtlog opasnih i složenih intriga. Uz njega je i lepa i senzualna Lili, arheolog koja je u okolini pronašla antički zlatni novčić, mnogo severnije nego što se moglo očekivati... Dirkova potraga za aleksandrijskim blagom prepliće se sa njegovom borbom protiv sila nemilosrdnog međunarodnog terorizma u nezaboravnoj napetoj priči prepunoj akcije i uzbuđenja, koja se čita u dahu, od prve do poslednje stranice. ODLOMAK Mala treperava svetlost sablasno je plesala u tami tunela. Muškarac u vunenoj tunici koja mu je pokrivala kolena, zastade i podiže uljanu lampu iznad glave. Bledi sjaj plamena osvetlio je ljudsku figuru unutar kovčega od zlata i kristala, u isti mah bacajući grotesknu, drhtavu senku na uglačani kameni zid. Muškarac u tunici provede nekoliko trenutaka posmatrajući te oči bez vida, a zatim spusti lampu i okrenu se. Proučavao je dugi niz nepokretnih prilika koje su stajale u samrtnoj tišini; bile su toliko brojne da se činilo kako se nižu u beskraj, polako nestajući u mraku dugačke pećine. Junije Venator produži dalje; njegove kožne sandale klizile su neravnim podom tiho poput šapata. Tunel se postepeno proširio u prostranu galeriju. Penjući se skoro tri metra u visinu, nadsvođena tavanica bila je podeljena nizom nosećih lukova. Žlebovi urezani u krečnjaku spiralno su se spuštali niza zidove, kako bi voda koja curi odozgo mogla da oteče u duboke odvodne basene. Zidovi su bili prekriveni čipkom šupljina, ispunjenih hiljadama okruglih bronzanih zdela čudnovatog izgleda. Da nije bilo velikih drvenih sanduka koji su, svi do jednog, bili naređani u središtu izrezbarene odaje, za ovo zastrašujuće mesto neko bi mogao pogrešno da pomisli da su rimske katakombe. Venator se naprezao da pročita natpise s bakarnih pločica prikačenih za sanduke, upoređujući brojeve na njima s onima na pergamentu, koji je razmotao na malom rasklopljenom stolu. Vazduh je bio suv i težak, a znoj je počeo da se probija kroz slojeve prašine koji su mu pokrivali kožu. Dva sata kasnije, zadovoljan činjenicom da je sve popisano pravim redosledom, on smota pergament i spusti ga u traku oko struka. Uzdahnuvši sa žaljenjem baci još jedan, poslednji, svečani pogled na predmete u galeriji. Znao je da ih nikada ponovo neće videti ni dodirnuti. Okrenu se umorno, pruži malu lampu ispred sebe i pođe istim putem nazad kroz tunel. Venator nije bio mlad, bližio se pedeset sedmoj godini; za to vreme, bio je starac. Sivo, izborano lice, upali obrazi, umorni i teški koraci, odražavali su iscrpljenog čoveka koji više ne želi da živi. Ipak, duboko u sebi on je osećao toplinu koja potiče od unutrašnjeg zadovoljstva. Veliki i značajan projekat uspešno je okončan, težak teret je podignut s njegovih pogrbljenih ramena. Trebalo je samo još da preživi dugo putovanje u Rim. Prošao je pored četiri tunela koja su vodila dalje u brdo. Jedan od njih bio je zagrađen gomilom šuta. Dvanaestorica robova kopali su duboko u tunelu i nastradali kada se svod urušio. Još uvek su bili unutra, smrskani i sahranjeni na istom mestu. Venator nije osećao grižu savesti. Za njih je bilo bolje što su umrli brzo, nego da se godinama zlopate u rudnicima Carstva, skoro bez hrane, sve dok ne padnu od neke bolesti ili ne budu ostavljeni da umru kada prestare za rad. Krenuo je najdaljim levim hodnikom i uputio se ka bledom svetlu dana. Ulaz unutar rukom prokopane male pećine, bio je širok dva i po metra u prečniku; dovoljno da propusti najveće sanduke. Iznenada, zvuk udaljenog vriska odjeknu hodnikom, dolazeći spolja. Bora zabrinutosti pojavi se na Venatorovom čelu i on ubrza korak. Iskoračivši na svetlost, zaškiljio je zbog sunca. Proučavajući logor koji je ležao malo dalje na visoravni, oklevao je. Grupa rimskih legionara stajala je oko sedam varvarki. Neka devojka ponovo vrisnu i pokuša da se izmigolji. Skoro da je probila kordon vojnika, kada je jedan od njih zgrabi za dugu, lepršavu crnu kosu. Povuče je nazad i ona pade na kolena u grubu prašinu. Ogromna prilika neugodnog izgleda uoči Venatora i priđe mu. Čovek je bio div, za glavu viši od ostalih u logoru, širokih ramena i gotovo isto tolikih kukova; ruke su mu bile poput hrastovih greda, duge skoro do kolena. Latinije Macer, Španac, bio je glavni nadzornik robova. Mahnuo je pozdrav i progovorio iznenađujuće tankim glasom: „Je li sve spremno?“, upitao je. Venator klimnu glavom. „Popis je završen. Možeš da zapečatiš ulaz.“ „Smatraj to učinjenim.“ „Kakva je to pometnja u logoru?“ Mace r pogleda vojnike svojim crnim, hladnim očima i pljunu na zemlju. „Glupim legionarima je postalo dosadno, pa su poharali selo pet liga severno odavde. Masakr je bio bezuman. Bar četrdeset varvara je pobijeno. Samo deset muškaraca, ostalo žene i deca. A sve bez razloga. Nema ni zlata, ni plena vrednijeg od kravlje balege. Vratili su se sa nekoliko rugoba da se oko njih kockaju. Ništa drugo.“ Mišići na Venatorovom licu se zategoše. „Ima li još preživelih?“ „Rečeno mi je da su dva muškarca pobegla u šume.“ „Uzbuniće druga sela. Bojim se da je Severus uznemirio osinjak.“ „Severus!“ Macer ispljunu to ime zajedno sa još pljuvačke. „Taj prokleti centurion i njegova banda samo spavaju i ispijaju naše zalihe vina. Nošenje takvog prtljaga rekao bih da je nepotrebna nevolja.“ „Unajmljeni su da bi nas štitili“, podseti ga Venator. „Od čega?“, upita Macer. „Od primitivnih pagana koji se hrane insektima i reptilima?“ „Sakupi robove i brzo zapečati tunel. I postaraj se da to bude urađeno kako valja. Varvari ne smeju biti u stanju da prokopaju ulaz kada mi odemo.“ „Ne boj se. Prema onome što sam video, niko u ovoj prokletoj zemlji još nije savladao zanat pravljenja metalnog oruđa.“ Macer zastade i pokaza na veliku gomilu iskopanih mineralnih stena, koje su bile postavljene iznad ulaza u tunel, slabo osigurane ogromnom drvenom konstrukcijom. „Kada to padne, možeš prestati da brineš za svoje dragocene antikvitete. Nijedan varvarin neće nikada do njih dospeti. Svakako ne kopajući golim rukama.“ Dovoljno ubeđen, Venator otposla nadzornika i ljutito se uputi ka šatoru Domicijusa Severusa. Prođe pored grba vojske, srebrnog simbola bika Taurusa na vrhu koplja, i odgurnu u stranu čuvara koji je pokušao da mu zagradi ulaz. Centurion je, zavaljen u stolici, posmatrao nagu, prljavu varvarku koja je sedela na boku, ispuštajući niz čudnovatih samoglasnika. Bila je mlada, nije imala više od četrnaest godina. Severus je nosio kratku crvenu tuniku, vezanu preko levog ramena. Njegove gole, mišića ve ruke vojnika, obučene za štit i mač, bile su ukrašene dvema bronzanim narukvicama pričvršćenim oko bicepsa. Nije se potrudio da podigne pogled kada je Venator iznenada ušao. „Ovako provodiš vreme, Domicijuse?“, reče Venator hladnim i sarkastičnim glasom. „Prezireš volju božju silovanjem nezrele paganke?“