Amanet 2

Šutio je. Njegova šutnja nije bila ritual, ni odbrambeni stav, postavio ju je kao granicu svog svijeta. Šutjela sam i ja. Čula su se samo djeca, cvrkutala su kao vrapci. Moja djevojčica spava – mislila sam. Onda su i djeca utihla, a ja pošla u spavaću sobu. Mora da je već noć, pomislila sam, digla roletnu, otvorila prozor. Nije bila noć, tek se smrklo. Sunce je bilo zašlo i nebo preko puta je bilo tamno, samo je odraz narandžastih uličnih lampi pulsirao ispod teških niskih oblaka. Zatvorila sam prozor, spustila roletnu i sjela na krevet. Zagrlila me tišina, samostanski mir, apoteoza šutnji. I grobni mrak.