Beskrajna lakrdija

Ovo je dokaz da američki roman i dalje može da se uhvati ukoštac sa savremenom kulturom, kako u širinu tako i u dubinu, da i dalje može nadvisiti konkurentne medije, te da i dalje može privući sebi najveće talente današnjice. Beskrajna lakrdija je spektakularno ostvarenje – njena komičnost i bezgranična inventivnost bude zavisnost dok duboko promišljena i oštroumna tuga nude trezvenost. (Džonatan Frenzen) Ako želite da znate ko nastavlja tradiciju visoke komedije – koja se proteže od Sterna, preko Svifta, sve do Pinčona – u pitanju je Volas. (Džefri Judžinidis) Beskrajna lakrdija upoznaće vas sa stanovnicima Kuće Enet, bostonske kuće za rehabilitaciju zavisnika, sa polaznicima Enfildske teniske akademije, koji ispituju tenis kao metafizičku disciplinu, s porodicom Inkandenza, jednom od najdirljivijih uvrnutih porodica u savremenoj književnosti, kao i sa radikalnim kvebečkim separatistima i konceptom sponzorisanog vremena. Dok sa junacima ove epopeje budete tragali za kopijom filma koji je toliko zabavan da gledaoce smešta u stanje katatoničnog blaženstva, tragaćete ujedno i za odgovorima na suštinska pitanja prirode zabave: zašto zabava upravlja našim životima, kako naša želja za zabavom utiče na potrebu da se povežemo s drugim ljudima, šta zadovoljstva koja biramo otkrivaju o nama. Ovo enciklopedijsko pripovedačko pregnuće, koje se opire linearnosti i hronologiji, ovaj gargantuelovski amalgam filozofske potrage i farsične komedije, koji lucidno i vešto zaobilazi gotovo svako pravilo proznog narativa, upoznaje nas s jedinstvenim i raskošnim istraživanjem strasti, koje nas u konačnici i čine ljudima. Volasova melanholično-duhovita studija postmodernog stanja ne zahteva čitaoca koji će strogo poštovati pravila narativne igre, već mudrog lakrdijaša Jorika koji zna da razrešenje za brojne digresije i 388 završnih napomena (od koji neke imaju i sopstvene fusnote), ne može biti jedno i jedino, da roman koji duboko istražuje melanholiju traži širi spektar čitanja.